Преостаје само да се што суптилније подеси оружје „когнитивног удара“. И већ видимо припремну поруку: они који су се определили за принцип „све за победу“ – непријатељи су, агенти и људи сумњиве репутације
Алексеј Чадајев (Фото: Федерал пресс)
(Телеграм канал Алексеја Чадајева, 14. 3. 2026)
То што су бивши „наваљнисти“ и жестоки „не-ратници“ данас прековани у „охранитеље“ –то је, у неком смислу, сценска ситница; историја неће сачувати ни њихова имена, ни околности. Полит-технолошки разумем зашто је то урађено: директна анти-режимска и „анти-ратна“ пропаганда у савременој Русији је немогућа и опасна; у најбољем случају завршите као „страни агент“. А посао се мора радити. Зато се без икаквог оклевања конструише нова маска: сада су они, обрнуто, забринута јавност која добровољно помаже службама да обављају свој посао. Али испод свега тога лежи довољно суптилан и занимљив прорачун, заснован на прилично добром разумевању унутрашњих процеса у нашем друштву. И то је већ логика не самих „био-дронова“, већ њихових оператора.
Добро се сећам како сам 2014. године, када су наши шефови бодро причали о томе колико ће милијарди Русија уложити у Крим и Севастопољ после њиховог присаједињења, у коментарима на мрежама често наилазило на нешто попут: „А може ли се онда и наш регион [име] присајединити Русији?“ Ту се преносила, макар и у закамуфлираном облику, иста позната опозициона теза, типа „нису очистили своје двориште“, а иду да освајају нове земље. И ево, да, та теза је налазила разумевање код социолошки значајног дела грађана, посебно оних који су и иначе себе сматрали јако недовољно вољеним и недовољно награђеним од државе. А када је четири године касније још и букнула пензијска реформа… Па, разумете.
И ту почињу константе нашег друштвеног уређења које остављају простор за промишљен маневар.
Да, тачно је – наше руководство уопште не воли никакве активисте, и ако и прави разлику између провладиних и антивладиних, онда само у том смислу што су му ови други на неки начин разумљивији и ближи: с њима се може театрално борити и за то добијати разне поене (један Алексеј Наваљни је годинама, у извесном смислу, „хранио“ половину кремаљског агитпропа, као стална мета такве борбе). А са „патриотским“ активистима увек је нејасно шта радити: наређивати им не иде (слабо слушају, „имају мишљење“ и редовно „говоре по своме“), договарање руководство не воли и не уме (зато и јесу руководство), борити се против њих није јасно како ни зашто – ипак су „наши“. Најлакше је игнорисати их – правећи се да, ето, постоје неки који помажу да се покупи зрневље после комбајна, али у суштини то је чудна и сумњива публика; могло би се рећи „мајмуни са бомбом“ – покојни Јевгениј Пригожин и притворени Игор Стрелков не би дали да се лаже.
Дакле, имамо низ фактора:
1) Постојање масовних друштвених група „одоздо“ које се осећају оштећено због огромних улагања ресурса у експанзију на југозапад.
2) Умор „тихе већине“ од, додуше релативно умерених одрицања (мада у последње време појачаних блокадама сервиса) – али ипак одрицања – повезаних са Специјалном војном операцијом.
3) Постојање значајне мањине оних које је рат лично и болно погодио (погинули или рањени ближњи, живот у пограничним регионима под нападима, изгубљена имовина итд.) и који једноставно желе да се „све ово“ већ једном заврши.
4) Сумњичавост и неповерење власти према разноликој гомили „активиста“, нарочито према оном делу који поседује, хм, „јужноруски темперамент“.
5) И, на крају али не и најмање важно, она иста „партија новог Минска“ међу елитом.
Преостаје само да се што суптилније подеси оружје „когнитивног удара“. И већ видимо припремну поруку: они који су се определили за принцип „све за победу“ – непријатељи су, агенти и људи сумњиве репутације. То што су они који износе те оптужбе углавном јучерашњи либерали – небитно је; медијско окружење има памћење као рибица.
Лако је претпоставити каква ће бити главна порука. Видећемо – ближе септембру.
Алексeј Викторович Чадајев (Алексей Викторович Чадаев, 30. септембар 1978) је руски новинар, политиколог, војни технолог и волонтер. Кандидат је културологије (2004) и руководи АНО „Институт развоја парламентаризма“ и НПЦ „Ушкујник“ у Великом Новгороду, специјализованим за беспилотне авионске системе и анти-дрон технологије.
Истакао се као стручњак за борбене квадрокоптере: послао је прве дронове у Донбас, организовао прикупљање средстава за њихову опрему и допремио их на фронт, а затим обучавао борце и инструкторе. Заједно са КЦПН организовао је први сверуски скуп оператера дронова „Дронница“ (2022) и форум „Медиа-Дронница“ (2023), посвећене технологијама информационог и когнитивног ратовања.
Такође је организовао производњу камуфлажних мрежа и средстава за гашење пламена за војне јединице, а дрон „Кнез Вандал Новгородски“, развијен у његовом центру, уништио је значајну количину НАТО технике.
Децембра 2023. године награђен је наградом „Архитектура неба“ у категорији „Развој, стандардизација и серијска производња беспилотних авионских система и компоненти“.
С руског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић