Самопрокламована елита, окићена ордењем и титулама, постаје интересна група и дистанцира се од народа из ког је изникла
Џон Вилијам Вотерхаус, Eхо и Нарцис, 1903. (Извор: :ФБ Духовна хајдучија)
Појам елите подразумева извесну дихотомију: премда је она најбољи, најобразованији, најнапреднији и у одређеној мери најзаслужнији део једног народа или друштва, па стога у супротности с „масом“, она је истовремено нераскидиви део те целине и неопходан елемент општег раста и цвата народа у целости. Она би требало да буде сублимација људских квалитета и домаће, народне културе, да поучава, инспирише и предводи друштвене, па и политичке акције, увек свесна да на њој, поред заслуга, лежи и обавеза према групи из које је изникла.
Кроз историју свих народа, па и српског, може се пратити израстање елите из срца, сржи и духа народа, и њено узвратно деловање ка ослобођењу, просвећењу и општем добру.
Сама регрутација чланова елите, међутим, увек је у одређеној мери неправедна. Она се не заснива само на личним квалитетима и талентима појединца, већ и на тзв. привилегијама идентитета. Под тим се подразумевају особине и околности с којим и у којим је неко рођен, а које не морају бити никаква лична заслуга, али ни „кривица“ – рецимо, бити без урођених телесних и душевних мана, дешњак, с добрим смислом за оријентацију, и, рецимо, слухом, даје мању или већу предност у односу на оне који такве дарове не поседују. Некад се ради о привилегијама које нису природна или божанска датост – бити рођен као мушкарац, у богатој и образованој породици, пре само стотину година подразумевало је суштинску и непремостиву предност у односу на жену рођену у сиромашној породици сељака, иако је она могла бити неупоредиво надаренија, виспренија и бистрија од нареченог мушког егземплара.
У израстању елите ретка је демократичност. Неко се могао истаћи личном храброшћу у боју, интелигенцијом и сналажљивошћу и бити награђен титулом и земљишним поседом; неко је могао вредним радом, и уз трајну срећу кроз неколико генерација, постати домаћин напредне и здраве породичне задруге; неко је уз огромно одрицање породице (редовно на уштрб женских, и често преосталих мушких чланова) бивао послат на школовање у иностранство ако би показао оштроумље вредно тог одрицања – и на том се дејство личне вредности, углавном, исцрпљује.
Пре свега, ваља имати у виду да је за школовање и културни напредак потребна извесна материјална подлога. Богатство се, само по себи, никад не би смело сматрати довољним условом да се неко сврста у елиту. Нажалост, данас смо сведоци потпуне деградације самог појма елита (као последице изопачења у схватању врлине), па имамо елитне бизнисмене који обедују у опскурним елитним ресторанима и користе се услугама елитних проститутки (којима то није професија, већ начин живота). То је, разуме се, гротеска коју је изнедрио материјалистички, позитивистички и квазихедонистички приступ животу, али ваља имати у виду и то да је, како кажу Иљф и Петров у Златном телету – „сав светски капитал стечен на најнепоштенији могући начин“. Генерација колонизатора, пљачкаша, сецикеса и убица створила је материјалну основу на којој ће се школовати и уздизати следеће генерације – власници пословних империја, оснивачи школа и универзитета, интелектуалци, просветитељи – који, разуме се, не морају и нису нимало криви за грехове и злочине својих предака; могу се њих чак и грозити – али су захваљујући њима добили прилику да постану припадници елите. Овај процес можемо пратити и данас. Привилеговани и богати слој друштва, уз то, показује тежњу да се своје позиције инертно, грчевито држи, у ситуацијама друштвених олуја, ратова, преображења, преврата и револуција. Стога нису ретки примери отворене или прикривене колаборације, узајамних услуга, женидбених веза, бесповратних позајмица и донација, лова у мутном и лизања чизама које би да их згазе. И овај процес, у „пуном колору“ и сведено попут анимираног филма, пратимо и данас, кроз небројене смене власти, где се појављују вазда једни те исти „јунаци“ (а који, опет, мењају стране и идеологије као маске), кроз режиране побуне на „поробљеном“ Универзитету, док се истиха заустављају сви дисонантни гласови, који покушавају да раскринкају овај привид демократичности. Академске, политичке, пословне, често и уметничке титуле постале су у доброј мери наследне: зачепркамо ли по породичном и имовинском пореклу тог савременог „дома лордова“, открићемо породичне и сексуалне везе, међусобно „ја теби – ти мени“, непотизам, извитоперено меценство, стране НВО спонзоре, па и отворену колаборацију. Жалосна хиперпродукција научних титула, државних и иних признања којим се којекакви мали и стефановићи покушавају дочепати своје елитистичке круне додатно деградирају читав овај галиматијас наслеђених или незаслужених привилегија.
Драган Крстић: Универзитет и Академија као упоришта колонијалног духа (1968)
На концу, самопрокламована елита, окићена ордењем и титулама, постаје интересна група и дистанцира се од народа из ког је изникла. Елитизам, је, управо, групни нарцисизам – грандоманија и уверење о сопственој изузетности које не почива ни на чему другом осим на декларисању себе као припадника одређене групе људи. Како често немају довољно личних квалитета, припадници једне овакве групе своју самосвест често зидају само на опозицији према „маси“, „народу“ – „пучина је стока једна грдна“ – из чега следи да сам ја, као „нешто друго“ у односу на пук, и квалитативно другачији. Еклатантан пример оваквог става је београдски елитизам или, чак, општински локалпатриотизам, смешан у свом слепилу. Лепршава и наоко симпатична формула Друга Србија – при чему се мислило на образовани, млади, европски и демократски оријентисани део популације – свела се, временом, на заточнике аутошовинизма, презира према свему српском и народном, потпуно одрицање припадности том и таквом народу и идентитетска замагљења; перјанице ове идеје иступале су с чудовишним, уништитељским изјавама о сопственом народу или његовом већем делу.
Таква елита не само да сматра да свом народу не припада, нити да му било шта дугује – она се њега отворено и бескомпромисно одриче, чиме се, у основи, самоукида. Будимо реални: глобална елита не постоји; овај појам може се односити само на финансијску „елиту“, мрачну клику која у свом поседу држи готово целину земаљских ресурса. Сваки национални и локални уметнички или научни допринос, ако је иоле вредан, ући ће, пре или касније, у општељудско добро; због њега се нико не мора одрицати свог порекла (осим уколико је за то плаћен). Наша однарођена, презрива, згађена елита може створити привид своје посебности само овде, дижући свој префињени нос над смрадом тла и народа из ког је изникла, и ком „не дугује ништа“.
Духовна хајдучија: Сачувати и пренети Добро које нам је остављено у аманет
Напротив, суштина елите је у том да своје дарове преда даље; само тако привилегије идентитета могу бити на корист свима, и у том лежи и земаљска и божанска правда. Концепт размене и даривања суштински је део људске културе, и оно што човека и чини – човеком. Они који имају много, било да је реч о знању, таленту или богатству, а све то није изникло на голом ваздуху – имају безброј могућности за несебичност и племените подухвате који ће то богатство увећати и оплодити – од задужбина, легата, меценства, добротворних акција, јавних предавања, изложби, просвећивања и човекољубивог поучавања, до одмерености и достојанства у јавном опхођењу и деловању.
Таква елита постоји, иако није гласна, горка и помпезна. Она је прави извор демократичности, доступности знања, културних достигнућа и сваке врлине.
Опрема: Стање ствари