Становништво се углавном навикло на те срамне церемоније, и питам се да ли их уопште и примећује. Претпостављам да би такво сазнање било исувише болно, да га већина становништва несвесно избегава и да бестидност циркузаната прима као усуд неба
Са припрема за „Дан младости“ (Фото: sfrj.shop)
1. IV 1977.
Читав политички програм и живот земље свео се на прославу неке годишњице или неког славља гротескног „Председника“. Недавно је неки од тих његових слугу одржао један од бескрајно репетитивних говора у коме је не трепнувши рекао и поновио да све што имамо дугујемо другу Титу. Као да је отворена нека врста конкурса за изрицање што већих бесмислица и за манифестације што већих самопонижења. Слуге око диктатора просто се утркују и у једном и у другом. Јуче-прекјуче објавиле су новине да је направљена посебна златна значка за заслуге у фудбалском спорту, која ће бити додељена првом, најпрвијем другу (Титу), заслужном, ето, и за фудбалски спорт, ваљда га не сматрају и првим фудбалером, не кажу ни да није ни да јесте најбољи, то некако избегавају. Најпрви „Друг“ све то прима, мало се уозбиљи, умуси, изговори неколико полуписмених реченица, телевизија све то преноси, и опет емитује, и све то понавља до следеће нове прилике, када се све то исто одиграва, једва да има неке разлике између повода и изговорених реченица, и тако опет све до изнемоглости свију нас.
Становништво се углавном навикло на те срамне церемоније, и понекад се питам и да ли их уопште и примећује, а нарочито да ли примећује то перманентно понижење свију нас, свеједно што се само мали део људи врти као у неком циркусу у круг, и свеједно што се ти циркузанти самопонижавају без икаквог нашег учешћа. Претпостављам да би такво сазнање било исувише болно, да га већина становништва несвесно избегава и да ту општу срамоту и бестидност циркузаната прима као усуд неба, као елементарну несрећу против које се не може ништа, и која се мора смерно поднети. Отварање тих сазнања биће трауматично, и у том претећем тону лежи барем један део стабилности и моћи тоталитарног система. Страх од откривања страшног понора понижења представља бедем на који се делимично ослања систем, јер становништво не сме да се суочи са истинама које долазе после слома тог система.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1976-77, Балканија, Нови Сад, 2017.