У међувремену је револуција пропала, па Благоје Пантелић није дошао у прилику да уради са својим пријатељима оно што је најављивао преко бројних наступа у јавности и на Твитеру
Фото: Нови стандард/Снимак екрана
Бора Јуриш или Како реформисати Цркву изнутра
Ако се прате Шолакови опозициони медији (а други нажалост не постоје), види се помало шизофрена позиција где се с једне стране по инерцији и даље пумпа, посебно у вези са предстојећим локалним изборима у неколико општина (Кула, Бор, Бајина Башта…), а с друге стране пробијају гласови који указују на то да је овај талас побуне завршен, да није искоришћен и да се сада поново поставља питање шта даље.
Заиста је апсурдно што се и даље говори о некаквим студентима, студентској побуни, студентским листама, студентским протестима, итд. Па сви факултети уредно раде, студенти иду на предавања, полажу колоквијуме, испите код професора који такође раде свој посао. Дакле никаквих протеста студената више нема. Покушај да се једна група студената и активиста поново убаци на Филозофски факултет у Новом Саду, као део притиска за повратак отпуштене професорке Јелене Клеут, пропао је када је декан позвао полицију која је избацила мадраце и спречила покушај нове блокаде те установе.
Оно што је остало јесу налози на друштвеним мрежама, за које се не зна ко их стварно контролише и ко управља њима јер нигде ниједно крштено име не можете да чујете, што је, као што се сећамо из филма Бате Ченгића „Глуви барут”, стари модел комунистичког рада. Кад се у филму војвода Тривун представи именом и презименом и пита партизанског команданта како се зове, он одговара „Шпанац”. „Рођено име, оно ко је вам је дао поп, фратар, хоџа, то ми нећете рећи?” Нећу.
Дуготрајне тенденције
Оно о чему се још говори јесте нешто што се зове студентска листа. Ту такође нема никаквих студената и занимљиво је да ових годину и по дана протеста и активизма нису избацили ниједно политичко име неког од младих људи ко би заиста могао убудуће да се бави политиком као озбиљним послом. Протести из 1996. изнедрили су велики број имена која су се касније са мање или више успеха озбиљно бавила политиком. За разлику од ових анархистичких протеста, то су били озбиљни национални протести које су водили људи са именима и презименима. Ови данашњи протестанти су ближи Антифи, што се видело четвртог фебруара.
Дакле, сад је тема да ли постојећа опозиција треба да се повуче и самоукине како би нека фантомска и даље непостојећа листа преузела све и сутра држала сва опозициона места на изборима, чак и ако не победи Вучића. Имена која се помињу заиста имају од 55 до 70 година; ради се о људима који до сада нису успели да се наметну преко регуларне партијске сцене.
Но некако са стране пролази још једна важна тема која је уско повезана са историјом ових протеста и њиховим неуспехом. Након што је у лето прошле године подигнута оптужница пред црквеним судом, и након што су одржана саслушања, у јануару су теолог и докторанд на Богословском факултету Благоје Пантелић и свештеник и научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Вукашин Милићевић избачени из Српске православне цркве, а Милићевић је и рашчињен. Они су одлучени од цркве и светих тајни, уз забрану да буду сахрањени по црквеном обреду.
СПЦ: Теолози Благоје Пантелић и Вукашин Милићевић коначно искључени из црквене заједнице
Ова страшна осуда за двојицу богослова изриче се ретко, али није неуобичајена. Но случај ове двојице људи је врло специфичан и занимљив због неких тенденција које се дужи период дешавају око и унутар цркве.
У наслову сам подсетио на Бору Јуриша, књижевни лик из романа Данка Поповића, који се појављује и у Књизи о Милутину (1985), а у роману Свињски ујед (1988) је централни јунак. Ради се о бившем богослову који је, жељан социјалне правде, пригрлио комунизам, постао партизански, а затим и комунистички јуришник. После ослобођења, побио је силне „народне непријатеље”, да би оженио ћерку једног од њих. Но касније доживљава остракизам, да би се пред крај живота покајао, вратио Богу и идеји народног помирења.
Рушење изнутра
Двојица поменутих теолога, иако нису у тако младим годинама, једнако су понети жаром да заступају оно што они виде као социјалну правду данашњице, па је тако Вукашин постао прононсирани промотер тезе о томе да је Сребреница геноцид и да је за наше добро да то прихватимо. (На истим позицијама је и њему близак отац Владан Перишић, а сви су као што је познато веома блиски једном владици СПЦ који показује озбиљне политичке амбиције са својим кругом пријатеља).
Милићевић је, иако свештеник, у међувремену прихватио и друге савремене новотарије, укључујући и дете са другом женом а не својом, а јавно је себе почео да описује као марксисту склоног агностицизму. Његова еволуција је чини се некако природно ишла ка томе да се сам испише из цркве чија схватања и догму више не прихвата, иако је прихватио завет ступајући у свештенички чин.
Благоје Пантелић је, пак, током последњих година постао оно што су некада били блаженопочивши Живица Туцић и мучени Мирко Ђорђевић, а што сада са мање успеха покушава да буде извесни Владимир Вељковић, дакле „верски аналитичар”. То је посебна категорија људи које левичарски медији користе кад треба да се опљуне црква, окриви за национализам и реакционарство, и позове на реформу и прихватање европског пута, што ваљда значи и уније са Римом. Но, почетак протеста је тај његов јавни ангажман подигао на до тада неслућене висине и ту је настао проблем.
Наиме, део пакета укупних промена које су свеукупни организатори прошлогодишњих дешавања предвидели, требало је да буде и смена у цркви. Као што знамо постоје владике које нису задовољне садашњим патријархом и које нису одустале од идеје да се он упркос још релативно младим годинама смени, а у цркву уведе принудна управа и касније изабере други патријарх. Благоје је управо то отворено говорио и није то његова памет, јер је то чуо од добро информисаних људи са којима сарађује.
Дакле насупрот будалаштинама које се сада пуштају по комунистичким медијима, он није из цркве избачен зато што је „критиковао” понашање и деловање патријарха, архијереја и свештеника. То раде разни људи, углавном лаици, али са мером, поштовањем према институцији и поштовањем црквене хијерархије и поретка. И сам сам то чинио у неким ситуацијама, а Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић су то радили више пута, укључујући и праве полемике са неким владикама, па их опет нико није избацивао из цркве, нити су они сами хтели из ње да изађу.
Пантелић је међутим, попут Боре Јуриша, најављивао увођење кризног штаба, смену патријарха и управо све оно што у оптужници стоји. Наиме, оптужница коју је писао протојереј-ставрофор Велибор Џомић је доступна на сајту Сунчаника, врло је детаљна, реална и убедљива. Цитирам: „Оптужени Благоје Пантелић је учинио и више пута поновио кривицу која је санкционисана шестим каноном Другог Васељенског Сабора, односно поступао је ‘хотећи да смути и сруши црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљајући некакве оптужбе против православних епископа, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаља углед свештенства и изазове нереде код мирољубивог народа’“.
Део оптужнице против Благоја Пантелића (Извор: Сунчаник)
Осим тога, оптужени Благоје Пантелић је извршио и више пута поновио кривице које су санкционисане чланом 214 став 1 тачка Б) алинеје 1 и 2 Устава Српске Православне Цркве и члановима 47 и 49 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, односно извршио је кривице против црквеног поретка и хришћанског морала и то: каљање угледа свештенства, јавно побуњивање против јерархијске црквене власти, ускраћивање дужног поштовања јерархијској црквеној власти, вређање, клеветање и ниподаштавање јерархијске црквене власти и предузимање радњи против црквеног поретка.”
Увреде јерархије
У међувремену је револуција пропала, па Пантелић није дошао у прилику да уради са својим пријатељима оно што је најављивао преко бројних наступа у јавности и на твитеру. И ово је дошло као природна последица његовог покушаја да уведе политику у цркву и да сам уз помоћ одређене групе насилно узурпира власт у Српској православној цркви. (Кључни грех патријарха је што је одбио да се црква инструментализује у политичким протестима и искористи за смену власти).
А да је управо то најављивао вређајући патријарха, низ владика поименично и све оне у цркви који му нису по вољи, да се понашао бахато, осионо и гордо као неко ко ће ускоро да јаше попове и чупа бркове то је свима познато, а и детаљно пописано у оптужници.
Да цитирам део који се односи на ословљавање: „За патријарха, архијереје и свештенике Српске Православне Цркве користио изразе ‘патријарх картела’, ‘психотичне сплачине’, ‘тупаве будале’, ‘неспособни ботови’, ‘удбашка жгадија’, ‘психотични лажовчићи’, ‘најбеднији ботови’, ‘моралне наказе’, ‘интелектуалне олупине’, ‘морални патуљци’, ‘ботовске лешине’, ‘наказни бескичмењаци’, ‘морони’, ‘мишеви’, ‘тешки медиокритет’, ‘смрад ботовски’, ‘пекинезер са вишком женских хормона’, ‘наказа’, ‘верни пас’, ‘духовна наказа’, ‘бот у мантији’, ‘интелектуални патуљак’, ‘малоумни’ итд.”
Да се разумемо, Благоје Пантелић има као грађанин право да о СПЦ мисли шта год хоће, а за употребу оваквих речи може евентуално да одговара пред грађанским судом, ако неко од прозваних нађе за сходно да га тужи приватно. Иначе нема никакве консеквенце. Али као припадник СПЦ, и уз то свршени богослов, за овакве увреде и план да уведе кризни штаб и наметне сопствени поредак у нечему што се одржава од Светог Саве, мора да сноси последице. Њему у тој цркви више није место.
Благоје Пантелић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Insajder Video)
И он и Милићевић не сносе овим чином никакве грађанске последице нити могу. Свако има свој живот, ради свој посао, ако хоће могу да приступе другој верској заједници која ће им више бити по вољи, могу да оснују сопствену итд. Али у СПЦ не могу да буду док се не покају и не прихвате поредак и уставом и обичајима прописан механизам за изношење сопствених неслагања са јерархијом.
Уз то, знајући шта се дешава са западним хришћанским црквама које су најбруталније бушене изнутра, и које су у настојањима да се допадну либералном и левичарском јавном мњењу толико одступиле од догме и наслеђа да су многе изгубиле и саму суштину, мислим да је за цркву веома важно да одбије сваки овакав насилни троцкистички покушај да се прилагоди Данасу, Новој и свим овим комунистима и атеистима који су некако животно заинтересовани за то да се „црква реформише”.
Разлог што стотине хиљада западњака својевољно данас прихватају православље је управо што је одбило да се реформише па и даље исповеда Оца и Сина и Светога духа.
Вукашин Милићевић, теолог и писац (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/NOVA RS)
Узгред, последња реч коју Шпанац изговара симболички се на крају живота враћајући себи гласи „Милан”…
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин колегијума
Наслов и опрема: Стање ствари