Свака западна нација је постала империја, а пошто свака империја тежи да себе стави изнад Бога, то у њој не може ни бити праве слободе, у најсветијем значењу тог појма, говори инжењер који ради у Немачкој
Светислав Пушоњић (Извор: Лична архива)
Видех се пре неки дан са пријатељем који двадесет година ради као инжењер у Немачкој. Искрен је српски патриота, антиглобалиста, у слободно време делатник на пољу националне културе, темељан у промишљању, инжењерски прецизан у закључивању и изражавању. Разговор са њим увек је занимљив и садржајан, па тако и овај пут.
– Пошто толике године живиш у Немачкој… – започињем разговор, а он ме одмах прекида:
– Мала исправка: ја живим у Србији, а у Немачкој обитавам…
Појашњава разлику:
– Тамо где си срцем и душом – тамо живиш, а тамо где си отишао да радиш и зарађујеш тамо само обитаваш. За мене је Немачка извор прихода, ништа друго, мој прави дом је Србија. У Немачкој се никада нисам осећао као код своје куће, тако се осећам само када дођем у Србију.
На моје питање о тренутном стању духа и свести у обичном немачком народу, одговара:
– Немци су потпуно лоботомирана нација, као и све друге на Западу, а нема европске земље у коју ме фирма није слала да радим, негде пола године, негде читаву годину. Поготово западни Немци, код којих идолатрија комфора има религиозни статус. За друге вредности они нити знају нити желе да знају.
Удо Улфкоте: „Атлантски мост“ – испостава америчке окупационе управе у Немачкој
– Постоји ли њихова национална свест?
– Декларативно, у необавезном разговору, али суштински не. Комфор, комфор и само комфор – материјални, душевни, интелектуални. Немац не постоји као слободна личност, он функционише искључиво по принципу “наређење-извршење”. Налог некога ко је само степен изнад његовог за Немца је апсолутно непорецив, дакле нешто што он унутар себе не преиспитује. Колико год зла и штете доносило извршење таквог налога, Немац због тога не упада у моралне дилеме нити има грижу савести, јер је сва одговорност само на ономе изнад. Чак и ако се увери у погрешност сопственог мишљења и поступања он због тога опет не сматра одговорним себе, него онога “изнад” од кога му је све то дошло. Ја сам се од неких колега-Немаца дистанцирао због њихових ставова о рату у Украјини, згрожен потпуним одсуством личног размишљања, јер они само дословно понављају што о Русима говоре немачки и други западни медији. Са њима избегавам и да разговарам, а ако баш морамо онда нипошто о озбиљним темама, само о нечему ефемерном: фудбалу, аутомобилима. Шта имаш да разговараш са човеком који се одрекао своје слободе и постао магнетофонска трака, која репродукује само оно што се на њу насними? Ту некакав изузетак још увек представљају источни Немци, парадоксално баш зато што су комунизмом дуго времена били одвојени од западних, јер колико год комунизам био лош и деструктиван ипак није све подређивао комфору. Али западни Немци су у том смислу чиста лоботомија. Од њих су можда гори једино Скандинавци.
Скоро читаву прошлу годину провео је на терену у Енглеској, где је боравио више пута до сада, а овај пут био је у области Норфолк. О Енглезима мисли исто што и о Немцима, само што их сматра далеко подмуклијим и покваренијим. Ипак, за људе из Норфолка каже да се разликују од „класичних” Енглеза, јер су они по пореклу заправо Келти, прастановници Острва, које су Енглези (Англи, Германи) као историјски дошљаци асимиловали у себе.
– Та се разлика види већ и у начину на који те поздрављају. Када ти се Енглез из Лондона осмехне уз “добар дан” ти осећаш да је то само љубазна маска без стварног људског садржаја, а када то учини човек из Норфолка осетиш да то долази из срца и да иза тог поздрава стоји стварна личност, а не нека њена пројекција. А тај се осећај потврђује и када их ближе упознаш, готово имаш утисак да си међу Србима. Њихови пабови су тако живи, ту долазе сви узрасти, од средњошколаца до стараца, за столовима се страсно разговара, осећаш снагу заједнице. Али то су само ретка острва унутар западне сфере, која је у целости лоботомисана комфором и пропагандом.
У току разговора је рекао пуно тога занимљивог, али се не може све пренети на овај начин. Напослетку је закључио:
– Свака западна нација је постала империја, а пошто свака империја тежи да себе стави изнад Бога, то у њој не може ни бити праве слободе, у најсветијем значењу тог појма. Ту постоји само немачко „jawohl” на све што стигне “одозго” – из управљачких центара империје. Нажалост, то „jawohl” на неки други начин постоји и код Руса, јер су и они историјска империја. Руси нису устанички народ као Срби, немаш руског Карађорђа, односно човека из народа који ће да се побуни на било које притиске “одозго”. Руси јесу тукли немачке крсташе, Наполеонове Французе, Хитлерове нацисте, али и то се дешавало тек када је наредила Империја, не што је спонтано дошло из народа. И ми смо у Душаново доба били на искушењу да постанемо Империја, са чиме бисмо изгубили слободу као Немци, Енглези, па и Руси. Јер чим створиш империјалну друштвену структуру у коју укључујеш и друге народе, ту више нема ни тебе ни њих, ти постајеш роб империјалног плана и програма и више ниси слободан. А кад кажем слободан, не мислим на неку анархију и самовољу, већ на могућност да живиш и остварујеш се у пуноћи личног и националног сопства; да не будеш туђа копија већ оно што заиста јеси, каквим те је Бог дао. Срећа па наш империјални период није дуго трајао, те смо и до данас сачували слободу духа, једини у Европи, а вероватно и на Свету. Зато се деветнаест западних земаља и њихових прилепака и дигло да нас бомбардује, јер нису могли да поднесу чињеницу нечије слободе – да се неко уопште усуђује да буде оно што они, робови комфора, одавно нису. Али сама чињеница да су се најмоћније земље Запада ујединиле у нападу на тебе њихово је индиректно признање да си у ствари – јачи од њих.
Наслов и опрема: Стање ствари