Потпомогнути неоосманским вјетром који дува у сва турска предузећа у Црној Гори и на Приморју, Турци се опажају свуда, пуни су их авиони у доласку, пуни у одласку
Изгорјела Турска радња на херцегновском главном тргу (Фото: Интернет)
Просте твоје љуте ране, мој Батрићу – нариче до данас у Горском вијенцу Сестра Батрићева – ал’ непрости грдни јади, куку роде!, е се земља сва истурчи, Бог је клео! Главари се скаменили!, кам им у дом!
Главари су у митско доба владике Данила, у вријеме дешавања Његошевог историческог собитија, били сви јунаци, не као данас – фикуси у парламенту, па и они плачу за Батрићем, иако их трагична јунакиња проклиње. Виде они да је непреболна, па јој опраштају клетве. Сестра Батрићева граби кнезу нож иза паса и убија се пред свима.
Прве стихове иза тога самоубиства изговара Вук Томановића: Хвала Богу, велике жалости – каже – што нас нађе данас изненада!
Како то може бити хвала Богу на великој жалости, ако је већ сама погибија јунак-Батрића била велика жалост? Како се то иза самоубиства сестре од жалости може рећи Хвала Богу?!
Ваљда тако што човјек није подешен да му један важан члан умре данас, па док га још није одболовао, умре му други, па док ни ово двоје милих није прежалио, оде трећи… Неријетко, људи серијал трагедија не могу да издрже, препукне им срце од туге. У том смислу је боље, мисли Његош кроз Вука Томановића, да данас оплачемо обоје, јер нас толико трагедија тек чека, истурчи се Црна Гора, па је тас ода Турака на ваги претегао зато што су на њега стали сви плахи и лакоми, потурчени Срби Црногорци!
У тренутку писања овог текста у Montenegru је сто хиљада Турака, по процјенама политичара који је одговоран што је његовим гласом уведен тзв. црногорски језик (а што није сметало политичким главарима Србима да са њим као црногорским суверенистом својевремено праве коалицију противу Ђукановића, руковођени политичком законитошћу да се тикве с неким ипак морају да саде). И сад, тврди, тих сто хиљада Турака имају шест хиљада регистрованих фирми по Подгорици, Будви, Котору, Херцег Новом и проче.
И док се предсједник Хрватске Зоран Милановић јавно чуди како је могуће да је 500 тисућа Хрвата напустило домовину и како ће ускоро радника из Непала, Бангладеша, Индије и Филипина на упражњеним мјестима бити исто толико – умјесто да лупи шаком о сто (ако за то има ингеренције па процес заустави) – у Подгорици нико ни да се зачуди што ће толики Турци међу њима?
Нама. Јер је и Бока Которска у игри.
Потпомогнути неоосманским вјетром који дува у сва турска предузећа у Црној Гори и на Приморју, Турци се опажају свуда, пуни су их авиони у доласку, пуни у одласку. Ови авиони у доласку, истина, имају више жена и дјеце, што ће рећи да је на некој равни договорено да се они дебото населе, да под повлашћеним условима добију радне дозволе, а у футуру првом можда и држављанство.
Којекуде, ко им се највише радује?
Па, црногорски муслимани, можда се каже Бошњаци, извините ако гријешим, онда Албанци, потом национални Црногорци у удрузи са Хрватима из Боке – из разлога што им је свима апријатан само један културни комшијски и сусједни кôд. Српски.
У тренутку док је тим херцегновске Књижаре Со био на 68. Београдском сајму књига, планула је радња првог пословног комшије, Турчина, човјека фина, закупца пословног простора на главном градском тргу. Он шћаше, но опасно близу хиљада књига, продавати шарене ствари од врсте због које је немогуће одредити назив дјелатности (а с обзиром да ради и недељом, водио се као сувенирница), а заправо је била турска сваштарница, у народу знана као Турска радња, у коју су, гле, годинама хрлили туристи, домаћи и страни, привучени шаренишем и магнетима по цијени од једног евра.
Напад на Турску радњу догодио се након октобарског инцидента у Подгорици гдје је седам пута избоден држављанин Црне Горе, да ли од стране Турака, или Азербејџанаца, постало је теже установити што је истрага више одмицала. Срећом те је наш Батрић остао жив, да ли невин у почетку а крив на крају, тешко је утврдити, јер чим се умијеша истрага све се искомпликује. Данас не би било јасно да ли је Ахил убио Хектора или је било обратно, да ли неко отровао Ромеа да би обљубио Јулију, да ли је баба убила Раскољникова… ко то више може да зна кад се у све умијеша истрага?
Наводно су Турци почели масовно да напуштају Карадаг – како зову Црну Гору, накратко су им уведене визе, но ће све бити враћено на старо прије трећег Печатовог двоброја, јер је почетком мјесеца предсједника самосталне и суверене државе Црне Горе, равноправне чланице Натоа наравно, посјетио турски амбасадор, а о чему није било саопштења из Кабинета предсједника. Неуобичајено је, у најмању руку, да не буде саопштења. Таман да су рекли: Попили смо по кахву са рахат-локумом док смо безбели причали докле је стигла истрага поводом побједе или пак пораза на Вучјему долу…
Чак и ако је ЕУ издала бефел самосталној и сувереној да држављанима Турске уведе визе, то ипак не значи да ће усељавање Турака и њихов економски замах престати. Комшији Турчину држава ће помоћи да се придигне, јер мора. Помоћи ће и амбасада Турске. Искрено, нисам за 100000 Турака у Црној Гори и Боки, али нисам ни за економски линч. Влада је та која треба да регулише мјеру свих односа, на начин непоткупив, да се домаћи уздигну стимулансом ако су заслужили, а странци да дођу само ако могу да издрже конкуренцију тла на коме нису домаћи. Све остало је или издаја или велеиздаја.
Многим туристима невидљив, са задње, источне стране херцегновске Сат куле из 19. в, стоји узидан камени блок с натписом на арапском језику, а односи се на претходну, нижу грађевину: „Oву јаку кулу, по наредби султана Mехмуда, подиже Мустафа ага, слуга царског дивана. То се догодило 1078“ (1667). (Фото: Н. М.)
И док се ми о малом забављамо јаду, становници Лондона масовно излазе на улице не само због закона који хоће да им идентитет за сада закуцају за мобилне телефонске новчанике а потом и за жиг звери, него због неподношљивих двоструких аршина по којима је сваки муслимански криминалац-избјеглица амнестиран од британских закона. Но, од ове алогичности не болује само Велика Британија, него и цијела ЕУ, чија администрација на миграције гледа као на нормалан процес, а губитак идентитета матичног народа, по аналитичару Кости Трифковићу, не виде уопште као неку велику трагедију. Разумом се не може објаснити европска хипертолеранција према свакодневном, отвореном мигрантском насиљу.
Велика замјена становништва је термин којему је почела да расте брада. С неутралном емоцијом гледам како мигранти једу позлату с колонијалних круна, како се ругају домицилнима и скаредним покретима показују како ће их побиједити sex pistols-има. Не бих волио да до Велике замјене становништва дође у нашим земљама, нити мислим да до Велике замјене може да дође без пристанка власти.
Први талас турских економских придошлица у Црну Гору чинили су финансијски кругови блиски покрету Хизмет, проамеричког опозиционара Фетулаха Гулена, кога би Ердоган најрадије задавио свиленим гајтаном. Од 2016. г, за вријеме власти Ђукановићевог ДПС-а, по тарифама које нису могле да буду мале, Црна Гора постала је сигурна кућа за турски капитал.
Био ми је у бутиги неколико пута по неколико сати један млади турски писац, опозиционар, с којим сам сатима остао запричан. Нисам знао да су етнички Турци мањина у односу на друге народе у Турској, те да је сумало све што је Отоманском царству дошло да ваља кроз историју – дошло из Румелије, из Земље Ромеја, из Византије, тј. са нашег простора, са Балкана. Зато је неоосманизам незамислив без претензија на оно што је наше, а било је њихово, а ми бисмо да на дивану све дуван пушећи – наше и остане. Неоосманске су претензије у почетку економске, 21. је вијек, ратује се друкчије, ТВ-серијама и Турским радњама, граде се месџиди и џамије, јер има ко да их напуни. У одређеном тренутку делта те, родиће се сјећање на које смо у граду кога је 1382. основао српски краљ Твртко Први, заборавили. Да је српски Херцег Нови био под Турцима чак 205 година, 1482-1538, 1539-1687, те да постоје амбиције да буде опет.
У Котору, на годишњицу Битке код Лепанта
Почетком Михољског љета био сам у Котору, уникатним поводом, да на дан Лепантске битке, 7. октобра 1571, прије Београдског сајам књига и паљења Турске радње тик уз Књижару Со – у Поморском музеју присуствујем промоцији макете једине галије која је, истрага ће показати да ли на правој страни историје, учествовала у епском судару двије цивилизације, римокатоличке и исламске.
Мислим да просјечан читалац није чуо за синтагму промоција бродске макете, али она постоји, тим прије што се унутар древног здања барокне палате Гргурина није представљала макета неког хобисте, него прецизна историјска реплика галије „Свети Трифун Которски“, „San Trifone di Cattaro“, на којој је Београђанин Предраг Васић посвећено радио 300 дана у пуном радном времену.
Историјска макета галије „San Trifone di Cattaro“, рад Предрага Васића, Поморски музеј – Котор (Фото: Н. М.)
Которска галија била је један од 232 брода Свете лиге на једра и весла – наспрам 210 османских галија. Турци су изгубили 25 хиљада људи и 200 галија, а Света лига осам хиљада људи и само 15 галија. По несрећи је „San Trifone di Cattaro“ била једна од њих, са 250 људи, под командом Јеронима Бизантија,. Битка код Лепанта спасила је Рим од пада и даљи продор ислама у Европу.
На промоцији макете, баштун је држао др Бранко Збутега, потомак 30 капетана дуге пловидбе, чији је предак на дан Битке код Лепанта, 7. октобра 1934, Мондо Збутега, кућевласник палате Гргурина, отворио изложбу из чијег ће сјемена 1938. нићи которски Поморски музеј.
И говорио је, др Збутега, на београдској екавици, да се на Битку код Лепанта мора гледати кроз призму пада династије Немањића, од ког тренутка настаје експанзија Османског царства на Балкану. Млетачка република од 1420. постаје моћан заштитник бокељских интереса, наводи др Збутега, тако да током трајања Serenisime, за 377 година турска нога никад није марширала которским улицама, премда га јесте опсиједао адмирал Хајрудин Барбароса, 1539. године. Данас је друкчије. Кад се од Врата од мора крене Тргом од оружја улицом до Сјеверних градских врата, Котор личи на Капали чаршију. Крајем октобра у генерисаним, рекло би се, подметнутим пожарима, нити једна Турска радња у которском Старом граду није пострадала. Него је само у већинским српским градовима, Бару и Херцег Новом, да Срби испадну рогати и ксенофобични, а остали – сви santi и santissimi.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)