Много људи уместо борбе против основног противника нашег нормалног живота и будућности радије бирају колеге које им сметају, људе од којих страхују да би после промена можда могли постати утицајни
Фото: Предраг Крџић
Од почетка овог расплета познато је да заступам тезу да решење нашег проблема није у изборима, него у процесирању како издајника тако и људи који су се бавили класичним формама криминалитета из редова власти. У том смислу, избори су можда у неком тренутку били решење кризе, и то оно које одговара Вучићу, али сада делује да више нису ни то. Они и даље вероватно одговарају Вучићу више него побуњеном народу али готово је сигурно да њихови резултати не би били признати, да би били оспоравани са сваке стране и да би само генерисали интензивније сукобе.
Власт је огољена у својој сили и корупцији, и сада већ заправо није ни битно колико људи је за њих јер они евидентно и свакодневно до те мере крше закон да за њих просто нема другог излаза до хапшења, притвора, суђења и робије.
Ретко када су се друштва доводила у овај стадијум подељености и неспособности власти да прикрије своју механику корупције, злоупотребе, моралне и људске беде којом се води и храни.
Тешко ћемо ми моћи дуго да издржимо у таквој заједници, не само зато што се јаз између побуњених грађана и власти са њеним полугама проширио и постао непремостив већ и зато што је упркос свим ненормалностима у којима иначе живимо, крајње штетно живети у отвореној корупцији и силеџијству.
Димитрије Војнов: Сценарио филма о протестима који праве „филмаџије које хоће да снимају”
У том хаосу који је створен, у том процесу који се сада одвија и чији је исход стратешки известан – али оперативно још увек није – јавља се врло опасна тенденција међу људима да се примарно обрачунају са својим личним, професионалним или микрополитичким конкурентима и противницима.
Много људи уместо борбе против основног противника нашег нормалног живота и будућности, а то је без икакве сумње Александар Вучић, радије бирају себи доступније противнике, колеге које им сметају, људе од којих страхују да би после промена можда могли постати утицајни и сметати им на другачији начин или више него Вучићевци и сл.
Наравно да нису сви подједнако фокусирани на Вучића као проблем и да многи имају неке интензивне спорове са људима из ближе околине који су им важнији. У том смислу, свако фокусирање на те интерне борбе помаже Вучићу да се ослаби тонус борбе против његове деспотије и криминала.
Када се на то дода и природна потреба појединца да се одмори и ослони на неког, Вучић је ових дана веома спреман да прискочи и подмаже одустајање од њега као основног противника.
Отуд сам Вучић користи разне фигуре попут Драгана Ђиласа, Динка Грухоњића и њима сличних да их наметне грађанима као већег противника од себе и да их користи као страшило којим ствара мрачну слику после његовог пада где нас чека период крађе, издаје и сл.
Међутим, већег издајника од Александра Вучића овај народ практично није видео, и у својој историји никада није имао толико национално понижење спроведено у миру, без рата и без санкција.
Исто важи и за крађу, корупцију, приватизацију, обесправљење радника и гурање капитала све даље од било какве корисне улоге у друштву.
Кад је реч о природним ресурсима и свим другим стварима око чије је експлоатације потребно направити широк консензус да и не говоримо.
Фото: Друштвене мреже
Речју, сви који мисле да у овој борби треба поставити реалан циљ и уклонити људе који им сметају из најближе околине, и да им је то прече од склањања Вучића греше јер са тим противницима или без њих, нема будућности док је он ту, и боље је да пробамо да га склонимо сада кад ми то хоћемо него да послужимо за коју годину као ђубретари његових страних власника и изађемо на улицу у њиховој режији, како бисмо почистили њихово смеће.
Искрено се надам да полиција која је синоћ тукла народ у Новом Саду зна да то ради искључиво за рачун Александра Вучића. Беспредметно је више причати о свему како су се понашали и где су све прекорачили овлашћења, то треба записивати и пријављивати. Али, јако је важно да они знају да ово сада раде само за једног госта у овој крчми у коју је претворена наша држава.
Исто важи и за људе који можда себе не виде као ћације, али мисле да у овом тренутку треба да се некако напију крви ближњима који им сметају, па евентуално и уз Вучићеву помоћ. Све што ураде тим поводом и на тај начин, приближава их части да им се попут оног додатка Хаџи који означава врсту подвига, на име или презиме дода префикс Ћаци који означава посебну врсту срамоте и издаје себе и своје заједнице у овим временима.
Извор: Инстаграм
Одавно смо дошли до тачке када заправо више и није битно колико људи симпатише особе које су криминалци и да ли би гласали за њих, јер то не би смело да спречи њихов одлазак у затвор. Свако ко је спреман да толерише криминалце на челу државе и криминал као основну делатност људи на власти, ослонац њихове владавине и систем рада, осудио је себе на живот у друштву које постаје све болесније и које нестаје не само вредносно него и биолошки.
Нико неће побећи од цене коју ћемо сви заједно платити за своје одлуке, али ће онима који су се борили за другачији исход барем савест бити чиста.
Наслов и опрема: Стање ствари