Све ће се ово наставити у наредним месецима, у „валунзима“, до избора (можда), чије резултате нико неће прихватити, а они ће бити индикатор нових ескалација. До када? Не знам, али ће то у потпуности деструисати државу
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Оставимо по страни сврставање међу сукобљене таборе и вредносне судове о њима – оно, да ли смо уз „народ“ који, у борби против уједињених библијског и толкиновског зла (пакао/Мордор), сматра да је сваки поступак оправдан и неопходан, до степена физичког обрачуна са њим (палицама, флашама, топовским ударима и бакљама којима пали канцеларије у стамбеним зградама, неоптерећен да би уз њих могле да изгоре и те зграде) и да у томе полиција не да нема право да га спречава, него да је, кад му се нађе на путу, а он је заспе свим тим реквизитима, невиђен злочин што га бије и хапси… или смо „браниоци“ државе од насртаја „усташа“ и страних центара моћи, е да нам не би срушили суверенитет, док смо у исто време годинама конструисали catch all симулакрум, у коме смо предано неговали те усташе, стране фондове, непријатељске медијске куће, предавали сваки сегмент тог истог суверенитета нашим западним партнерима – од свих елемената државности на окупираној територији до судства у овом њеном назови слободном остатку (на које сада кукамо), тако да нам данас није остао готово нико иоле честит, да нас за рачун те државе брани (барем онако како Драшко Станивуковић неће на Додика) и… размислимо о свему овоме из неког трећег угла.
Односно, покушајмо да нађемо логику у целом овом имагинаријуму у коме смо, хтели-не хтели, чак и као најомраженији „неутрални“, принуђени да учествујемо (јер и на једној и на другој страни народ је наш). На питање из наслова тешко је дати једноставан одговор, поготово некоме ко ни о чему реално ништа и не зна, сем што му је изузетно мрско да се по сваку цену уклопи у друштвено пожељни наратив сачињен од општих места.
Слушао сам пре неки дан „Хладовину“, и Валентинов разговор са Алексом Крајнером. Препоручујем. Подкаст ми је донекле допунио претпоставке, формиране у „неутралним“ круговима, о томе да ово што нам се дешава мало јесте, а мало није обојено. Неки хибрид, шта ли. Јер таман кад помислиш да си схватио систем функционисања дежурних закулисних мешетара, они те изненада са понеком импровизацијом. На крају крајева, не би било то што јесу да повремено не очарају својом креативношћу.
Елем, теорија о перманентном притиску, одржавању стања нестабилности, са повременом ескалацијом хаоса, у којим околностима на дуже стазе нема тектонских промена, али ни повратка на status quo, није нова и неизречена у последњим месецима. Оно чега су се неки од нас плашили, а господин Крајнер помиње у контексту започињања ратних дејстава, (потребно је око стотину мртвих) и поткрепљује примером Мајдана, до сада се, Богу хвала код нас није догодило.
Дакле, да је неко хтео класичну обојену револуцију и смену напредњачког режима, у условима наглашене некро-протесне компоненте, пуштање крви био би обавезујућ и стопроцентно ефикасан начин да се она оконча на начин пожељан за њене инспираторе. Није искључено да тако нешто још увек може да се деси, али за сада, понављам, Богу хвала, није. Ипак, веровати да нешто што траје преко девет месеци са сталним сменама опадања и ескалације може да буде спонтано… опростићете, али најблаже речено спада у домен инфантилности.
Па шта је онда циљ?
По свој прилици, све ће се ово наставити у наредним месецима, у „валунзима“, до избора (можда), чије резултате, наравно, нико неће прихватити, а они ће поново бити индикатор нових ескалација. До када? Не знам, али да ће то у потпуности деструисати државу (ону вредност коју нажалост уз сву, могуће, добру вољу, ни једна од страна не брани). Уништиће ову, истина, на криминалу и мешетарењу подупрту економију, у потпуности антагонизовати народ (сав, не само онај „богомдани“), стављајући га у позицију перманентног грађанског рата ниског интензитета, да на све што дође као претња споља неће моћи адекватно да одговори.
А да ли то нешто „споља“ заиста долази?
Фото: Предраг Крџић
Враћам се на подкаст „Хладовина“ и тему о којој говори господин Крајнер. Његова теорија је да се услед геополитичких превирања на ивици светског сукоба и пресељење центра агресивног глобализма из САД у Европу (читај Велику Британију), иста та Европа убрзано припрема за војни сукоб са Русијом. Како јој на украјинском фронту не иде добро, у скоријој будућности, по његовом суду, биће потребно отварање новог фронта. Погађамо, балканског. Доказе за то наводи у формирању фантомског војног савеза какав је онај између Хрватске, Косова и Албаније (против кога тај савез може да се формира, пита он, и одговара логично – само против Србије), поновног анимирања Хрвата спрам усташтва кроз Томпсонов концерт, рапидног економског упропаштавања читавог региона као основне подлоге за афирмисање незадовољства и ратног расположења.
Да ли стање хаоса у Србији погодује архитектури такве перспективе?
Иако за ово што нам се дешава постоје многи разлози, од којих се не могу занемарити они чисто унутрашње природе и начина владавине једног картелског режима, те антагонизам према њему има оправдање невезано од геополитике, не може се порећи да је управо ова ситуација, таква каква је у овом тренутку, са прогнозом погоршања до мере правог грађанског сукоба, идеална подлога за наречене планове. Историјско искуство нам показује да су Срби хомогенизовани само у случају спољне претње и да у тим околностима, упркос свим слабостима, показују да су често у стању да се одупру плановима својих непријатеља, чак и када су ти непријатељи далеко моћнији од њих. Исто то искуство говори да нас је најлакше победити када смо подељени међу собом. Толико, да та подела превазилази уобичајене размере и сеже до идеје да је саплеменик из другог табора већи непријатељ од иноплеменика који те напада.
Да ли се у Србији прави позорница за последњи рат који се није десио од деведесетих на овамо (по Николи Врзићу: „У процесу распада бивше СФРЈ, остао је да се догоди још само један рат: грађански рат у Србији.“) или ће се он и даље одржавати на тихој ватри, довољној да је до те мере раслаби да у њој замре сваки потенцијал отпора и одбране, када луткари из Уједињеног Краљевства, или неког другог центра дубоке ЕУ државе, одлуче да поново запале Балкан, мање је битно. Нећу се претварати да ми је моћ предвиђања тако јака да могу да претпоставим да ли ће им бити исплативије да се сами помлатимо, а они у повољном тренутку, преко својих епигона, уђу као „миротворци“ или ће нас довести у економски неиздрживу ситуацију, и стање исцрпљености од грађанског рата ниског интензитета, па ћемо у њихов фронт ући подељени у фракције, и као ’41–’45. паралелно водити унутрашњи и спољашњи сукоб. Оба, а и сваки други замисливи сценарио, мени делују сасвим извесно, буде ли се овај хаос код нас наставио, без да се коначно расплете на овај или онај начин.
Интензивирање уличних обрачуна усред лета, пре него што се било каква ескалација заиста очекивала (септембар и повратак са одмора) довело је до промаљања новог наратива, који се све више пласира на друштвеним мрежама – да избори више нису опција. Ма колико управо то била највећа опасност по нас, процес је доведен у своју најгору фазу – формирана је свест која пред избором између било ког политичког решења и деструкције бира ово друго.
Наслов и опрема: Стање ствари