Легендарни командир полицијске бригаде, човек који је кордон довео до нивоа уметности, доживљава тешку трауму када му на једном протесту група искусних блокадера изненада пробије кордон
Фото: Предраг Крџић
Сазнајем да филмаџије које хоће да снимају по хитном поступку праве режимски филм о протестима.
Прича иде овако: легендарни командир полицијске бригаде, човек који је кордон довео до нивоа уметности и сматра да му чврстину даје идеја а не штитови и мишићи, доживљава тешку трауму када му на једном протесту изненада група искусних блокадера пробије кордон.
Успео је да упамти понеки детаљ али недовољно да би идентификовао вођу пробоја, и стога на сваком протесту види њега и његову групу. Добија нападе панике, даје контрадикторна наређења људима и због свега тога попије суспензију на послу.
Када је суспендован, схвата да је то знак да ради праву ствар и да мора сам да реши случај тако што ће се андеркавер убацити међу блокадере.
Када падне ноћ и засијају неони, он тоне у свет блокирања и пумпања, сусреће један потпуно њему непознат миље, а ликови попут развратне студенткиње зидног сликарства, киргиског експерта за хибридни рат који ради под кринком курира Глова и милитантних интернет националиста су само неке од личности које упознаје гурајући контејнере и опирући се властима.
Једног дана, стиже препорука да се придружи ударном одреду блокадера и он упознаје човека ког тражи месецима – човека који је пробио његов кордон.
Испоставља се да ову екипу чине људи истог кова као и он, српски полицајци с Косова који су остали без посла и верују у мит да их је Високи издао. Главни јунак ћути како се не би одао и трпи њихове неосноване монологе у којима оптужују тог светог човека да је издајник, лопов и лудак.
Једног дана му кажу да спремају своју највећу акцију до сада, пробијање кордона на отварању тунела који се уводи у саобраћај без употребне дозволе. Док размишља како да упозори колеге из полиције шта се спрема, запази да је један од млађих чланова екипе уплакан. Пита га о чему се ради. Овај каже да не жели да иде у самоубилачку мисију јер је тунел опасан пошто нема употребну дозволу. Командир крене да га теши да нема разлога за страх, да је све то сигурно добро јер не би Високи отварао нешто несигурно – и тада се испостави да се радило о тесту.
Била је ово клопка за командира, последња провера да ли је права вера. Блокадери га брутално испребијају као убачени елемент и избаце га из возила у покрету поред Ћациленда.
На ободу Ћациленда, препуног младих људи, Командир лежи сатима јер млади људи у кампу уче, главу не дижу, спремају испите.
Ујутру га проналазе сметлари и односе у болницу. Тамо га посећују колеге. Он им објашњава шта се десило, они му не верују, сматрају да је полудео од своје опсесије да пронађе ко му је пробио кордон.
Схвативши да је у овој бици за Србију сам, Командир се ослобађа из болнице и креће да спречи срамоту на велелепном отварању тунела.
У близини тунела он схвата да се тунел отвара на месту до ког нема пута и да блокадери тамо ни не могу да стигну. Цела операција је била само мамац да би извукли кртицу на видело.
Прави циљ је заправо други. Блокадери планирају да се обуку у полицијске униформе и праве лажне кордоне који пуцају на сваком кораку. Тиме желе да покажу да је полиција слаба и незаинтересована.
Командир више нема коме да се окрене. Док са социјалних мрежа стижу снимци пробијених кордона он одлази тамо где једино можда неко може да му верује – у Ћациленд.
Тако окупља момке који су дали услов и могу да направе паузу у учењу и обучава их како се прави кордон.
Ускоро голоруки Ћацији предвођени Командиром стају на пут преобученим блокадерима.
Двојица мајстора су спремни да понове свој двобој.
Наслов и опрема: Стање ствари