Видовдан и Газиместан нас изнова позивају на покајање, на слогу и на подвиг. Видовдан није један дан, то је вечност. Газиместан није обично место, то је космос. Грешни јесмо, али смо и даље позвани
Фото: Лична архива
„Јерусалим је једини град, а остало су места. Косово је једино поље, а остало су пољане. Косовска битка је једина битка која траје вековима, а остало су туче.“
Матија Бећковић
Видовдан је. Дан који наше национално ткиво тка златним, нетрулежним нитима већ вековима. То је дан који Србе нераскидиво везује за Небо. Без тих веза, Срби престају да буду Срби, и то се такође дешава вековима. То је дан када се најбоље види ко је вера а ко је невера.
“Видовдан је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама. Видовдан је заиста Видов дан, када се јасно види и сагледава кроз векове „ко је вера, а ко је невера“. То је вечито СРБСКО ОГЛЕДАЛО,“ како би беседио почивши епископ Артемије.
Видовдан је неизбрисиво уздигао један топоним на ниво највећег националног поноса. То је Газиместан брдо. Место на коме се одиграо централни догађај српске историје. Брдо у чијем је подножју у току битке погинуо једини турски цар у историји. Место на које су се Турци вратили тек након 70 година, што довољно говори о томе ко је био победник те битке, и то не само у метафизичком, него и у војничком смислу.
Ко је год имао прилике да неко јунско јутро проведе сам на том светом месту, никада неће заборавити ту тишину, коју само допуњује јунски поветарац који повијајући класове сазрелог жита, из неке необјашњиве даљине доноси топот и њиштање коња, алакање мехтерлија, ударе челика о челик, булата о булат…
Сви топоними уоколо подсећају на ту битку над биткама и јунаке над јунацима: Лазарево, Милошево, Југ-Богдан, Девет Југовића, Орловић, Суботић, Обилић… окружују Газиместан, који једино носи име турског барјактара и газије, чиме Срби показују своје јединствено витештво и поштовање непријатеља.
Да, Газиместан је заиста је посебно место, и буди посебна осећања и понос.
Споменик на Газиместану (Извор: Журнал)
Као неко ко је први пут на Газиместану био пре 55 година, а након тога небројено пута, писац ових редова се сваки пут ипак ражалости обиласком тог историјског места, и то из четири разлога.
Када данас приђете спомен комплексу, оно што ће вас прво ражалостити је стање у коме се он налази. Некошена трава до појаса испод које се ни божури не виде; гранитне плоче које су ту постављене још пре четири деценије су оштећене зубом времена и зарасле у траву… Све у свему први утисак је да је спомен-комплекс запуштен, односно, да га нико не одржава. Да ли је могуће да не можемо наћи снаге да један тако значајан комплекс одржавамо у релативно пристојном стању?
Милиони Срба су посећивали саму спомен кулу, али је ретко ко приметио један фалсификат на њој. Наиме, када спомен-кули прилазите са јужне стране, наилазите на стихове Кнежеве клетве: „Ко је Србин и српскога рода, а не дош`о у бој на Косово…“. Мало ко примећује да један стих фали, да је избачен, или савременим језиком речено – цензурисан. Фали стих: „И од српске крви и колена…“. Откуд то? Када је 1953. године Александар Дероко подизао овај садашњи споменик, комунистичке власти су увелико почеле да спроводе у дело формирање нових нација отпалих од српског националног тела, од српске крви. И да се не би реметила хармонија успостављања братства-јединства, није било политички коректно да се било ко запита шта би то: „од српске крви и колена“, могло значити. Требало је у то време од српске „крви и колена“ створити још 5-6 нових нација, па да Кнез ту хармонију не би реметио, стих је и избачен.
Натпис на Газиместану
Трећа сенка која пада на ово свето место налази се педесетак метара западно од спомен-куле, где је уочи 600. годишњице боја постављен обновљени мраморни стуб на коме је уклесан запис деспота Стефана Лазаревића у коме описује саму битку[1]. На стубу је такође уклесан један фалсификат. Уместо године битке 6897. урезана је 1389. година. Коме је и зашто пре 36 година то требало? Коме је сметао оригинални запис деспота Стефана? Откуд та потреба да се година битке кривотвори? Питања је много, као и одговора, али ово је чињеница.
Четврта сенка се не види. Њу виде само учесници обележавања 600. годишњице Косовског боја, негде у себи и стиде је се. Наиме, 14. јуна 1989. године, мошти светога Кнеза Лазара стижу на Косово, у манастир Грачаницу. Свети кнез се вратио кући. Данима и ноћима, верни народ се молио и целивао мошти онога који нас је за небо привезао. И тако две недеље. Свиће Видовдан 1989, и уместо Цара Лазара, главна личност тога дана постаје Слободан Милошевић. Уместо да се он први поклони моштима светога Кнеза, он слеће хеликоптером на Газиместан, одржава немушти политички говор, а милион Срба окреће леђа Лазару и креће ка Слоби. Последице су нам познате.
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
И тако драга браћо, Видовдан и Газиместан нас увек изнова позивају на покајање, на слогу и на подвиг. Видовдан није један дан, то је вечност. Газиместан, није обично место, то је космос. Грешни јесмо, али смо и даље позвани.
[1] https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/desp_stefan-reci_sa_stuba_c.html