Дело „Ватикански холокауст“ представља најобимни ауторски рад барона Авра Манхатана као исцрпну анализу злочина које су учиниле усташе по благослову Римокатоличке цркве
Један од најзначајнијих историчара XX века који се занимао Римокатоличком црквом био је без сумње барон Авро Манхатан (1914–1990). Истовремено је био један од првих научника који се позабавио и темом геноцида над Србима за време Другог светског рата од стране усташког режима. Нажалост, горка је чињеница да до данас није преведена ниједна његова књига на српски језик, нити се ико од Срба озбиљно позабавио са личношћу и делом барона Авра Манхатана.
Барон Авро Манхатан био је свестрана личност, писац, новинар, историчар, пјесник и сликар. Потиче из аристократске породице и на рођењу је добио име Teofilo Angelo Mario Gardini које је променио у Енглеској 1953. године у Авро Манхатан.
У својој краткој биографији каже за себе да је рођен 6. априла 1910. године у Италији од оца Американца и мајке Холанђанке и да је студирао уметност на Сорбони, где му је пријатељ био Пабло Пикасо. По повратку са студија у родној Италији био је затворен јер је одбио служити у војсци Мусолинија, да би затим након ослобођења емигрирао за Енглеску као политички азилант.
За време Другог светског рата радио је као политички коментатор за BBC и за заслуге је награђен од стране Велике Британије као витез Малтешког реда, док је истовремено Хитлеров Трећи рајх расписао потерницу за њиме.
Авро Манхатан (Извор)
Живећи и радећи у Лондону имао је прилике да сусреће водећу елиту онога доба, политичаре, амбасадоре, књижевнике и научнике, попут Dr Thomas Paine, главног шефа за НАСУ или великог борца за женска права Marie Stopes.
За нас Србе од великог је значаја његово пријатељство са почасним генерал-мајором Уједињеног Краљевства Боривојем Мирковићем, који је организовао и извео Војни пуч 27. марта 1941. године у Београду као бригадни генерал са позиције заменика команданта Ваздухопловства Краљевине Југославије.
Такође је значајно и познанство са угледним београдским лекаром др Милошем Секулићем, који је чувени Меморандум СПЦ о сведочанствима злочина усташа над Србима у Хрватској ризикујући свој живот донео у Амбасаду Југославије у Цариграду 28. септембра 1941. године, да би одмах тај исти Меморандум био телеграфски прослеђен у Лондон.
Због његовог оштрог пера у разоткривању мрачних тајни Ватикана и његове сурадње са фашистичким режимом у Италији и нацистичким у Немачкој, као и у усташким у Хрватској, живот барона Авра Манхатана константно је био угрожен. Током промоције књиге „Ватикански холокауст“ о усташким злочинима 1986. године у Америци му је пришао један од преживелих усташких злочинаца који је имао задатак да га ликвидира, али у задњем моменту нешто се преломили у њему и одустао је од те злокобне намјере.
Барон Авро Манхатан неуморно је радио на научном пољу истражујући злочине од стране Ватикана као и однос Ватикана са светским моћницима и њиховим тајним службама. Остало је недовршено дело барона Манхатана о вези између Ватикана и CIA, о убиствима значајних личности на западу, које није успео да докаже мада је сматрао да ће се истина једног дана открити.
За нас Србе посебно су значајна следећа дела која, нажалост, још увек нису преведена на српски језик, као што је „Терор над Југославијом“ где се описује сурадња Ватикана и усташа у злочинима над Србима у којима су учествовали римокатолички бискупи, свећеници, фратри и часне сестре.
Ипак, дело „Ватикански холокауст“ представља најобимни ауторски рад барона Авра Манхатана као исцрпну анализу злочина које су учиниле усташе по благослову Римокатоличке цркве.
За само дело у предговору за америчко издање сам аутор каже да „Ватикански холокауст није погрешан назив дела, нити оптужба а још мање спекулација. То је историјска чињеница. Бесни национализам и религијски догматизам били су његова два главна састојка. Током постојања Независне државе Хрватске као католичке државе преко 700.000 мушкараца, жена и деце је страдало. Многи од њих су погубљени, мучени, умрли од глади, живи закопани или спаљени. Стотине људи су присиљени да се покатоличе. Католички фратри су водили концентрационе логоре.“
Горка је чињеница да до данашњег дана није преведена на српски језик ни једна од те две значајне књиге као и да личност барона Авра Манхатана остаје непозната за српски народ. Изгледа да још увек постоје у роду српском они који не желе да истина о страдању нашег народа изађе на светло јавности, као и они који заборављају такве пријатеље нашег народа какав је био барон Авро Манхатан.
Ипак не треба заборавити да су његове заслуге за српски народ непроцењиве поготово у разоткривању и публиковању злочина који је над српским народом учињен за време Другог светског рата од стране усташког режима у НДХ под благословом Ватикана. Стога, свим титулама које има требало би му се постхумно доделити како државно тако и црквено признање српског народа.
Барон Авро Манхатан упокојио се 27. новембра 1990. године и сахрањен је на гробљу у Benfieldside Shotley Bridge у Енглеској, а на гробу му стоје уклесана звања и признања:
„Барон Авро Манхатан, др наука, Витез Командант Савојске Круне, Великог Крста реда Мерцедеса, Витез Командант Правде од Малте, Командант Великог Крста од Витлејема, Писац, Историчар, Пјесник и Умјетник“.
Гроб Авра Манхатана (Фото: Стање ствари)
А ми бисмо додали и за крај велики пријатељ страдалног српског народа.
Архимандрит мр Евсевије Меанџија
(Митрополија црногорско-приморска)
Summary
The Vatican’s Holocaust by Avro Manhattan is a powerful exposé of one of the most horrific and deliberately suppressed genocides of the 20th century: the systematic mass murder of the Serbian people during World War II. This book documents the brutal campaign of religious and ethnic extermination carried out by Croats – primarily through the Ustaša movement, but also with participation from the wider Croatian population – with the active support and involvement of the Roman Catholic Church, including the Pope himself.
At the heart of the tragedy was the forced conversion, persecution, and slaughter of hundreds of thousands of Serbs – Orthodox Christians targeted solely for their faith and ethnicity. Catholic clergy did not merely bless the genocidal campaign; many directly participated in atrocities, operated death camps, and oversaw forced baptisms under the threat of death. The goal was to eradicate the Serbian Orthodox presence from lands historically inhabited by Serbs – territories wrongfully claimed as part of a “Greater Croatia.”
Avro Manhattan reveals the Vatican’s complicity in both the orchestration of this genocide and the postwar escape of war criminals through Church-run “ratlines.” Far from being a neutral religious institution, the Vatican under Pope Pius XII is shown as a willing political actor, driven by anti-Orthodox hatred.
This book is not just a historical account – it is a warning. It exposes how religious and political powers can unite to carry out genocide under the guise of faith. The Serbian people were the primary victims, and The Vatican’s Holocaust ensures their suffering will not be forgotten or ignored.
