Устани, Господе! / Зашто спаваш, / зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас? / И опет васкрсни, Господе, / помози нам имена твојега ради!
Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић (1633–1706)
И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.
Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:
Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.
Месеца октомбрија, 29. дан, 1705. лета
Опрема: Стање ствари
(Извор)