Јер данас хтети европеизацију Балкана у сумрак Европе – данас када је најсавременија балканизација Европе –значи: трчати око самог себе – за својим сопственим репом
Љубомир Мицић (1895-1971). Извор: Благодарје
Ванумна поезија и антиевропа
Привидно два независна света чине овде недељиву целину: антиевропа и ванумна поезија. Ова два света везана су антенама новог духа зенитизма.
***
Ванум је рај „лудака“ у који се улази неписаном путницом талента: духовно наг и чист — као кап сунца. Ја сам ушао и борбом преко лешева европске класике и националне традиције — оставив за собом свлак своје старе поезије у презрењу самог себе у себи и у другим песницима. А ви што кришом следујете мом „лудачком“ примеру који води у „обећану земљу“ онкрај ума и разума — у пакао нове зенитистичке поезије — ви који хоћете и ви који можете — најпре: доле прљаве рите старе и килаве поезије!
Изглед текста у штампаном издању Благодарја
***
Зенитизам је ослободилац испод ропства европске културне традиције. Зенитизам је откривач варварства и слободе — варварства духа и варварски слободне мисли. У зенитизму открио сам врело нове поезије: ванум! Ванум — извор стварања. А ванум је граница на којој играју дивље коло лудак и геније. Да — на граници „чистог“ разума настаје „чиста“ уметност, нова уметност: зенитизам! Јер тамо где смрдљиви дах „чистог разума“ не може да допре — тамо је стваралачка зона ванума. У тој дивној зони ванума не заударају цветови разума а његовој ограниченој и спасоносној анализи коју с патетичним достојанством примењују тзв. и самозвани критичари кад „оцењују“ вредност уметничких дела — место је за вратима мог дубоког сажаљења.
***
Европа је мати анализе. Али то није њена једина заблуда и грех. Има их много. Има их безброј. Поред политичких ругоба (империјализма и капитализма) чији смо ми одвајкада робови — расте нападно брзо и наше културно ропство. Зато: антиевропа! Трка за Европом одвратна је. Хоћу да зенитистичком поезијом будемо прва брана европској дегенерацији на Балкану. Јер данас хтети европеизацију Балкана у сумрак Европе — данас када је најсавременија балканизација Европе — значи: трчати око самог себе — за својим сопственим репом. Поред руске револуције — културна еманципација Балкана од Европе за нас је један од највећих савремених проблема. Ове две живе ватре зенитисти треба да претпоставе свим осталим „животним интересима“. А што сам ја кренуо путем поезије да се борим против Европе и европске културе — па још у земљи где је култура протерана дивокоза са балканских пирамида политичког блата и моралне корупције — то питање остављам намерно неодговореним. Нека дела говоре! Ако немају коме данас — имаће сутра. Нека зенитизам говори!
Љубомир Мицић, Антиевропа – типографско решење аутора (Извор: Видосава Голубовић, Ирина Суботић, Зенит 1921-1926)
***
Робовање европској култури и њеном стрводерском лову по Истоку имаће за нас кобнијих последица у будућности него у садашњости. Зато ми не смемо допустити да Балкан постане стовариште и ропотарница преживеле и људождерске европске културе.
***
Револуција није ропство. Револуција је васкрс. Револуција је ослобођење. Ко жели да стигне у рај културне независности тај лудачки мора да трчи стопама духовне револуције. Независност духа — независност осећања — независност стварања — не даривају се као Јованова глава на тањиру перверзној Саломи. Слобода и независност — једине две моралне и културне вредности — вредне су свих наших патњи и жртава — вредне су наше ајдучке борбе. Слобода духа и независност мисли отимају се зубима! Ко жели да постане независно потпун и слободан човек тај мора да подреди ропски и привидни мир ослободилачкој револуцији духа — револуцији мисли — револуцији ванумних осећања. Те горуће бомбе зенитизма у поратној књижевности Срба, Хрвата и Словенаца — према зениту победе бацају зенитисти — на страх свим врагам. У разбукталој ковачници новог стварања зенитисти кују вруће гвожђе младог варварског духа и његовог носиоца барбарогенија — изнад свију граница! Јер — срамно је бити само лирски песник — у поратне дане мрских силовања наше савести и пречисте љубави за ново човечанство.
Београд 13. јуна 1926.
Барбарогеније
Моја нова песма је бесна муња матере сунца
Сав обруч земље је горући екватор
Хеј откуда ви зраци побуне марсове
Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске
Та чија се то мржња укочила под мојим погледом
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета
Мада поносан љубим једну једину жену
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена
Лако је вама лака марсова телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете
Ја
Ја не смем ни да поклекнем
А камоли пасти на овој планети
Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента
Зверски ухваћен у лисичине истока и запада
Јаој
О ви марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље
Ви ни не слутите проклете туске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв
Нека – на многаја лета: ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада земља
И још ћемо се вијугати на боговским вешалима
Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније
Љубомир Мицић: Барбарогеније децивилизатор (Драматизација: Владимир Коларић/Радио Београд)
Варварску кајгану
Испићемо девет акова звезда
И појести хиљаду вагона српскога неба
Ако балканске очи не искљују мозак западне културе
Ако источне дуге не полочу европску крв
Шта ће нам само крв
Сама крв је напаст
А напаст је свима – геније
Да
У чистој крви утопићемо очи ваших водених идеја
На жару наших погледа пржићемо генијалне мозгове
ВАРВАРСКУ КАЈГАНУ
Иде барбарогеније
Луди зенитиста барбарогеније
Барбарогеније: дивна слика и прилика бурне помисли
Барбарогеније: спасоносни пилот варварских идеоплана.
Изглед песама у штампаном издању Благодарја
Цветају витке змије
Муратово Тулбе ајдучка кула и радиотелефони
Самоубилачка чесма Гази Местан и безбожне антене
И бол песничка зенитово јаје
Јер Косово није историја људи
Само кнезова
А кнезови су господари
Црвени божури су бомбе прснуле у мојим грудима
Косовски фантом гази Србију чизмама крвопија и коцкара
Пијавице погане историје и братоубилачких ратова
Сишу крв слободе наших гладних година
А лава гњусних поплава косовске корупције
Све „у име царства небеског“ и „за народ“
Силује савест старог и новог балканског човека
О балкански човече
Што у сенци лажне славе мирно слушаш смртну осуду
Пропни се
Пропни се и рикни у брк саможивој корњачи Европи
Проклета аждајо: доле буржоазија
човек је један једини
Европа је отровала прачисту крв варвара
Србија је најтужније поглавље мојега живота
Под новим браздама црвених божура
Цветају витке змије балканске револуције
О косово преорано ново
Ура: антиевропа!
Сифон–сода–крв
Мусака изврсно
О ћевапчићима да и не говорим
Пршут и клековача дивно бре
Стонога лаж шета по таванима министарских главешина
А све је празно у књигама европских песника
Речи су само подмазани точкови сукрвице и мождине
Очи лају истину
Крв је најздравије купатило
Сифон–сода–крв
У флашама суварка и јогурта
У опанцима чувају се мистерије рата и гробова.
Изглед песама у штампаном издању Благодарја
Опрема: Стање ствари
(Благодарје, година VII, часопис I, мај 2025)