Гнев, умирен милосрђем, учинио нас је херојским народом, насупрот онима код којих је гнев подстицан коришћу. У студентској побуни вапај за правдом све време је условљен инхерентним милосрђем и племенитошћу
Фото: ФБ Иве Радовић
Уколико бисмо просечног човека упитали о појму праведности, вероватно би најчешћи одговор подразумевао закон талиона – „око за око, зуб за зуб“. Правда би се мерила истом јединицом којим се мери и учињена неправда.
Истини за вољу, и у нашем народу познате су мере „лиџбе“ (бојкота) и јавног срамоћења. Уколико неко угрози поредак, морал и правду, заслужио је разобличавање и јавно понижење, у мери сопствене кривице. То би био логички и морално оправдан поступак, ако бисмо мерили слепим кантаром правде, зар не?
Па ипак, наш народ (а то важи за велики део територије Балкана) којем се често спочитава недостатак цивилизацијског уобличавања, имао је, што вером, што муком живота, развијен осећај милосрђа, сапатништва и племенитости, који је често био супротан утилитарној логици „развијеног света“. Једнако би наш свет убио своје владаре и помиловао непријатеље, вођен пре срцем него хладном логиком. И данас сносимо последице оваквог поступања. Почесто смо бивали суровији према саплеменицима него према непријатељима, и то је, чини ми се, чвршћи доказ нашег утемељења у Христу него било какво когнитивно, јавно опредељење. Сабирали смо се уз слабе, понижене и обесправљене чешће но што смо били практични и држали се своје користи. У томе је узрок наших склоности левичарским (у изворном смислу) идејама, више него у мрачном утицају страних служби. Оно што нас је нагонило на буре и буне, јесте саосећајно срце, а не свест о историјској прилици или нужности.
Ову традиционалну склоност требало би да задржимо и у актуелном поретку; она нас је интуитивно стављала на праву страну историје готово свакад. Гнев, умирен милосрђем, учинио нас је херојским народом, насупрот онима код којих је гнев подстицан коришћу.
У студентској побуни којој сведочимо, вапај за правдом све време је условљен инхерентним милосрђем и племенитошћу. Како су они саставни део наше традиције, наилазе на одзив и код оних који можда и не прате, или не желе да се баве политиком системски и институционално. И они су гневни, разуме се.
Са студентског протеста (Фото: Инстаграм)
Утолико су више гневни, уколико власт више остаје слепа и глува за истину и правду, уколико више исмева, понижава и подмеће лажи о актерима ове побуне.
Упркос томе, требало би да останемо верни добром и племенитом које лежи у сваком човеку, чак и ономе који нас напада или вређа, а и више према ономе који се одрекао свог достојанства, интегритета и кичме, колико год то тешко понекад било. Нико од нас не зна каква магла покрива срце и свест онога који је пред нама, а надајмо се и верујмо да се она може развејати.
Ако се вратимо идеји реципроцитета, нека нико од нас не чини оно што не би волео да му буде учињено, колико год нам деловало да је неко заслужио презир и понижење.
Земаљска правда треба да буде задовољена, а небеска ће се постићи милосрђем и љубављу, не катраном и перјем.
Опрема: Стање ствари