Месија неће доћи и зато што нема где да дође: владу тзв. експерата или подобних професора не занима обнова храма демократије, већ само управљање његовим рушевинама
Фото: Бета/Драган Гојић
Никада нисам веровао да ће Филозофски факултет у Новом Саду бити приватизован. Ипак, можда, као што је то прогласила проф. Мина Ђикановић, шефица Одсека за филозофију, „треба веровати у немогуће“. Остваривање ове „немогућности“ почело је блокадом Филозофског факултета од стране студената познатих по томе што имају став. Но, како су студенти са ставом само извођачи радова, поставља се кључно питање: који је конзорцијум приватизовао Филозофски факултет? Одговор на ово локално питање уједно ће осветлити специфичну улогу ове групе у покушају опструкције и преузимања студентске борбе у целини
Друштвена догађања у последња три месеца, са студентским блокадама у средишту, сведоче о двострукој борби: за функционисање институција и праведније друштво, али и против политичких актера који неоправдано настоје преузети њихову борбу и досадашње, неоспорне резултате. Ова двострука борба поставља захтев којем могу одговорити једино кроз конкретно промишљање специфичности ситуације на Филозофском у Новом Саду где предајем као професор филозофије.
Можда се питате зашто користим једнину када студенти у блокади имају више захтева, те ко сам ја да умишљам да до мене долази некакав захтев? Нико – као и сви други професори – у погледу на самоорганизовање студената и њихове захтеве. Зато овде питање није да ли су њихови захтеви испуњени, да ли се уопште могу испунити, или ко би требао да преузме борбу студената у блокади, већ какав захтев пред нас поставља њихово политичко деловање?
Никола Таталовић (Фото: Радио Београд)
Политичка борба студената у блокади, уз доследно и јасно ограђивање од свих уобичајених политичких актера, заправо је вапај за постојањем политичког простора који је уништен његовом приватизацијом – пре свега од стране владајуће странке, али и опозиционих партија, невладиног сектора и медија. Ако се ова двострука борба не препозна као захтев за успостављање политичког простора који фактички не постоји, њен једини могући смисао био би парадокс: политичко деловање које се одриче политике.
Излаз из ове „политике без политике“ не лежи у брзоплетом препуштању општег интереса новим приватницима, било да их зовемо експертима или подобним професорима. Такав потез не би представљао замену теза, већ упорно одржавање исте погрешне претпоставке која нас је и довела у ову ситуацију. Прихватање такве логике значило би дозволити да Вучић само промени своју длаку, тј. да на његово место дође „ву-к/чица“ у другачијем идеолошком крзну. Потребна је промена политичке ћуди, а такву промену у начину функционисања институција могуће је постићи једино уколико не дозволимо да нас могућност њихове промене, која се отворила студентским блокадама, заслепи за оно што се у њима тренутно догађа.
Добро дошли на Филозофски факултет у Новом Саду!
Свечано отварање приватног Филозофског факултета, али и најава могуће приватизације универзитета под именом „Слободни универзитет“, одржана је шетњом професора и истраживача 18. 1. 2025. године – догађајем који нема пандан на другим универзитетима. Телевизија Н1 пратила је ову вишесатну свечаност, а битније од питања кога су новинари „случајно“ интервјуисали, јесте питање ко је својим говором и интервјуом ставио тачку на овај догађај?
Slobodan univerzitet: Zaključci Odbora za obrazovanje – politički pritisak i zastrašivanje studenata https://t.co/c8EsIFuHhr
— Radio 021 (@Radio021) January 26, 2025
Последња реч – потпис овог догађаја – припала је проф. Ђикановић, следбеници идеологије покојног проф. Миленка Перовића. Његово произвођење квази-левичарских кадрова, уперених против свега што носи и најмањи траг нечега српског, није било случајно, већ логична последица идеологије у чијем су средишту језик и земља – али не земља Србија. Као идеолошки „син“ једног од учесника стандардизације црногорског језика и нескривеног црногорског националисте – десног хегелијанца, самозвана „антифашисткиња“ Ђикановић никада није критиковала фашистичку – биолошко-физиолошку – метафорику проф. Грухоњића. Како је то могуће?
Само ако „верујемо у немогуће“ постаће нам разумљиво зашто Грухоњић – с песницом на челу – српски народ назива „људима чудне физиономије“ и „неразговетног језика“, којима ће у будућности „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“, а чија деца желе „само да доврше покољ који су им очеви започели“ (овде). И, гле чуда, управо му је Перовић био близак пријатељ! Плод тог пријатељства јесте чудовишан спој фашизма, марксизма и црногорског национализма који је достојан само једног имена: новосадски титоизам. Шири круг припадника ове идеологије, који се бесрамно позива на партизански покрет са којим заправо нема апсолутно ништа заједничко, проистекао је из малограђанског духа обликованог у кругу ове две породице. Под паролом „Слободног универзитета“ ова група се боре против политизације и приватизације институција тако што настоји да их преузме. Још горе, они покушавају да приватизују и саму студентску борбу.
Грухоњић је јануарску шетњу схватио као успешно „полагање испита“ код студената. Да је ова грухоњићко-перовићевска клика положила испит само код оних студената који имају (њихов) став потврђује и његова изјава да су подобни професори „место на коме треба тражити будућу прелазну владу“, јер би, како каже, „било логично да неки универзитетски професори буду министри“. Међутим, да тај испит нису положили пред већином студената јасно показују дешавања током блокаде мостова у Новом Саду.
Како је дочекана група београдских студената који су пешачили до Новог Сада? Као знак гостопримства, приватни Филозофски факултет им је уручио тројанског коња – Проглас, да га понесу кући. Међутим, заједно са већином присутних студената, они су јасно и гласно одбацили ову подвалу. При томе, није само група око Прогласа и преосталих комедијаша пала на испиту, већ са њима и она група професора која је и на овоме скупу имала последњу реч, оличену у пионирској заклетви коју је рецитовала Ђикановић.
Profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Mina Đikanović predložila je da svi zajedno polože studentsku zakletvu, tako što će svako dati ruku onom pored sebe, jer se zaklinjemo jedni drugima.
„Danas, kada postajem student, dajem časnu studentsku reč da ću uvek tragati za… pic.twitter.com/YwdRTgyfQH
— TV N1 Beograd (@n1srbija) February 1, 2025
Да је за грухоњићко-перовићевску Cosa Nostra-у једина ствар од општег интереса заправо само оно што је њихова ствар лично, јасно показује и чињеница да је приступ „Слободном универзитету“ дозвољен искључиво професорима са њиховог списка подобних. Можда ти самозвани „антифашисти“ чекају „дан после“ не да са списка непожељних пређу на вешање фотографија неподобних професора, као у Јовиној гимназији, већ да на јелку само њиховог новог доба окаче саме неподобне професоре.
Чак и да оставимо по страни учешће студената са ставом у скидању заставе Србије са Градске куће и упад у Матицу српску – акција које само штете студенској борби и директно иду у прилог властима – једно је сигурно: постоји запањујућа подударност између ове групе професора и студената са ставом. Наиме, као што ови професори праве спискове подобних и неподобних, третирајући студентску борбу као инвестицију од које очекују поврат, тако и студенти са ставом пленуме доживљавају као своју приватну својину. То је јасно из њиховог реаговања на свако испољавање другачијег мишљења – они га побијају својим најјачим аргументом: оптужбом да сваки такав студент ради за БИА.
Политичко зеленаштво студената са ставом кулминирало је јавним прозивањем оних студената који су на пленуму придобили већину како би поништили ранију одлуку о увођењу експертске владе као додатног студентског захтева. Студенти који су аргументима обезбедили већину проглашени су радикалним левичарима и радикалним десничарима, убаченима од стране службе безбедности. Речју, свако ко нема став и ко не пресуђује, већ мисли и аргументује за њих је радикалан. Толико о политичкој свести – али и свести уопште – на факултету који се зове Филозофски.
Уколико будемо чекали „дан после“ како бисмо се међусобно идеолошки сукобљавали – како заговара Грухоњић – биће прекасно. Не само зато што његова клика ту борбу већ увелико води, већ и зато што тог „дана после“ нема – месија неће доћи! Месија неће личити на Грухоњића, нити Ђикановић као нашминкану верзију исте идеологије, зато што се уопште неће појавити као било која личност. Месија неће доћи и зато што нема где да дође: владу тзв. експерата или подобних професора не занима обнова храма демократије, већ само управљање његовим рушевинама. Месија ће бити међу нама само уколико ми сами – овде и сада – деламо у правцу друштва у којем ће сви бити искупљени, и „крезуби” и малограђани са протезама и имплантима.
Никола Таталовић,
доцент на Филозофском факултету у Новом Саду