Молим све српске националне интелектуалце, свих струка и свих звања, да не флертују са режимом Вучић-Брнабић-Дачић због жудње за благом и каријером, већ да иду за оним који долазе и светлост доносе
Радомир Батуран
Наук да идем за децом научио сам од свог оца. Деца су му завршила школе и двоје се запослило у Сарајеву, а двоје у Крушевцу. Родитељи су остали сами у Старој Херцеговини. Пита га сестрић:
– Куд’ ћеш сад ти, ујаче?
– За ђецом. А куд би’ друго?
– Па ђе си одлучио? У Сарајево или у Крушевац?
– У Србију, у коју смо ми, Херцеговци, вазда селили.
Први пут сам поступио по очевом науку „За ђецом“ када се распадала Југославија. На Наставничком већу Крушевачке гимназије, у којој сам тада радио, разматран је допис Министарства просвете о дужности наставника у случају грађанског рата. Слушам морбидне савете у још морбиднијој атмосфери. Колегиница која је седела поред мене пита ме: „Шта да радимо, колега?“ Одговарам јој да пита своје ђаке. Наредних дана сам разговарао с мојим гимназијалцима шта они мисле о тим злослутним визијама.
Тог наука држим се и данас и у потпуно се слажем са професором Ломпаром да „неукључивањем у студентске протесте, и сејањем сумње у њихову политичку позадину, српска интелигенција потхрањује илузију да режим Александра Вучића има национални политички предзнак“. Зато, драге колеге са свих пет универзитета у Србији, немојте да флертујете ни са режимом Вучић-Брнабић-Дачић ни са својим студентима. Сваки флерт је лицемеран и предузима се због личног интереса или пожуде. Ако то радите због своје каријере или материјалне пожуде, обиће вам се о главу ако не корачате с оним који долазе! У супротном, ваши студенти ће вас презрети, ако већ нису. Зовете их, као и Вучић, у своје кабинете да разговарате са њима, уместо да сте са њима у холовима, на паркетима, на плочницима, трговима и улицама где они блокирају и протестују. Будите узор-професори као они стари, добри учитељи и професори витезови из Зете и они пред стрељачким стројевима у Шумарицама. Оне који флертују препознали су студенти одмах па их не зову да им одржите било које предавање, а професора Ломпара зову и са техничких факултета да им одржи предавање.
Седамдесет и шест ми је година и стекао сам више диплома на државним универзитетима него оба најизвеснија, актуелна председника „Напредне Србије“ и баш онолико колико и њима лојални професори, али се не држим њихових наука које последњих месеци шакачке деле побуњеним студентима: да се врате на предавања, да уче, да полажу испите, да заврше факултете… Напротив, када је и у Барселони организован Протест подршке студентима у Србији, заметнуо сам се огромним транспарентом, са натписом: „АВ: „ШТА ЋЕ ВАМ ДИПЛОМЕ? УПИШИТЕ СЕ У МОЈУ ПАРТИЈУ ПА ЋЕТЕ ДОБИТИ И ПОСАО И СТАН!“ А када сам стигао пред Тријумфалну капију, где је протест одржан, читам транспаренте у букету младих људи. Сви пунозначни и духовити. Сама од себе потече ми суза низ образ када прочитах: „ХВАЛА ВАМ ШТО НАМ ПОМАЖЕТЕ ДА СЕ ВРАТИМО КУЋИ“. Снимио сам тај транспарент и премладу и прелепу Српкињу која га је држала, написао чланчић и послао Српском културном друштву „Ћирилица“ у Београд знајући да ће то све коректно објавити на свом сајту.
А како да ми суза не залије белу, старачку браду када сам 30 година ван Отаџбине? Сваког лета враћао сам се у Србију и слушао младе, незапослене професоре, лекаре, инжењере, правнике…, бивше моје гимназијалце, пуне гнева, како се жале да се у Србији не може добити посао док се не упишеш у владајућу, Напредну странку. Зато сам и написао овакав транспарент. Њим позивам све колеге, родитеље, баке и деке у Србији да иду за студентима и ђацима – „за својом ђецом“.
Знао сам добро ту идеолошку политику запошљавања у Брозовој Југославији и Слободановој и Мириној Србији. У комунизму су већина образованих и необразованих младих људи морали приложити и обавезну биографију и подешавати је идеологији да су им „родитељи учествовали у НОБ-у“, или да су „били симпатизери НОБ-а и Револуције“, посебно ако нису били чланови Комунистичке партије. Док сам, као „ничије дете“ из Старе Херцеговине једва добио привремени посао наставника, са пола норме, моје колеге, са истог факултета и истог одсека, али „наша деца“ (читај: „првобораца“, без и са два сведока) добијали су стална запослења професора у средњим школама, на радио-телевизијама, у издавачким кућама, народним и универзитетским библиотекама, књижевним задругама, матицама а касније постајали и професори на универзитетима, „матичари“ и „академици“. Држао сам се Кантовог етичког принципа и очева наука: „учи, трпи и ћути“. Писао само књижевне текстове и тако догурао до доктора науке о књижевности и професора гимназије. На свим конкурсима за професоре виших школа и факултета био сам неподобан. Нисам више могао да ћутим. Написао сам два текста за прве бројеве „Демократије“ и преставио опозиционе кандидате за посланике на локалној телевизији. Локалне „Меде“ „Дејви „ и „Керкези“ нису ми то опростили. Пошто мени више ништа нису могле, сем да ми узму дневник, почели су да ми малтретирају децу. Нисам им то дозволио. Кренуо сам „за ђецом“ у „добровољно изгнанство“ у Канаду, где сам остао 28 година. Тамо сам остварио оно што нисам могао у Србији. Примљен сам на Универзитет Торонто за научног сарадника, прво у Центар за руске и источноевропске студије, а потом у Центар Нортроп Фрај. Пошто ни тамо нисам хтео да радим ништа против својих етичких принципа: да идем у хотел ван Торонта, као српски интелектуалац, да разговарам са председником тзв. Републике Косово који је био гост Центра за руске и источноевропске студије. Истовремено, иступио сам из чланства ПЕН-а Канаде када су одбили да одржимо протесно књижевно вече у време бомбардовања Србије од стране свих 19 чланица НАТО-а. Због свега овога остао сам у звању научног сарадника све до пензије када сам опет послушао очев савет „За ђецом“ и преселио у Шпанију, где ми деца и унучад живе.
Подршка студентима из Барселоне (Фото: Р. Б.)
За свако своје изречено или написано јавно мишљење о некој личности проверавам своју мисао кроз четири критеријума:
- поступци те личности;
- дела;
- релација између интелекта и карактера;
- однос према онима који долазе.
Молим све српске националне интелектуалце, свих струка и свих звања, од матичара до академика, све служитеље СПЦ, од сеоског попа до високопреосвећеног патријарха да не флертују са режимом Вучић-Брнабић-Дачић због жудње за благом и каријером, већ да иду за оним који долазе и светлост доносе.
Са студентског протеста (Извор: Друштвене мреже)
Довољан је само један пример из историје Срба да им наведем да би се оријентисали. Вође првог српског устанка: Добрињац, Миловановић и Милоје Петровић, с благословом патријарха Леонтија, полакомили су се на турско благо у Нишу и посвађали се око плена па су битку изгубили. Само се Стеван Синђелић, јуначког и часног, родољубивог срца, супротставио Турцима који су јуришали према Морави и жртвовао себе и своје тобџије и највећу част заслужио у српском народу, а Добрињац, Миловановић и Петровић, са све високопреосвећеним патријархом Леонтијем, обрукали се па морали да беже у Румунију пред расрђеним Вождом Карађорђем који се морао вратити са границе Црне Горе да би зауставио продирање Турака преко Мораве. Заједно са руским пуком и генералом победио их је у Варваринској бици и запретио лакомим вођама устанка и патријарху да ће их обесити. Спасили су лакоме душе и вратове бекством у Румунију.
Дакле, „за ђецом“, браћо, и велечасна и малочасна!
Радомир Батуран
У Барселони, о Сретењу, Господње 2025.