Кроз студенте су данас проговориле све досадашње невине жртве које тако упорно прећуткујемо. Верујем да сад нама старијима Бог говори баш кроз ову децу, за коју смо помислили да су слабији од нас!
Са студентског протеста (Извор: Глас Шумадије)
Тема и идеја овог текста[1] је да редовно имамо две политичке опције, а ниједну аутентичну
Већина људи код нас, нажалост, а пре свих интелектуалци, не уме да сагледа и види свој српски народ у његовој дубини, већ скоро увек гледа искључиво кроз уско-политичку призму. Зато увек видимо само два основна правца нашег мисаоног пружања, без обзира што се понекад неком другом опцијом камуфлирају. То су начелно – патриотизам и либерализам, али оба у свом лошијем издању: први као непроосећан, други као превише одвојен од духовних корена.
Прва опција схвата патриотизам по угледу на европско наслеђе национализма у коме је битан престиж (такмичење између нација)! Дакле: биолошки, крвно, навијачки, површно, што је далеко од српског светосавског наслеђа.
Други, атеистички део нашег народа кроз либералну опцију издиже хуманистичке вредности онако како их он сам схвата – углавном као неку широку, необавезну, према целом свету усмерену љубав, коју обично не негује према најближима; уз притајени презир према националном гену. Њихова политичка мисао, опција, је другосрбијанство.
Пошто нека трећа могућност није политички обликована, онда нам остаје да практично и политички мислимо само кроз ова два невешто скрпљена начина и евентуалне њихове варијације. Зато увек на изборима имамо бар 40% људи који не гласају, јер у овим двема опцијама, са свим њиховим варијацијама, не проналазе себе.
И тако нас ова два политичка правца непрестано пребацују један другом, пошто нас претходно сваки прописно измори и направи неку штету, а не ретко и унизи наше право лице пред светом.
Уврежене политичке идеје чине да људи не знају друкчије да мисле, него увек кроз њих. А политичка мисао која би у доброј мери исказивала наше дубинско биће, наше суштинско наслеђе, не постоји! Наша аутентичност, наша стварна природа, наш дубински осећај, уопште није довољно артикулисан, он још није нашао (створио, трасирао) интелектуалну и политичку подлогу. Интелектуална и политичка мисао нам се упорно поводила за туђим смеровима, настојећи да стране идеје накалеми на наше другачије духовно и историјско стабло.
Услед тога српско дубинско биће трајно остаје недовољно изражено, иако нам осећај и дубоко сагледавање говори да је оно веома узвишено и богато.
Чињеница је да је оно у неком историјском тренутку препознало православље као најдубљу истину, трајно га усвојило и са њим се идентификовало.
Речи светог владике Николаја на студентском транспаренту (Извор: Фејсбук)
Међутим, у крајње тешким тренуцима, а то се у понеким приликама догоди, наше право биће се и те како издигне, дође до пуног изражаја. У тим околностима веома јасно увиђамо сопствене високе вредности. Али, по правилу, тада нас дочека лоше трасирана политичка мисао наводећи нас да склизнемо у једну од наведених опција.
А све се то догађа због тога што, рекосмо, наше право биће није политички осветљено, није смисаоно артикулисано, није створило идејну трасу на којој би се одржавало и опстало.
Какво је то српско дубинско биће? Мало је другачије и можда дубље него код других народа:
Срби не бране превасходно правду! Не бране ни истину! Не бране ни себе, ни своја права.
Срби увек бране Јагње! Јагње!… Зато мало одложено реагују… али за Јагње живот дају! Јагње Божје у човеку.
Наравно да је ово, у основи поетско гледиште, врло тешко политички исказати, а можда није ни могуће. (Зато би један овакав подухват и требало да буде прави и најпречи изазов за наше интелектуалце.)
Транспаренти на ћирилици: „Слога биће пораз врагу“ и „Ово је земља за нас“ (Фото: ФоНет/Марко Драгославић)
Ако се деси – а дешавало се у много тешким ситуацијама – да ова наша аутентична опција нарасте до заиста великих висина и до огромног прихватања, то се онда зове српска слога и сви знају каква је то сила.
(Узгред, иако овде истичем Србе, то не значи да се све ово не односи и на људе других националности, без разлике, јер је много пута виђено да су се и многи припадници других народа потпуно духовно изједначавали па и идентификовали са Србима, јер вредности о којима причамо и којима тежимо су беспоговорно општечовечанске вредности!)
Нажалост, кад дође до политичких одлука, оне две већ утабане опције преузимају вођство, а наша опција, ако се случајно и нађе у политичком надметању, спадне на неки јадан проценат прихваћености; људи се не усуђују ни да помисле да то може да буде политичка опција, не сматрају је реалном, јер увек подразумевају да политика мора да буде неко подваљивање, отимање, грабљење; толико је сва политика упрљана и искривљена. И ми смо подлегли, прихватили таква политичка правила као реална. Да ли заиста морамо?
Ови студенти сада, управо не прихватају такву политику! Не желе је. А као млади и неискварени, говоре исконски! Док их, не дао Бог, „мајстори“ негде не скрену – као што рекосмо да се најчешће дешава. Али за то, само ми старији можемо бити криви, јер млади су нам лепо рекли на једној пароли – ми вам дајемо кичму.
Подршку студентима пружили и Срби који живе у Мексику (Фото: Институт Арчибалд Рајс)
Уверен сам у још нешто: да су данас кроз студенте иницијално проговориле све досадашње невине жртве које тако упорно прећуткујемо, заборављамо! Много их је било у нашој бурној историји, кроз ратна и многа друга кризна дешавања од давних времена, па све до најновијих, мирнодопских, нерасветљених убистава… и заиста је много невино пострадалих остало без имена, без места у историји, без дужног сећања. Уз све то треба узети у обзир и другу страну медаље, да су се увек налазили и такви Срби, који се осионошћу, бахатошћу и бескрупулозношћу издигну до неких битних позиција.
Зато верујем да сад нама старијима Бог говори баш кроз ову децу, за коју смо, такође, помислили да су слабији од нас!
Док ова лепота траје, оне две друге, кич опције вребају. На нама је, сад кад смо одшкринули врата слободе, чистоте, лепоте, да квази путеве што пре надвисимо, не само карактером, него коначно – интелектуалним и политичким решењима.
Са студентског протеста (Извор: Друштвене мреже)
Бог да помогне у свему добром.
[1] Идеја за наслов позајмљена од Момчила Настасијевића.