Ненад Живановић: Неки нови клинци

Нови клинци се укорењују у нашим баштама, расту и пале светила која дуго светле и зраче. И као да их није брига што неке „добре“ чике могу да их преваре. Иду они својим путем, ка свом праву и правди

На фону
Побуне
Студенти
Ђаци

Уземљени
У живот
Расту
До неба

Ми дипломирани
Шибицари
Дозовимо се
На фону

Момчило Вуковић

Недавно одржани Јавни час на Београдском тргу Славија окупио је заиста велики број људи. У организацији наше младости и наде у боље сутра, час је конципиран изненађујуће прецизно. Његова промишљена троделност говори о њиховој доброј педагошкој припремљености: први део – тишина, други део – бука, трећи део – хигијена. Без говора, патетике, обећања, заклињања. Али, са енергијом младости коју је умножила енергија свих присутних, узвисила се њихова порука високо, да је сви виде: хоћемо право и правду.

Довољно онима који могу очима да виде и ушима чују.

И та наша младост, ти неки нови клинци, о којима је кантаутор Ђорђе Балашевић певао, одједном, у нашој башти, уместо да краду кајсије и трешње, упалише светила наде у опстанак и неко боље сутра. Тако обасјани схватисмо да смо се шћућурили и сакрили и од себе самих – све у жељи да не сметамо, не правимо потешкоће онима који толико брину о нама, и у нади да ће нам баш они донети боље сутра.

Знамо ми да неће и да се у политици вара, лако обећава и још лакше заборавља, али некако нам је, због мира у кући, лакше да и сами себе обмањујемо и надамо се да ће доћи то боље сутра, и мало сутра.

Кад оно, појавише се неки нови клинци и отргоше нас из летаргије и налажења оправдања за све и свакога: и оне леве и оне десне, и оне горе и оне доле, и оне верујуће и оне неверујуће. Пореметише нам ти нови клинци обамрлост ума коју нам „подарише“ они који брину о нашој свести и њеној промени по шеми когнитивног алгоритма оних из четврте индустријске револуције.

За то време нови клинци се укорењују у нашим баштама, расту и пале светила која дуго светле и зраче. И као да их није брига што неке „добре“ чике могу да их преваре. Иду они својим путем, ка свом праву и правди.

А „добре чике“ ће их свакако преварити. Питање је само да ли ће то учинити они Први или они Други.

Први су много тога рекли па порекли: на Јадар(ит) је стављена тачка, па је онда та тачка избрисана и то уз помоћ Уставног суда; није рађено на надстрешници, можда је рађено, па онда мало је рађено; Косово је Србија, па онда Охридски споразум; итд.

Други гласно говоре и тиме се диче: за погром у основној школи Рибникар подстрек је дао мурал генерала Младића, који се налазио на једном зиду у близини школе; српски народ је крив за геноцид у Сребреници; Косово је независно и ту реалност Срби морају да прихвате; итд.

Намерно, да се не наљуте „први“ и „други“, случајним избором одабране су по три њихове карактеристичне „акције“, и тај баланс је потребан због оних наших нових клинаца. Да се неко не аболира од одговорности за оно што ће урадити. И, како рече Слободан Антонић, да не дозволе да их направе корисним идиотима.

Слободан Антонић: Никоме не бити корисни идиот

See more

Корисни идиоти неће бити они, ти неки нови клинци, бићемо ми који дозвољавамо, и поред искуства са лажним обећањима политичара, да прихватимо њихова нова обећања, врдања и скретања са пута на коме се налази циљ наших нових клинаца – право и правда.

Сећања потписника ових редова досежу далеко у нашу друштвену прошлост и на разне врсте превара младих људи. На пример, студентске немире у Београду 1968. дочекали смо на нашем факултету, ДИФ-у у Делиградској улици која силази према тргу Славија. Са нама су били наши професори, неки и спавали са нама на факултету, и бринули о нама као о рођеној деци; разговарали, саветовали, шалили се са нама. Крај тих демонстрација знамо какав је био – студенти су у праву, и друже Тито, ми ти се кунемо.

И онда – све по старом.

Други пример је мало другачији. Деведесетих година прошлог века улоге су се промениле. Уместо студента, који 1968. године није знао ништа, сада сам професор, и родитељ, и требало би да знам више. И знао сам, можда. Али када су ме студенти упитали: Хоћете ли са нама, професоре?, у десет секунди су ми кроз главу прохујали и моји професори из 1968, и они професори из једне земље сељака на брдовитом Балкану, из 1941. године, и питање – шта си ти, да ли си професор достојан оних који су ти помогли да и ти будеш професор?

И био сам са својим студентима, Касније и са својом децом. Заправо, трудио сам се да пратим њихове младалачке кораке, ентузијазам и огромну жељу да се нешто промени, на боље. За све нас. Тај искричави ентузијазам њихове младости и данас је светла тачка у мојим позним годинама.

Тако је и данас. Биће и они, ти нови клинци, преварени, али ће њихов ентузијазам и искрена жеља за бољом и лепшом будућношћу остати. А те искре које остављају иза себе можда ће, ако се као људи поправимо, изнедрити неког новог Карађорђа, који неће да се плаши реалности, или неког нашег Путина, који ће храбро усмерити наш брод ка – праву и правди.

А до тада остаје нам да се надамо, како рече псалмописац Давид, да ће нам Господ помоћи да утврдимо стопе наше на стазама Његовим. (Пс. 15,5)

И чујемо песнике који кажу: Није пропало све, кад пропало све је (Р. П. Ного), и Ослушкујем срце како куца, осјећам Космос како пулсира (М. Вуковић).

И верујемо у оно светило које донесоше:

неки нови клинци,
неки нови клинци.