Људи из гета и резервата знају – ово зло неће стати само од себе. Колонизатори и данас верују у своју цивилизаторску мисију. Можете се предати и повући у гето. Ни тамо нећете бити сигурни
Милош Ковић: Један разговор на гробљу манастира Светог Пајсија у Аризони
На гробљу манастира Светог Пајсија у Аризони, у земљи Апача, испод њихове свете планине Грејем, пустињски песак прекрива хумке неколико Срба. Монахиње нам говоре о њиховим судбинама. Има и оних који су преживели усташке покоље. У манастирској цркви Успења Пресвете Богородице показале су нам честице моштију Светих Пребиловачких Новомученика.
„Можете ли да нам објасните ко су биле усташе?” – безазлено ме упита једна монахиња. Са нама је било и неколико америчких посетилаца. Одакле да почнем, шта да кажем, а да не саблазним сестринство и све те добре људе… Јер, прича о усташким покољима превише је гнусна, а међу нама је владала свечана, поклоничка атмосфера. Како да им објасним да су деца са својим мајкама и бакама клана и касапљена, жива спаљивана, жива бацана у крашке јаме, да су рађене још горе и ужасније ствари и све то уз ћутеће одобравање папе Пија XII и Римокатоличке цркве? Осим тога, њихова земља, САД, после рата је те усташе спасавала и она их је у наше дане вратила у Хрватску, Босну и Херцеговину како би, уз америчку помоћ, завршили започети посао. Њихови потомци данас славе своје победе и „Олује”, уверени да су оне доказ да су све време, баш као и 1941, као оруђе моћне западне цивилизације, били „на правој страни историје” .
Да бих им некако приближио те ужасе, хтедох да причу о усташама започнем подсећањем на покољ над Апачима који се одиграо баш ту, са друге стране планине Грејем, крај Логора Грант, 30. априла 1871. године. Видех по изразима њихових лица да им је и то била потпуна непознаница.
Данас мислим да сам погрешио јер сам, не желећи да им превише досађујем, нити да их подучавам о њиховој историји, одустао од приче о том догађају. Нека она бар овде буде испричана. Араваипе, огранак ратоборног племена Апача, одрекли су се борбе и положили своје оружје у Логору Грант, фебруара 1871. године. Покорили су се вољи колонизатора, настанили се неколико километара од Логора, изградили куће и посејали кукуруз. Тамошњим војницима доносили су сено за коње, да би од зарађеног новца куповали све што им је било потребно за њихово село. Радили су и на њиховим имањима. Експеримент је изгледао потпуно успешно. А онда су грађани Тусона искористили два сукоба са припадницима другог, непокореног племена, да би 30. априла 1871. побили све Араваипе. Као у Пребиловцима, мушкарци су били одсутни, па су убице опколиле село и навалиле на жене и децу. Када су војници из Логора Грант стигли, било је прекасно. Сахранили су око стотину тела, међу којима су били само један старац и један младић – све остало била су деца и жене. Сви су пронађени голи и готово сви су били скалпирани. Већина је била изрешетана мецима и довршавана разбијањем глава камењем и кундацима. Било је силованих жена и деце откинутих удова. Накнадно је утврђено да је тада убијено и искасапљено 136 деце и жена, и 8 мушкараца.
Међу 140 убица, белих Американаца било је свега 6, Мексиканаца је било 42, док су 92 били Папаго Индијанци, које су још Шпанци покрстили у римокатоличку веру. Они су 29 преживеле, заробљене деце одвели у Мексико и продали у робље.
Поручник Ројал Вајтмен, командант Логора Грант, који је поглавици Араваипа Ескиминсину дао своју реч, успео је да убице из Тусона изведе на суд. Сви су ослобођени кривице. Вајтменова војничка каријера била је уништена – три пута је морао на преки суд, да би, пошто је годинама остао без унапређења, напустио војску.
Испричао сам им, потом, о усташама, Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима и Старом Броду. Муцао сам и био неубедљив. Рекох им да ми ни данас не умемо да се суочимо са том најстрашнијом траумом своје историје. Можда и зато што смо зликовце сматрали својом браћом; има Срба који и данас тако осећају и мисле.
Неки Срби верују да ће умањивањем броја својих убијених сународника стећи наклоност колонизатора. Поигравање бројем жртава, међутим, није везано само за геноцид почињен над Србима. Тако је то са свим „мање вредним”, колонизованим народима, чију историју пишу колонизатори. Процене укупног броја староседелаца на америчком континенту у тренутку искрцавања Шпанаца крећу се од 8 до 100 милиона. Од тог броја, наравно, зависи процена размера геноцида коме су их потом подвргли Шпанци и потом Британци. Дејвид Станард ипак процењује да је убијено око 100 милиона људи.
Сутрадан, 8. фебруара 2023, Никола, Стефан и ја попесмо се на свету планину Апача. Име Грејем наденули су јој колонизатори; Апачи је зову Dził Nchaa Sí’an. Како смо се приближавали њеном снежном врху, високом преко 3.200 метара надморске висине, на сунчаном небу згушњавали су се облаци. На једној падини угледасмо рудник – као да је некакав зли, пагански бог одгризао део планине. Оскрнављене шуме, воде и брежуљци… Апачи из резервата Сан Карлос рекли су нам да се ту ископава бакар, али да ће много веће невоље почети када њихову свету Равницу Храстова буде сасвим уништила једна веома моћна, приватнa, мултинационална рударскa компанијa. Потражих на интернету њено име. Зове се – Рио Тинто.
(Андрићев институт, 17. 12. 2024)
Милош Ковић: Поуке из резервата
Зашто посећивати резервате америчких староседелаца? Ономе ко је био у српскима гетима на Косову и Метохији нису потребна посебна објашњења. Ако хоћете да проучите механизме покоравања, колонизације и геноцида, да сазнате шта нас још чека, дођите у резервате.
Има много разлика између Срба и америчких староседелаца. Страдамо, ипак, од исте руке. Исто дугорочно планирање, погажене речи и прекршени споразуми, исте (култур)расистичке предрасуде, медијска пропаганда, покољи, пљачке, пресељења, преотимање деце, корумпирање елита, прекрајање историје, идентитетски експерименти, уништавање и преузимање културног наслеђа. Исто коришћење племена једних против других да би, на крају, чак и најверније слуге биле уништене или асимиловане. Јер, њих суштински не занима да ли сте им пружили отпор или сте им послушно служили; они хоће вашу земљу и ваше душе.
Апачи су били једно од најборбенијих америчких староседелачких племена. Са Шпанцима и Мексиканцима ратовали су још од 17. века. Када су стигли Англосаксонци, покушали су да са њима живе у миру, али последице су биле исте као да су са њима ратовали. Поново су узели оружје. Деценијама су хајдуковали бежећи пред мексичким потерама у САД, и пред Американцима у Мексико. Овај пажљиво осмишљен и методично спроведен геноцид америчка историографија назвала је „Ратовима са Апачима“ (1849-1886). Последњи остаци отпора угушени су тек 1924. године.
Апачи су се толико дуго борили јер су кроз три генерације имали велике вође: Мангаса Колорадаса, Кочиза, Нану, Виторија, Џеронима. Када су Апачи побегли из резервата Сан Карлос у Аризони, 17. маја 1885, да би наставили да се боре, предводили су их Мангус (син Мангаса Колорадаса), Нанчез (син Кочиза), Нана и Џеронимо. Сви су на крају ухваћени, да би скончали у заробљеништву и резерватима. Велики део Апача затворен је у Сан Карлосу, у „четрдесет акри пакла“ како су ово место тада називали. Остали животаре по резерватима широм Аризоне, Новог Мексика, Тексаса, Оклахоме и у северним мексичким државама.
Данас ћете схватити да сте ушли у апачки резерват Сан Карлос по томе што ће крај пута почети да промичу сиромашне, усамљене уџерице. Око њих пустињски песак и шибље, изнад негостољубиве, голе планине. Кроз занемарена дворишта, крај одбачених аутомобилских олупина прође понеко дете, иза кућа замакне по неки голуждрав, збуњени пас. Из опште чамотиње отима се један Апач чија црна, дуга, распуштена коса лебди на ветру док он, у тренерци, скаче и трчи кроз равницу. Испред једне дугачке, ниске зграде, вероватно школе, у реду чекају да уђу велики и мали становници резервата.
Место Бајлас добило је име по поглавици и скауту у америчкој војсци кога је, како се истиче на једном натпису, убио Виторио. Ту је, крај пута, колонизатор изградио мали тржни центар, очигледно замишљен као средиште некаквог друштвеног живота. Лепа, староседелачка архитектура, али идеја није заживела. Готово све је празно и напуштено. „Апачка баптистичка академија Орлови“ привремено затворена, уз поруку да ће се проучавање Библије наставити наредне среде. У једној зградици, у некој врсти дневног боравка, за округлим столовима седи неколико старијих људи. Нема граје, гласних разговора, весеља. Они који седе сами, ћутке гледају у празно. Бесплатно се деле брошуре са упозорењима на различите врсте опасности – злоупотреба старијих, деце…
Апачи су, у поређењу са осталим америчким староседеоцима, високи, са крупним удовима и великим главама. Углавном су здепасти и гојазни, ненавикнути на јевтину храну која им је једина на дохват руке.
У оближњој продавници, ван тржног центра, за касом стоје мајка и син. Тражио сам лепак, јер нам се некако сломио кључ за кола. Продаје се, наравно, само на велико – гомила туби у великом паковању. Момак ми поклања једну која је већ коришћена. Све је ту веома сиромашно и молим га да платим, али он одбија. Подсети ме на ону убогу баку што је испред Бежанијског гробља продавала свеће поређане на картонској кутијици. Била је увек спремна да уз свећу поклони и шибице. Најдрагоценији су дарови сиромашних. Спазих локалне новине по имену Апачки гласник, па сав сретан ипак нешто купих.
Мало даље, на главном путу ка месту Глоуб, налази се Музеј Апача из Сан Карлоса. Готово сваки резерват има такву установу. Ту посетиоци могу да виде сталне музејске поставке о локалном племену и да, без „сувишне“ шетње по резервату, разговарају са локалним становништвом.
Музеј је, у ствари, овећа, скромна кућа, са изнутра издељеним простором како би се сместили изложба и једна заједничка просторија за запослене. У начелу уздржани, Апачи се упустише са нама у дуг разговор. Љубопитљиво су посматрали једног од нас, некадашњег кошаркашког репрезентативца, изразито високог Николу Јестратијевића. Било им је занимљиво и наше инсистирање на томе да нас дави иста рука, да ми имамо своја гета, много гора од њихових, на Косову и Метохији. Учинило ми се да су им очи засијале када сам поменуо Русију и када сам им рекао да смо ми, за разлику од њих, који су били и остали сасвим сами, имали срећу да у тој великој сили вековима уназад имамо моћног заштитника. Можда је дужини разговора допринела и наша новооткривена балканска веза. Испоставило се да је отац Бидоне, најотворенији и најотреситији међу њима, Ром из Румуније.
Говорили су нам о животу у резервату: о сиромаштву и незапослености, о дроги, алкохолу и самоубиствима, о хроничним и масовним болестима, нарочито о дијабетесу, цирозама, срчаним болестима, гојазности. Хронично је и породично насиље, нарочито над женама. Грађанска права добили су тек 1924, право гласа 1948, док су њихове традиционалне церемоније биле забрањене све до 1978. године. Школска настава на језику Апача започела је тек недавно. Још немају своје, апачке историчаре. Заиста, све књиге о њиховој прошлости и култури, које се у Музеју продају, писали су бели колонисти.
Ни земља у резервату није њихова. Она припада влади САД. Земљу на којој подижу своје куће не могу чак ни да купе. Могу само да је изнајме и да за њу америчкој влади плаћају годишњу ренту. Упркос огорченом отпору, нису успели да спрече ни копање бакра на падинама свете планине Грејем, нити подизање астрономске опсерваторије на њеном врху. Она се налази ван резервата, на његовом ободу, баш као још једно угрожено светилиште, Равница храстова.
Док смо разговарали, придружио нам се још један Апач. Представио се као потомак једног од најугледнијих апачких родова и рекао да сада ради за рударску компанију. Остатак разговора водио се готово искључиво између њега и Бидоне.
У Апачком гласнику читао сам о томе како су неки Апачи добили велике новце од компаније која хоће да копа бакар у Равници храстова. Сви, тврди писац тог чланка, по резервату возе исте, нове џипове. Иако нисам видео шта је паркирао испред Музеја, помислих да би овај човек морао бити један од њих. О благодатима рударења говорио је толико систематично и промишљено, да је изгледало да је за то био посебно обучен. Показивао је завидно познавање традиционалне вере Апача, описивао своје учешће у ритуалима и доказивао да они, поред Равнице храстова, у Сан Карлосу и околини имају још много светих места. Рудник ће им, како је тврдио, донети развој, послове и новац.
Бидона је дипломирала шумарство и одговарала му је да ће рудник не само разорити светилиште, у коме има чак и праисторијских цртежа урезаних у стенама, него ће отровати воду и земљу. Истицала је да уништење природе никакви новци не могу да надокнаде.
Оно што је остављало посебан утисак, био је мир са којим су размењивали аргументе. Тема разговора није била ни мало безазлена. Али, нигде дреке, напрегнутих вратних жила, нити упадања у реч. Пошто би саговорник завршио, свако би сачекао неколико тренутака, пре него што би узео реч. И једно и друго остали су, међутим, при своме.
Никола, Стефан и ја, као и остали Апачи, ћутке смо слушали. Када смо кренули ка излазу, тихо рекох Бидони како и на нас кидишу рударске компаније, да не би требало да дозволе да их преваре и да се нипошто не предају. Она само климну главом.
Тада нисам знао да се компанија која би да копа бакар на светој земљи Апача зове – Рио Тинто. Она је, наиме, због овог пројекта, основала заједничку фирму са једним мањим партнером, да би се потом бацила на лобирање и убеђивање. Требало је Апачима објаснити чему кратер који ће, ископан на њиховој светој земљи, према званичним подацима, имати пречник од три километра и дубину од 304 метара. Амерички сенат је 2014. прихватио предлог Џона Мек Кејна, старог српског „пријатеља“, да влада преда ову земљу Рио Тинту у замену за некакав вишеструко јевтинији плац у власништву ове компаније. То је учињено упркос изричитој одлуци председника Двајта Ајзенхауера из 1955. да се Апачима јамчи неповредивост ове светиње. Обама је одлуку Сената потписао, Трамп ју је својски подржао, али ју је Бајден одложио. У међувремену, Апачи из Сан Карлоса, удружени са еколошким организацијама, дугим маршевима из Аризоне ка Вашингтону покушавали су да скрену пажњу јавности на своју муку. Изгубили су већ три судска процеса. У септембру 2024. поднели су тужбу Врховном суду и његову одлуку очекују у јуну наредне, 2025. године.
Људи из гета и резервата знају – ово зло неће стати само од себе. Колонизатори и данас верују у своју цивилизаторску мисију. Наравно, радују се уколико узгред понешто могу и да зараде – одатле њихова великодушна брига за наша рудна богатства. Можете се предати и повући у гето. Ни тамо нећете бити сигурни. Они, пре или касније, и ту улазе. Отпор је, заиста, први и основни услов опстанка. Потребно је само осмислити онај његов облик који је примерен тренутку. Најважније је – он мора да буде сталан, упоран и не сме да престане, све до ослобођења. И уједињења.
(Андрићев институт, 24. 12. 2024)
Фотографије: Милош Ковић/Андрићев институт
Допуна наслова и опрема: Стање ствари