Да ли нам вреди покорност, трпљење, робовски однос – кад ни ово што зарађујемо очито није довољно за нормалан живот: ми све више трпимо и све горе живимо. И, да ли је онда решење да још више трпимо?!
Први пут објављено 27. 9. 2013.
Када су Вука Драшковића, неуморног борца за своје добро, питали ко би га најбоље глумио у његовој неромансираној биографији – он је одговорио да би волео да га на филму играју Драган Николић или Роберт Редфорд, „ако је реч о физичкој сличности“. Далеко од заслужног грађанина Вука, ја нисам рачунао да ће ико екранизовати мој живот, још мање сам очекивао да ћу моја дојучерашњa прикљученија препознати у филму „Ђаво носи Праду“, а најмање сам се надао да ће ме на филму играти глумица Ен Хатавеј.
Исто (никад) није исто: Наравно, ја (за сада!) нисам женско, мој дечко (далеко било!!!) не ради у пекари, нисам радио у модном часопису, дакако да мој ex boss није тражио да му нађем Харија Потера у рукопису – али остале ствари су као преписане из мог дневника (да сам га водио). Наиме, ниво малтретмана који у филму трпи лик Ен Хатавеј готово да је исти ономе који сам јуначки подносио и ја док нисам дао отказ.
Запад је западно?: Немам увид да ли је оно приказано на филму и могуће на Западу (код нас јесте, мислим да нисам усамљен случај), или је то резервисано за трпљење само оних који би до највиших позиција? С друге стране, имам увид у то да сам био (скоро) на дну ланца исхране, после година савијања кичме није ме чекала никаква светла будућност, а Бога ми ни било шта бесплатно (Ен Хатавеј у филму макар ужица некакву бесплатну а маркирану гардеробу). Теза коју претходним реченицама хоћу да изнесем јесте да су и наши послодавци (ту ми је част цитирати рођеног себе: „Да Бог да никад не радио код српског приватника, и дао ти Бог да радиш за малтене било ког странца“) са Запада преузели само оно најгоре, па је тако чак испало да су очекивања ако си и неквалификовани берач кукуруза у Глибовцу – иста као да си квалификовани брокер на Волстриту (да не спомињем да си овде, заправо, роб на плантажи код газде коме заправо, у радно време, водиш рачуноводство или си му главни систем инжењер).
НАСА комуналац: А како је онда могуће да се у земљи Србији, и за најпростије послове типа комуналца, спроводи третман као да сте следећи НАСА космонаут? Прво и прво, мало је добрих послова (склон квантификовању свега живог и неживог, рекао бих да је мање од десет одсто послова који би се сврстали у ту категорију); нулто и пре првог, колико год да сте способни, млади, лијепи, паметни, с добрим просеком и имате дуге ноге – онај поменути посао нећете добити ако немате на потребној позицији течу, кума, земљака, тетку, стричевог дечка, ујниног швалера! Додатно, пречесто нема никаквих послова а још мање добрих. У тој констелацији српске транзиције, није тешко закључити да волимо и ми поштовање на послу, но трпимо јер знамо да други нећемо наћи. Али, да ли нам вреди покорност, трпљење, робовски однос – кад ни ово што зарађујемо очито није довољно за нормалан живот; другачије постављено, ми све више трпимо и све горе живимо. И, да ли је онда решење да још више трпимо?!
Ко зна зашто то није добро: Ако наставимо с причама „ко зна зашто је то добро“, „ја бих радио и за упола мању плату“, „ћути, добро је да примам било шта“ – наставиће се директна пропорционалност нашег трпљења и све горег живота. Није тешко приметити да цео свет, од арапског до оног у ЕУ, „гори“ – људи су на улицама због ствари које ми (више) и не примећујемо. У том смислу и нимало случајно, подсећам на графит из времена Милошевића: ОТПОР, СТОКО, ОТПОР. Дакле, отпор. Али, овога пута, својим снагама и својом памећу – без „Отпора“.