Ненад Бајић: Вучић је цинцарског порекла?

Вучићи спадају у најстарије породице у Чипуљићу. Првобитно занимање Вучића (чинчари/калајџије) говори да су заправо романског порекла, тачније Аромуни из Македоније. Српска имена и презимена су добили србизацијом

Порекло игра значајну улогу на друштвеној и политичкој сцени. О томе сведоче бројни примери. Ни председник Александар Вучић није изузетак. Након што је учврстио власт, поентирао над противницима, отворио је своју душу и похвалио се својим породичним наслеђем. У протеклих неколико година интернет су преплавили текстови о страдању његове породице за време Другог светског рата. Такође је осванула и слика његовог деде, Анђелка Вучића, који је био угледан трговац у Чипуљићима код Бугојна.

У скорије време, о Вучићима из Чипуљића је писао историчар Немања Девић, који се специјализовао за тематику злочина у Другом светском рату. Немам доказе, али нешто ми говори да ће Немања Девић постати Владимир Дедијер 21. века. Дедијер је био биограф Јосипа Броза Тита. Ко зна, можда Девић заиста постане биограф Александра Вучића. Бити режимски историчар, диктаторов биограф носи одређене бенефиције… У сваком случају – више ресурса за истраживања и објављивање резултата истраживања.

Међутим, да ли је могуће писати о породици Вучић другачије него Девић? Нпр. као неко ко није – нити претендује да буде – овлашћени биограф Александра Вучића? Укратко, могуће је. Штавише, писати критички о Вучићу и његовој породици (онако како заиста јесте било) можда није захвалан посао, али је једини исправан начин, сто пута бољи од панегиричког приступа. И, наравно, нема награде за такав незахвалан посао, али не очајавам. Чак ни сви ласкавци око Вучића нису награђени за свој „труд“ и лојалност. Мени ће највећа награда бити отварање неких занимљивих питања, која до сада нису баш била постављана – барем не у оваквом облику.

Калајџије

Важан друштвени и привредни сегмент Бугојна и околине чинили су романски елементи, које неки писци зову Цинцари. Они су део шире популације на Балкану, која је позната под именима Власи, Каравласи, Цинцари итд. Дакле, у погледу назива влада права збрка и неусаглашеност. У суштини, реч је о мање-више сродној популацији, која је живела раштркана широм Балкана у малим заједницама и причала језик сродан румунском.

Сви путописци који су писали о Чипуљићу током 19. и почетком 20. века спомињу тамошње Цинцаре, односно њихове асимиловане потомке.

Босански фрањевац Иван Фрањо Јукић у свом делу „Земљопис и повјесница Босне“ (1851) спомиње село Чипуљић као цинцарску колонију (насеобину). Додаје да је село познато по калајџијама, који путују по целој Босни, и да само још старице знају говорити цинцарски.

Čipuljić, selo od 60 ristjanskih (тј. православних – Н. Б.) kućah i popa. Cincarska naselbina, samo još babe gdiekoje znadu cincarski govoriti; ljudi su kalajdžie, koji rad svoga zanata po svoj Bosni hodaju. (стр. 27)

О калајџијама у Чипуљићу посебно је писао аустроугарски чиновник румунског порекла Теодор Филипеску („Калајџије у Чипулићима“, у: Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1902, XIV, 2, стр. 297-301). Он се приликом свог боравка у Босни и Херцеговини обрео у Чипуљићу, где је од једног калајџије чуо неке изразе, који су му зазвучали румунски. У том чланку чак тврди да су презимена неких калајџија настала од румунских речи: „У Чипулићима има више калајџија с румунским презименом, но ово је донекле славизирано; од тих сам ево дознао: Дучић (duce) = одлази, Прендић (prende ce) = започми, Којдић (coidica) = репић.“ (стр. 298). Филипеску је питао једног старог терзију „одакле су калајџије Чипулићке и како су они калајџијски научили“.

И овај ми је казао као и остали мајстори, да не зна добро калајџијски али да су његови родитељи и остали мајстори, који су прије десетак до двадесет година помрли, само калајџијски у кући и занату говорили и да су по казивању (предању) својих дједова и прадједова, прије неколико стотина година овамо се доселили из Мацедоније. Од онда има по његовом рачуну више од 300 година и додао је, да су њихови стари први били, који су се калајџијским занатом у Босни бавили. (стр. 298)

Дакле још средином 19. века калајџијски језик је био још виталан. То се донекле поклапа са писањем Ивана Фрање Јукића. Филипеску на темељу казивања старог терзије закључује „да су калајџије у Чипулићима потомци оних мацедонских Румуна, који су се свршетком 16. и почетком 17. стољећа у Босну населили“, тј. „када су аустријске надвојводе и Млечани у пустим предјелима Приморја насељавали Румуне из Мацедоније“. (стр. 298) По Филипескуу, македонске калајџије су се населиле баш у Чипуљићу зато „што је тај крај у оно вријеме био на гласу ради своје продукције у ковинама (злата и живе)“ и зато што је кроз Чипуљић „пролазио трговачки пут из средње Босне у Далмацију“.

У наставку, Филипеску примећује да се „румунски“ језик одржао само међу старијим калајџијама. Већ њихова деца само су га пасивно познавала.

Румунски језик сачуваше чипулићки калајџије само у занату, дочим га дјеца незнаду говорити. Дјеца им разумију само поједине изреке, кад родитељи нешто заповиједају, затраже, или их руже. (стр. 299)

Неколико година касније, Филипеску објављује још један рад, где спомиње село Чипуљић. У питању је студија „Каравлашка насеља у Босни“ (етнографско-антропогеографско проучавање), која је објављена у Гласнику Земаљског музеја у Босни и Херцеговини (1907). Он ту пише како се „румунски елеменат“ из Македоније, Епира и Албаније још после пада Босне под Турке 1463. населио у Чипуљић и друга места.

У Босни се румунски елеменат населио из Мацедоније, Епира и Албаније још у почетку турске владавине у Чипулићима (кот. Бугојно), Зовику (кот. Брчка), Бијелој (кот. Брчка), Модричју (кот. Градачац), а у почетку 19. вијека и у Поребрицама (кот. Градачац). Ова насеља су и данас румунска, осим Модрича и Поребрице, у којима имаде и других етничких елемената. Осим тога нема вароши ни варошице у Босни а особито у Посавини, камо нијесу дошли мацедонски Румуни и гдје их не би и сада било. Већина ових пошљедних се данас сматрају Србима и не признавају јавно своје румунско поријекло, док је у становништва у Чипулићима, Зовик-Калајџије, Бијеле-Калајџије и Модрича матерински румунски језик још увијек доста у обичају. (стр. 78)

Исидор Јешан, румунски истраживач, написао је студију „Румуни у Босни у Херцеговини у прошлости и садашњости“ (Românii din Bosnia și Herţegovina în trecut și în prezent), која је објављена 1904. године. Он се овде посебно осврће на село Чипуљић. Пише да је ово село насељено искључиво групом људи званим Калајџије (exclusiv de un grup de popor ce se chiamă Kalajdzija), који се баве калајисањем бакарних судова који су овде широко распрострањени, како ове посуде не би постале, оксидацијом бакра, отровне и штетне по здравље људе. У наставку доказује да је језик чипуљићких калајџија (тзв. калајџијски језик) заиста веома сличан језику „Румуна из Македоније, Тесалије, Епира итд., као и Румуна са Истре“, који се зову Ћићи (тзв. истарско-румунски дијалект).

Вредан допринос истраживању калајџија и њиховог језика у Чипуљићу дао је немачки истраживач Густав Вајганд (Gustav Weigand), који је и сам провео осам дана у Бугојну и четири пута посетио оближње село Чипуљић и за то време, како тврди, „вероватно видео цело становништво“ Чипуљића. Поред тога, разговарао је у Бугојну са неким људима пореклом из Чипуљића. У истраживањима му је помагао окружни начелник Захаровић, који му је дао листу кућа села Чипуљић. У свом раду Румуни и Аромуни у Босни (Rumänen und Aromunen in Bosnien), објављеном у Годишњем извештају Института за румунски језик (Jahresbericht des Instituts für rum. Sprache) у Лајпцигу 1906, изнео је резултате својих теренских истраживања. Ту између осталог пише да спомиње сва имена, јер су сва српска:

Сувишно је саопштити сва имена, јер међу њима нема ниједног породичног имена, које би се могло сматрати као румунско, нити их има на гробним натписима. Потребна је сва наивност једног нестручњака да би се имена Дучић и Прендић итд. прогласила за румунска. Породична имена су уопште код Аромуна потпуно модерног порекла. На крају крајева, надимци су се могли развити у породична имена. И имена су такође словенска са уобичајеним скраћеницама често у неизмењеном вокативном облику: Перо (Петар), Стево, Ђуро и Ђоко (Ђорђе), Цвијо, Миће и Мијат (Михајло), Миро и Мимо и Дисма(о) (Димитрије), Ристо (Христ), Пане (Пантелејмон), Тодор, Спиро, Љубомир, Чедомир, Лука, Трифон итд. женска: Боја, Зојка, Анђелина, Мара, Даница, Босиљка, Спаса, Тарса, Докја, Савка итд. Из имена не може се направити апсолутно никакав закључак о пореклу становника. (стр. 177)

У наставку Вајганд пише о калајџијском језику:

Године 1896. село (Чипуљић – прим. Н. Б.) је бројало 110 насељених кућа са 450 душа (175 мушких, 272 женских). Било је 443 православаца, а уз то и 7 католика. Тројица су поседници више ораница, 20 су слободни сељаци, 67 су кметови, тј. како се тамо зову сељаци, који су узели у закуп земљу од једног турског бега, поседника села. Укупно, 139 особа се бави пољопривредном, а остали су ханџије и занатлије, али пре свега гунусари (око 50 особа), или како се на српском каже једним турским изразом калајџије. Гунусар значи исто. На арумунском се маса за калајисање зове γánumo од новогрчког γάνωμα. Придружени глагол γonusesku изведен је од новогрчког γανόνω односно од префигираног облика γανωσ (аорист ἐγάνωσα). Од тога је у Чипуљићу уобичајеном асимилацијом *ganusesku морао постати gunusesku. Већ сама ова реч и посао (арумунске калајџије и казанџије нарочито из Крушева се често срећу у Србији и Бугарској) показују арумунско порекло становника Чипуљића, који су се, по њиховом предању, пре око 150 година доселили из Армелије, тј. Румилије, под којом треба разумети Македонију. Поближе о томе не знају више. Заборавили су свој матерњи језик, арумунски. Нема никога у Чипуљићима, који могу да говоре арумунски. Једино се код калајџија, који путују по земљи, сачувао један низ веома унакажених и изображених арумунских израза, који га у комбинацији са српским користе између себе као неку врсту тајног језика. Са великом муком и стрпљењем сакупио сам од најразличитијих људи и Чипуљићу и Бугојну шта се могло сакупити. Али то је веома мало, јер стално сам слушао једне те исте речи. (стр. 177-178)

Вајганд наводи списак калајџија који су му помогли: Лазар Ђуровић, Јово Лукић, Михаљ Бујак, Јефто Вучић. Додаје да је најбоље језик знао Јово Јојповић, али он је био на путу. Споменути Јефто Вучић је сигурно повезан са породицом из које је потекао Анђелко Вучић. Нажалост, матичне књиге у Чипуљићу ми за сада нису доступне, али барем знам шта могу да очекујем тамо. Међутим, битно је знати да је један Вучић (горе споменути Јефто Вучић) био у групи оних мештана села Чипуљић, који су немачком истраживачу Вајганду пренели предање да су пореклом из Македоније. Вучићи су, дакле, још у 19. веку говорили цинцарски. Александар Вучић, председник Србије, припада овом роду Вучића. Дакле, он је такође пореклом из Македоније.

Иначе, Бугојно и његова околина су специфична средина. То је место где се сусрећу, преплићу, па и сукобљавају различите културе и религије: православна, католичка, мухамеданска. Новосадска Застава од 19. августа 1901. (по старом календару) доноси један занимљив текст, који баца светлост на прилике у последњој четвртини 19. века, коју су обележили Српско-турски ратови 1876-1878. и аустроугарска окупација. Те године је умро у 56. години живота Алибег Сулејманпашић, који је уживао велики углед међу становницима Бугојна свих конфесија. Писац некролога овако је описао лик и дело заслужног бега:

Љубљаше свој народ са највећим жаром без разлике вјере и сталежа. За времена турске управе, да не бијаше Алибега, данас неби можда у нашој долини ни једне православне душе било. Да не бијаше Алибега, наше чисто православно село Чипуљић, гдје нам је и црква, изгорела би и опљачкано било; али Алибег лети у поноћи из свога оџака на своме хату и голом сабљом брани рају од неразумних разузданих. За времена устанка босанског, за времена улаза аустријске војске, виђамо га свагђе и на сваком мјесту гдје чува народ без разлике вјере и сталежа.

Петар Ст. Иванчевић, јеромонах, саставио је за Босанску вилу (Сарајево) серију чланака у наставцима под насловом „Српски народни обичаји“. У броју Босанске виле од 15. и 30. августа 1901. (бр. 15 и 16) доноси народне обичаја из Бугојна и околине. У уводу пише да се читав простор с обе стране реке Врбаса (од Доњег Вакуфа до Горњег Вакуфа) зове Скопље. Спомиње село Чипуљић и његове житеље цинцарског порекла:

У травањском окружју има један крај, па се зове „Скопље“. Скопље се зове цијели простор с обје стране Врбаса од „Доњег Вакуфа“ па све „до Горњег-Вакуфа“. У сред убавог и плодног Скопља лежи красна варошица „Бугојно“…

Пошавши западно главним друмом Купрес-Лијевно, у даљини од Бугојна 2 1/2 км. дође се у српско село „Чипулић“. Ово село има данас око 110 српско-правосл. домова. Житељи су му највећим дијелом калајџије. Вели се, да су прије толико стотина година њихови стари Цинцари били, али су се временом сасвим у Србе претворили. (стр. 274-275)

Београдска Правда од 30. јула 1935. доноси чланак о босанском „Скопљу“. Такође спомиње Чипуљић и Цинцаре:

И Босна има своје Скопље. Али то није једно место. Тако се зове једна велика висораван с обе стране горњег Врбаса од варошице Доњи Вакуф преко варошице Бугојно, па до треће варошице овога краја, Горњег Вакуфа. Један од најплоднијих крајева Босне. Није онда чудо што је ово босанско Скопље све до „аграра“ (тако овде зову аграрну реформу) било најбогатије и беговима: беговских оџака било је у њему релативно више него и у једном другом крају Босне. Није чудо што су га нањушили и Цинцари и у њему основали своју колонију, село Чипуљић, али су се брзо асимилирали и изгубили видљиве трагове свога порекла.

Миленко Филиповић саставио је за Зборник радова Етнографског института (1950) чланак „Цинцари у Босни“, који је значајан, јер поред старих података доноси актуелне податке о становништву у Чипуљићу. Филиповић такође спомиње калајџије као чуваре остатака цинцарског језика, који служи као тајни занатски језик. Ту између осталог пише:

Многи из Чипуљића и данас раде као калајџије и, захваљујући њима, још се одржавају остаци цинцарског језеика, који им служе као тајни занатски језик. Али међу данашњим калајџијама у Чупуљићима и околини има их правих Срба, па и Хрвата, који су изучили тај занат у новије време. Иначе, Чипуљићани се данас много вређају ако им се само помене да су цинцарског порекла. (стр. 89-90)

Филиповић пише да имена појединих Чипуљићана које Вајганд наводи (Димо, Боја, Зојка) „нису у обичају код босанских Срба“. (стр. 89)

Још података о калајџијама у Чипуљићу доноси Душан Дрљача у чланку „Чипуљићке калајџије“ (Бањаши на Балкану: идентитет етничке заједнице, Балканолошки институт САНУ, 2005). Чланак је написан почетком 21. века, али су подаци сакупљени, чини се, још 1950-их! Тако Дрљача преноси шта је рекао калајџија Марко Савиновић, Србин, који је 1957. имао 62 године:

По мишљењу једног калајџије, најстарије породице Бркићи, Димићи и Вучићи дошле су у ове крајеве као чанчари. Димића више нема у Чипуљићу; од Вучића су се још стари прихватили земљорадње и трговине, а Бркићи су такође на другом месту. Све три породице највише су шетале – као теренски мајстори. (стр. 314)

Дрљача такође описује како је изгледао рад ових чанчара из Чипуљића:

„Чанчари“ су за време сезоне (од пролећа до јесени) пролазили кроз ове крајеве на путу за Дувно и Ливно. Звали су их Каравласима и знало се да су из источне Босне. Тешко су се са њима споразумевали: осећало се да је језик и једних и других сличан, али и да је свако додавао свом језику колико је хтео. У крајевима у којима су се задржавали, коритари – чанчари правили су бајтице од папрати или су радили у земуницама и бусарама. Калајџије то знају отуд што су их виђали у таквим насељима идући за својом зарадом. Чанчаре су нарочито виђавали у околини Фоче, Пазарића и Чајнича, јер је ту за њих доста сировине (јошиковог дрвета). (стр. 314)

Дакле, Вучићи спадају у најстарије породице у Чипуљићу. У почетку су били чанчари, па калајџије. После су се одали земљорадњи и трговини. Првобитно занимање Вучића (чинчари/калајџије) говори да су заправо романског порекла, тачније Аромуни из Македоније. Српска имена и презимена су добили србизацијом. Александар Вучић, чини се, има много више заједничког са Мариником Тепић него што он мисли.

Данас, када се у разговору дотакну Цинцари, онда обично падају они познати аматерски коментари како су Цинцари одавно већ ствар прошлости. Заправо ово је веома погрешно размишљање. Цинцари можда не представљају компактну групацију, али нису изумрли. Живе међу Србима. Носе српска имена и презимена. Прилагодили су се средини. Међутим, неки чувају и даље свест о цинцарском пореклу, чак и ако се изјашњавају као Срби. Цинцарски карактер је најбоље описао Јован Стерија Поповић у својој чувеној драми Кир Јања.

Трговци

Негде крајем 19. века Вучићи из Чипуљића су се одали трговини. Према писању Босанске виле од 10. и 20. фебруара 1893. (бројеви 4. и 5), Анте Вучић из Чипуљића је дао прилог на светосавској беседи која је одржана у Бугојну 14. јануара 1892. Да није овај Анте Вучић заправо отац Анђелка Вучића (деде Александра Вучића)?

У књизи Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1925. на страници 24 налази се један занимљив запис. Наиме, на трећем претходном састанку Народне скупштине 22. марта 1925. Верификациони одбор је разматрао и после разматрања одбацио жалбе народног посланика Хамида Курбеговића и Стевана Вучића, трговца из Бугојна, који су тврдили да су полицијске власти опструирале опозиционе странке у предизборној кампањи.

31. Изборни округ травнички:

Жалили су се Хамид Курбеговић, народни посланик и Стеван Вучић, трговац из Бугојна наводећи да су власти полицијске спречавале присталице опозиционих странака у држању зборова и злоупотребљавајући власт утицале су на бираче да не узима учешћа на дан избора.

Одбор је нашао да жалбени наводи нису доказани и одлучио је да се жалбе одбаце, а да се пуномоћија: д-р Мирослава Спалајковића, Вељка Гргуровића, д-р Џафера Куленовића и Хамида Курбеговића – оснаже.

Трговац Стеван или Стево Вучић је заправо брат од стрица Анђелка Вучића, деде Александра Вучића. Интересантно, Стево Вучић је 1925. дигао глас против терора који је полиција вршила у корист Народне радикалне странке, а његов сродник Александар Вучић понаша се сасвим супротно.

Стево Вучић је, чини се, између два светска рата био најпознатији Вучић у свом крају. Био је друштвено активан. Био је члан Трговачког удружења у Бугојну, које је основано 1. марта 1934. (Правда, 2. марта 1934) Ово друштво су чинили виђенији трговци (Срби, Хрвати, Муслимани). На годишњој скупштини одржаној 19. априла 1934. у хотелу Граф Стево Вучић је изабран у управу, као и у суд части Трговачког удружења. (Правда, 20. априла 1934) Стево Вучић је, чини се, био добротвор Првог београдског певачког друштва. Године 1967, поводом 26-годишњице мученичке смрти Стеве Вучића, на захтев његове породице учлањен је у Прво београдско певачко друштво. (Политика од 27. маја 1967). Даница рођ. Сандић, удова Стевана Вучића, преминула је 18. јуна 1968. Оставила је иза себе сина Дојчина, ћерке Татјану и Надежду, те унуке Ненада и Биљану. (Политика од 19. јуна 1968)

Ништа мање значајан представник породице Вучић у свом крају био је Анђелко Вучић, деда Александра Вучића. Мештани Чипуљића тврде да је он био један од најбогатијих сељака свог краја. Имао је, наводно, свог шофера, а био је и хаџија. Бугојански хроничар Бранко Мићић-Кондић у својој књизи Запис о злочину пише о Анђелку Вучићу следеће:

Након пада владе Цветковић-Мачек, причају да је и трговац Анђелко Вучић из Чипуљића, у знак славља, ставио пред своју радњу буре Бранко Мићић-Кондић са ракијом, и сваког ко је наишао, бесплатно частио. Изгледа да је то и њега коштало главе, или да је бар због тога био међу првима који су страдали.

Анђелко Вучић је заиста гајио шљиве. Чини се да је (по узору на свог рођака Стеву Вучића из Бугојна) гајио и добросуседске и колегијалне односе са муслиманима и католицима. Часопис Тежак од 1. децембра 1930. пише:

У путу по Босни у септембру ове године распитивао сам се о стању шљиварства и о ширењу штитасте ваши, па су ми поред осталога г. г. Реџеп Хегић из Бугојна и Анђелко Вучић из Чипуљића код Бугојна рекли ово: „Та средства за сузбијање штитасте ваши су доста скупа те их ми сиромашнији тешко можемо да набавимо и шљиве прскамо, али смо нас двојица наше шљиваре с пролећа прошле и ове године прскали кречним млеком на 100 литара воде 6-8 кгр. гашеног креча по целом дрвету, шљиве смо чистили од сувих грана, окопавали и по мало ђубрили, и Богу хвала, имали смо род и ове и ланске године, па ћемо тако и у будуће радити“.

Жртве НДХ-зије

Савезни завод за статистику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије саставио је списак жртава рата од 1941. до 1945. На страни 1096. ове књиге налазе се петорица Вучића из места Чипуљића (Анђелко, Рајко, Ђорђе, Иле).

Вучић (Антонија) Анђелко, рођен 1893. Србин, убијен у директном терору, Босанска Градишка

Вучић (Ђорђа) Рајко, рођен 1920. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно

Вучић (Косте) Ђорђе, рођен 1896. Србин, убијен 1941. у директном терору, Бугојно

Вучић (Косте) Иле, рођен 1904. Србин, убијен 1941. у директном терору, Босанска Градишка

Вучић (НН) Илија (непозната година рођења), Србин, убијен од усташа 1941.

На страни 1095 налазе се двојица Вучића из Бугојна.

Вучић (Јове) Миле, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. у НОБ-у, Црна Гора

Вучић (Ристе) Стево, рођен 1891. Србин, убијен од усташа 1941. у логору Јадовно.

Анђелко је, као што је речено, деда Александра Вучића. Иле, Ђорђе и Стево су Анђелкова браћа од стрица, а Рајко је Ђорђев син.

Владимир Дедијер и Антун Милетић скупили су бројна сведочанства о страдању Срба под страним окупацијама, која су објавили у књизи Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: svedočanstva (1989). Овде се налази сведочанство о хапшењу Срба у Чипуљићу 1941, које је дала Татјана Вучић (ћерка горе споменутог трговца Стеве Вучића из Бугојна) 1943. По свему судећи она је знала породицу Анђелка Вучића, од које су потекли Анђелко Вучић млађи и Александар Вучић.

Крајем маја 1941. усташе су почеле да хапсе Србе у Бугојну и околини. Претресали су станове, пленили покретну и непокретну имовину. Српска православна црква у Чипуљићу је опљачкана. Забрањено је богослужење и посећивање цркве. Вршена је пропаганда за прелаз на римокатоличку веру.

Анђелко Вучић старији је био један од првих Срба из Бугојна који су ухапшени крајем маја 1941. У тој групи су били још Стево Вучић (отац Татјане Вучић), Иле Вучић, Недељко Праљак, директор Српске банке у Бугојну и бивши народни посланик, који је изабран 1931. на земаљској листи Петра Р. Живковића у срезу Бугојно.

Po odlasku italijanskih trupa i to istog dana, 27. maja, počela su hapšenja Srba. Odmah je bilo uhapšeno 25 Srba, koji su dva dana i jednu noć bili u zatvoru sreskog načelstva, pa su potom odvedeni u Banjaluku, odakle su se javili odmah čim su tamo stigli. U ovoj prvoj grupi bili su uhapšeni: moj otac Stevo Vučić, trgovac, Nedeljko Praljak, direktor srpske banke i bivši narodni poslanik, Ljubo Dreč, željeznički činovnik, Milenko Behara, kafedžija, svi iz Bugojna; Niko Jojpović, krojač, Anđelko Vučić, trgovac, Đorđe Bujak, glasnik, Ile Vučić, cestar, Mladeno Eiltić, gostioničar, Marko Kadijević, gostioničar, Ile Brkić, kalajdžija, svi iz Čipulića, opštine Bugojno, i još neki čijih se imena ne sećam svega 25 na broju, a među njima i jedan Musliman, kome imena ne znam. Kud je ova grupa uhapšenih Srba odvedena dalje iz Banjaluke ne znam sigurno, ali prota Milan Božić, bivši narodni poslanik, javio se je svojima iz Zagreba i pisao je da su s njim u policijskom zatvoru kao politički krivci zatvoreni moj otac Stevo i Nedeljko Praljak. Mnogi su nam Hrvati kasnije pričali da su nekoje od njih videli u Zagrebu na željezničkoj stanici, pa u Karlovcu, pa u Koprivnici i u Gospiću, zaposlene na nekim radovima na cestama. Kasnije sam čula da su neki zarobljenici iz Nemačke pisali da su moga oca i još neke (Kadijevića, Anđelka Bučića – треба Вучић – прим. Н. Б.) videli u Nemačkoj, a sa druge strane sam čula da su prota Božić i još neki u Italiji, odakle se je prota Božić navodno javio… Da li je ova prva grupa uhapšenih Srba bila u zatvoru zlostavljana, ne znam. Znam da je bilo dozvoljeno da im se prve večeri donese jelo.

Татјана Вучић такође сведочи о хапшењу друге групе Срба из Бугојна и околине. Ово хапшење је уследило после хапшења прве групе Срба крајем маја. Бугојански хроничар Бранко Мићић-Кондић у својој књизи Запис о злочину (2010) пише да је ова група ухапшена 27. јула, а у ноћи 30. и 31. јула бачена у јаму код Занесовића. У овој другој групи су били отац и син Ђорђо и Рајко Вучић. Ђорђо је брат од стрица Анђелка Вучића (деде Александра Вучића), а Рајко је Ђорђев син.

Odmah posle toga počela su hapšenja i zatvaranja u masama. Sad su dovodili i seljake iz okolnih mesta  (Kupres i Bugojno) te su grupu po grupu držali po dva dana u ovom zatvoru odakle su ih odvodili u nepoznatom pravcu, tako da se danas za njihovu sudbinu ne zna. Svaki im se trag zameo te se ne zna jesu li uopšte iz Bugojna i odvođeni, tek ih nema i niko o njima ne zna ništa. Među ovima Srbima su bili : Branko i Obrad Mijatović, Simo Sandić, sreski zvaničnik, Glišo, Nasto i Špiro Marinović, braća potpukovnika Alekse Marinovića, Đorđo Radović, trgovac, Momčilo Ilić, sajdžija, otac i sin Dordo i Stojan Kisić, šusteri, Dragutin, Jovo i Pero Popadić, Slavko Brančić, berberin, Milan Radumilo, upravitelj građanske škole, Mitar Gavrić, nosač, Ljubo Topić, šumar, braća Niko i Jovo Lekić, trgovci, Pavle Svitij, poštanski činovnik, Dragoja Vukadinović, gostioničar, Sveto Šolaja, sreski činovnik, Vlado Gligorić, šuster, Trivo Mandić, žandarmerijski narednik i još neki kojima imena ne znam, svi iz Bugojna, otac i sin Đorđo i Rajko Vučić, Risto Jojpović, brat napred imenovanog Nike, Petar Erah svršeni đak građevinske škole i njegov otac kome imena ne znam, Vranić otac i sin, imena im ne znam, Jovo Martić, šuster, Mladenko Svitlica, kalajdžija, Boško Zeljkić, glasnik, Niko Božić, sreski poslužitelj, Đorđo Durendić, šumar, Pero Svitlica, školski poslužitelj i još mnogi kojima imena ne znam, svi iz Čipulića. Među uhapšenima bilo je mnogo seljaka, najmanje oko 1.000 iz najbliže okoline Bugojna (Zijamet, Jagodić, Glavice)… Napred sam rekla da ne znam pozitivno jesu li uhapšeni Srbi u zatvoru u Bugojnu bili zlostavljani, ali sam čula da su Trivu Kandića i one koje su s njim zajedno bili, tukli. Za Marinka Duvnjaka, koji se danas nalazi u Srbiji na radu u šumi Lipovici, čula sam da je bio također zlostavljan, jer je iz zatvora izlazio potpuno modar. (стр. 249-250)

Месуд Хотић описује у књизи Ратна хроника Бугојна 1941–1945. околности под којим су убијани Срби мушкарци у Бугојну и околини, пре него што су њихове породице присилно исељене у Србију. Нарочито се осврће на бацање Срба у јаму између Занесовића и Росуље, где је убијено око 1500 људи. Назива то зверским чином. У тим јамама су завршили, поред многих других, горе споменути Ђорђо и Рајко Вучић.

Prije iseljavanja ustaše su pohapsile muško stanovništvo, Jevreje i Srbe od 16 godina pa na više. Bugojanski zatvori, oni koji su postojali ranije, i novi, improvizovani, bili su dupke puni i u njih su nevini ljudi nemilosrdno trpani. U te dane mogle su se vidjeti kolone pohapšenih Srba koje su mirno i bez otpora išle ususret svojoj jezivoj smrti. Julske noći bile su, u Bugojnu i okolini, noći strave i užasa. Između 27. i 31. jula ustaše iz Bugojna izvršile su najmasovniji zločin, kada je za četiri noći nad jamom između sela Zanesovići i Rosulje zvjerski poubijano oko 1500 ljudi (ova jama bila je u obliku izvrnutog ljevka i nastala je kliženjem donjih slojeva zemlje, bila je duboka 10 do 15 metara, dok njena površina pri dnu nije utvrđena). Samo jedne noći nad ovom jamnom kotarski predstojnik Branko Kuštro iz pištolja je ubio oko 400 ljudi i s tim se sutradan hvalisao po Bugojnu. U ovu jamu bačeni su streljani i poklani Srbi i Jevrei iz Bugojna i okoline kao i iz susjednih opština. (str. 19)

После овог злочина, усташе су протерале преживеле чланове српских породица. Међу прогнанима били су и Вучићи: Вучић (Антонија) Раде са женом и шесторо деце, Вучић Драгица (девојачки Куновац, пореклом из Шипова), жена Анђелка Вучића са шесторо деце и Љуба Вучић, из исте породице, без родитеља. О томе сведоче заплењени усташки документи.

Горе споменута Татјана Вучић сведочи како су њу и њену породицу усташе транспортовале у Србију:

11. avgusta 1941. su odveli iz kuće mene (Vučić Tatjanu) i moju majku Danicu sestru Nadu brata Dojčina i baku Nastu i zatvorili nas u građevinsku školu gde smo se našli sa mnogim drugim već ranije pohapšenim srpskim porodicama. Tu smo bili po devet sati naveče, kad su nas odveli na voz, pa smo u zatvorenim teretnim vagonima transportovani za Slavonsku Požegu u logor, gde smo ostali tri dana, a odatle smo transportovani u Srbiju u Veliko Orašje, pa u Raklinac. Putem su naši pratioci ustaše bile korektne. U Bosanskom Brodu su nas tamošnje domaće ustaše provocirale pjevajući „Nije meni što ja moram iz Bugojna odlazit“. Svi mi morali smo u roku od pola sata napustiti svoje kuće i mogli smo sa sobom ponijeti samo 50 kilograma stvari po familiji. Nakon našeg odlaska ustaše su zaključavale kuće i ključeve zadržavali kod sebe. (str. 251-252)

Црква, школа, читаоница…

Православна црква у Чипуљићу подигнута је 1853. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице. Она је била парохијска црква Бугојна. Ктитор оснива храма је био Бодо Симић, месни трговац. Између два светска рата дозидан је звоник. Током рата у Босни минирана је и срушена до темеља (1992). После рата покренута је њена реконструкција. Близу поноћи 18. марта 2004. неко је подметнуо пожар у цркви. Ипак, црква је обновљена и освештана 2009. године.

Бечке новине Neuigkeits-Welt-Blatt од 13. априла 1910. пишу да је у Чипуљићу код Бугојна 4. априла 1910. умро Симо Малиновић у доби од 110 година. Малиновић је био, после аустроугарске окупације, две деценије кнез овог места. Сачувао је ретку духовну свежину до своје смрти.

Године 1851. у Чипуљићу је подигнута српска школа. Године 1882. подигнута је нова српска школа у Бугојну за сву околину. Године 1937. подигнута је Српска читаоница у Чипуљићу. (Правда, 16. маја 1937) Приликом педесетогодишњице постанка цркве у Чипуљићу Српска православна општина у Бугојну приредила је на Малу Госпојину 1903.  године пригодну свечаност. (Босанска вила, 1903, бр. 19 и 20, стр. 357). Одржана је забава са две декламације, једном песмом и комадом „Ђурађ Бранковић“.

Године 1991. СУБНОР Бугојно је покренуо акцију вађења и преноса посмртних остатака недужних жртава усташког терора са подручја Бугојна, Доњег Вакуфа, Купреса, Гламоча и Ливна, које су бугојанске усташе на свиреп начин ликвидирале 1941/42. Такође је предложено да се у Чипуљићу у септембру 1991. подигне спомен-костурница и да се у њој положе посмртни остаци жртава усташког терора. Идејно решење спомен-костурнице у Чипуљићу поверено је Урбанистичком заводу Бугојно. Покренута је акција за прикупљање потребних средстава. (Политика, 23. јуна 1991) Међутим, чини се да је рат 1992-1995. спречио реализацију овог пројекта.

Епигон (кир Сандро)

На родословном стаблу Вучића из Чипуљића и Бугојна посебно место заузима Александар Вучић, тренутни председник Србије и неприкосновени господар живота и смрти на овом парчету Европе. Он можда није од свог оца Анђелка могао да сазна много о својим прецима. Анђелко млађи је, наиме, рођен као посмрче у Недићевој Србији. Већина његових рођака, као и познаника његовог оца страдали су тих ратних дана. Према томе, није имао од кога да сазна старе приче. Међутим, крв није вода. Александар Вучић је, као и његови преци, добар калкулант. Његово целокупно понашање је типично рачунџијско. Ко то не види, ко мисли да је он само неурачунљив, хазардер, коцкарош, авантуриста… тај нема очи. Тај не познаје овај народ: ни историјски, ни антрополошки, ни генеалошки, ни психолошки. Урођени осећај за калкулисање (или како народ воли рећи: вагање, одвагивање) водио је Вучића читав живот.

У замену за предају Косова Вучић је добио западну подршку на изборима 2012. И када је најзад његова странка однела превагу у борби за власт, створени су услови да између поражених Досманлија и њега падне некакав компромис. То је био почетак Српске напредне странке, какву данас знамо. И заиста, ако је нешто обележило 2010-е то су масовна прелетања у победнички табор. Нико није имао стомак да улази у борбу са новим властима. Демократска странка, уместо да се консолидује и служи као стожер опозиције, највећа политичка противтежа, рапидно је губила тло под ногама. Њен пример су „следиле“ и друге странке, тако да су градске одборе широм Србије већински попуниле присталице Вучића. Култ личности је заменио какав-такав демократски систем. Вучићеви најлуђи снови су се остварили. Постао је такорећи мера свих ствари у Србији. Свако ново јутро почиње у знаку Александра Вучића. Грађани су вероватно и заборавили како је изгледао живот пре њега… Све што нам се догађа је овај вешти калкулант давно предвидео. И Кир Јања би му позавидео на томе.