Недавном реконструкцијом је надстрешница додатно оптерећена тешким стаклима којима су затворени отвори међу касетама иако су имали функцију да пропуштају ветар за време олује и не дозволе стварање „ефекта једра“
Главна железничка зграда у Новом Саду у току градње (Фото: Лична архива С. Малдинија)
Без икаквог претходног упозорења, првог новембра 2024. године урушила се бетонска надстрешница на улазној фасади главне железничке станице у Новом Саду, при чему је смртно страдало четрнаест људи, а најмање три особе су повређене. Ова, конструктивно напредна зграда за свој период, подигнута 1964. године за свега осам месеци, ауторско је остварење архитекте Имреа Фаркаша и његових сарадника из новосадског пројектног бироа „Архитект“. Оно што даје посебан карактер овом репрезентативном архитектонском објекту је управо главна фасада израђена у технологији стаклене „зид завесе“, којом доминирају бетонски кров у облику изломљене „цик-цак“ линије и чеона надстрешница окачена о косо постављене затеге причвршћене анкерима за витку кровну конструкцију. Изузетно функционална и атрактивног изгледа, грађевина је ипак деценијама била запуштена, остављена у свом првобитном облику, све док није реконструисана у периоду од 2021. до лета 2024. године. Овај градитељски симбол Новог Сада уписан је на листу заштићеног грађевинског наслеђа са статусом јавног „добра под претходном заштитом“, за који је Завод за заштиту споменика културе Новог Сада пре почетка обнове издао конзерваторске услове са захтевом да се очува визуелни идентитет зграде. Непосредно након колапса главног архитектонског елемента улазне фасаде, не прихватајући одговорност, надлежни су изјавили да надстрешница није била предмет пројекта реконструкције, нити да су на њој вршени такви радови, што је убрзо демантовано фотографијама са градилишта, али и изводима из главног пројекта и друге пратеће документације са градилишта. Штавише, испливали су бројни докази да је током недавно изведене реконструкције надстрешница додатно оптерећена стаклима којима су затворени отвори на касетираној конструкцији. Али, шта је могући узрок пада ове 35 метара дуге надстрешнице, која је током свог животног века дугог шездесет година преживела неколико земљотреса, па чак и такозване микроћелијске олује које су по Новом Саду чупале стабла старог дрвећа?
"1/1.1 Пројекат архитектуре реконструкције, доградње и адаптације станичне зграде у железничкој станици Нови Сад ЦИП 2020-250-АРХ-1/1.1
1/1.2 Пројекат архитектуре доградње и адаптације потходника и надстрешнице у железничкој станици Нови Сад 2020-250-АРХ-1/1.2"
— Radomir Martin™ (@radomir_martin) November 1, 2024
На основу грађевинских остатака урушене конструкције надстрешнице, јасно су уочљиве њене бројне абнормалности. Саме затеге, које носе и до 90 процената тежине надстрешнице, изведене су на неуобичајени начин: употребом металних цеви које су испуњене бетоном у чијем средишту је постављена само једна арматурна жица, што је недовољно. Познајући технологију грађевинских затега, очекивали би да су оне начињене од снопа упредених челичних жица које имају много већу носивост од изведених. Даље, на пресецима оборених греда касетиране бетонске надстрешнице видљиво је да су оне армиране минималном неопходном конструктивном арматуром, анкероване за серклаж на стакленој фасади уместо за чврсту бетонску подлогу. У случају градње надстрешнице јавног објекта толико великих димензија било је неопходно да, поред затега, она буде спојена за конструктивни зид или стуб довољно чврстом везом која ће примити много веће оптерећење од уобичајеног, поткрепљено високим коефицијентом сигурности. Међутим, поред овако „лабавих“ веза, недавном реконструкцијом је надстрешница додатно оптерећена тешким стаклима којима су затворени отвори међу касетама иако су имали функцију да пропуштају ветар за време олује и не дозволе стварање „ефекта једра“ што би могло да угрози стабилност надстрешнице. Такође, нису пружени докази да је ово додатно оптерећење било и статички прорачунато. У моменту пада надстрешнице није било олује ни друге временске непогоде која би могла да доведе до оваквог колапса, што упућује на проблем са котвама које носе затеге као могући узрок колапса. Симптоматично је да су затеге готово истовремено и у потпуности ишчупане из својих котви, што такође указује да котве нису издржале силу која је откинула затеге из анкерне везе. Уз све треба узети у обзир изјаву инжењера Зорана Ђајића, консултанта саобраћајног института ЦИП током градње, који тврди да је увидом на лицу места приметио да је бетон на месту где се налазе котве ослабљен, лоше изведен, а нека места „попуњена згужваним џаковима од цемента“, због чега је упутио неколико писама упозоривши надлежне, а на интернету су се појавиле фотографије на којима су приказане бетонске коцке положене по увалама крова, за које су наводно везане затеге, са напоменом да је могуће да су оне померане или уклоњене у време када је недавно рађена кровна хидроизолација, јер су сметале. Наведени пропусти требало је да буду познати пројектантима реконструкције зграде и морали су да буду решени, а пошто нису, зграда није требало да прође технички пријем.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 5. 11. 2024/Фејсбук С. Малдинија)