Ово није панегирик Мирославу Лазанском, нити његова апологија. Ово је покушај да се на примеру једног човека, интелектуалца, који је знао како се треба понашати у аутократији, установи стање ствари, стање духа
Мирослав Лазански (Фото: Н1)
Прошло је три године од како нас је чувени војнополитички коментатор Мирослав Лазански напустио. Његова дугогодишња плодна новинарска каријера је у основним цртама свима позната. Зато није потребно детаљно о њој распредати. Већу непознаницу заправо представља сама његова личност, која се укратко може описати као интелектуалац у аутократији. Наиме, породица Лазански има богато искуство с разним аутократским режимима, који се понављају на Балкану из репризе у репризу. Лазанскијеви су, као што је свима већ познато, изворно Словенци. Презиме су добили по месту Лазе у општини Брежице. Судећи по једном запису матице венчаних у Великој Долини (Брежице), њихово изворно презиме је било Миколанц: Steph Niclas Lassensky vulgo Mikolanz, тј. Стефан Никола Ласенски (тј. Лазански) народски Миколанц (20 I 1813). Преци Мирослава Лазанског записани су у село Покинве близу Велике Долине. Међутим, могуће је да су живели на ширем простору: Коритно, Лазе, Поникве, Велика Долина, Јесенице итд. Ни Мирослав Лазански није много детаљисао о пореклу својих предака. Углавном је говорио да су они из „једног места поред замка Мокрице у Словенији“. У сваком случају, реч је о пограничним местима Словеније према Хрватској. Овај крај је у јесен (септембра) 1941. разграничењем Трећег рајха и НДХ-зије припао потоњој. Та ситна корекција границе се кобно одразило по судбину породице Лазански. Наиме, Михајло и Мирослав Лазански, деда и стриц војнополитичког коментатора Мирослава Лазанског су ухапшени и убијени у логору Јасеновцу (логор III-Ц) као политички затвореници који су били пројугословенски и просрпски оријентисани. О томе је М. Лазански више пута говорио у јавности.
Михајло Лазански је био богати трговац (1896–1942). Помагао је партизане у Жумберку. Владимиров брат, Мирослав, био је најмлађи пилот Југословенске краљевске авијације. Са непуних 18 година је положио за пилота. Отац М. Лазанског, Владимир Лазански (1919-2005), прича је за себе. Завршио Другу мушку реалну гимназију у Загребу. Био је осам година у гимназији у клупи са Миланом Хорватом, чувеним хрватским диригентом. Једини је из те генерације ишао у Војну академију Краљевине Југославије. Завршио је као 66. класа инжињерије. Априлски рат га је затекао као потпоручника Југословенске војске у Македонији (Струга). Као инжињерац је градио бункере. Био је заробљен у Грчкој, кад се његова јединица повлачила. Провео је четири године у немачком логору за официре у Оснабрику. После је био у ЈНА. Осам година је био потпуковник и са тим чином је отишао у пензију. Завршио је Правни факултет. Пошто није био члан Комунистичке партије прерано је отпуштен из војске.
Деда М. Лазанског са мајчине стране Радослав (Тодора) Живковић је био један од 100 најхрабријих војника Солунског фронта одликован са две медаље Милоша Обилића за храброст и са енглеским Викторија крстом који је укључивао право школовања мушког потомка на Оксфорду или Кембриџу.
Мушка линија Мирослава Лазанског може се реконструисати на основу матичних књига из Велике Долине:
5 Иван Л. – Катарина Пангершич (венчани 21. 1. 1811)
4 Матија (р. 17. 9. 1827) – Катарина Пришел (в. 4. 2. 1844)
3 Јосип (р. 7. 3. 1858) – Марија Чрпич – (в. 31. 1. 1887)
2 Михајло (р. 4. 8. 1896) – Франчишка Кржичник – (венчани 25. 2. 1919. у Самобору)
1 Владимир (1. 12. 1919) – Велинка Живковић
Мирослав (р. 18. 9. 1950)
Породица Лазански
Мирослав Лазански има сина Александра (р. 1990) и ванбрачну ћерку Теодору Бјелицу (р. 1994), која веома личи на свог биолошког оца.
Новинарска каријера М. Лазанског је дуга и богата. Свој занат је Лазански је пекао у турбулентним временима обележеним хладноратовским поделама и постсоцијалистичким кризама. Сарађивао је с бројним листовима. Међутим, на његов профил је највише утицао рад у редакцији листа Danas, који је излазио у Загребу од 1982. до 1992. Због политичке климе после децембарских избора 1990. у Хрватској прешао је у Београд, где је наставио новинарски посао у редакцији Политике. Пред крај живота је постао амбасадор Србије у Москви (2019). На тој функцији није се задржао дуго, али је остао у позитивном сећању.
Урадио је на десетине несумњиво квалитетних интервјуа с различитим војним и политичким поглавицама широм Евроазије и Америке. Од команданата са Запада интервјуисани су: Хантингтон Хардисти (Danas, 28. 6. 1983), Томас Кинебру (Danas, 28. 6. 1983), Крозби Сент (Danas, 21. 6. 1988), Џон Галвин (Danas, 27. 2. 1990), а са Истока: Сергеј Ахромејев (Danas, 15. 2. 1983), Виктор Куликов (Danas, 14. 4. 1987), Дмитриј Јазов (Danas, 15. 11. 1988), Владимир Чернавин (Danas, 30. 5. 1989), Станислав Петров (Danas, 3. 10. 1989), Борис Громов (Danas, 18. 9. 1990) итд. Вреди напоменути да су 1980-е и 1990-е биле време када су се интервјуи са високим војним старешинама на Истоку високо ценили на Западу, па су прештампавани и превођени.
Међутим, у мору текстова М. Лазанског посебно се издваја његов чланак о паду владавине Николаја Чаушескуа. Лазански је био један од последњих страних новинара, који је интервјуисао последњег комунистичког диктатора Румуније. Било је то негде у августу ’89. Разговор с Чаушескуом објавио је загребачки Danas у броју од 22. 8. 1989. Чланак је писан у строго професионалном (пословном) духу. Ту између осталог пише:
Treba zabilježiti trenutak kada predsjednik prima specijalnog izaslanika Danasa naime to je termin što su ga rumunjski masmediji koristili u vijestima o susretu i intervjuu tog i sljedećih dana. U prostrani salon predsjednik Nicolae Ceausescu ušao je točno u 16,30, a intervju je završen u 19,50 sati. I nakon toga, kako su mi kasnije rekli ljudi iz njegova kabineta, najdužeg intervjua što ga je dosad imao, Nicolae Ceausescu je djelovao svježe i oran za razgovor. Tog dana prijepodne Predsjednik je otvorio novu liniju metroa u Bukureštu, obišao je novu veliku, robnu kuću, vratio se u Snagov i dao intervju Danasu. Za čovjeka od 71 godine dobra kondicija. Na sva pitanja Danasa Nicolae Ceausescu odgovarao je bez pomoći papira ili podsjetnika.
Када је, међутим, Чаушескуов режим пао четири месеца касније, тј. крајем децембра 1989, Лазански се, пишући чланак о томе, „присетио“ неких детаља које је прећутао током варљивог лета ’89. Ти детаљи свакако дају већи колорит Чаушескуовој терор-владавини па и самом румунском друштву. Објављени су у листу Danas од 26. 12. 1989. Већ на први поглед, када се упореде чланак од 22. 8. 1989. и чланак од 26. 12. 1989. чини се као да их није писала иста особа. У односу на Лазанског од лета ’89, Лазански од зиме ’89. био је прилично политички обојен. Није штедео на речима осуде!
Bio sam vjerojatno i zadnji novinar koji je razgovarao sa svrgnutim predsjednikom Rumunjske. Ovoga ljeta 1989. nekoliko dana prije mene primio je novinare Pravde i Newsweeka. Intervju za Danas vođen je u ljetnoj rezidenciji u Snagovu, malom mjestu oko 40 km od Bukurešta. Snagov je u istom smjeru kao i aerodromi Otopeni i Banjasa, što opet nije slučajno izabrano. Rezidencija Ceausescua smještena je na obalama prekrasnog jezera, sa velikim kompleksom stoljetne hrastove šume. Idilični mir ljetnog popodneva i žamor djece koja su se kupala u jezeru. Kao da je vrijeme stalo, kao da se sve to odigrava negdje daleko od Rumunjske. Djeca koja se brčkaju u jezeru odmah pored rezidencije diktatora. Četiri mjeseca kasnije djeca pokošena rafalima na ulicama Temišvara i Bukurešta. Što je stvarnost?
Protokol mi je objasnio koliko koraka moram napraviti u prostranom salonu da bi negdje na sredini pričekao Ceausescua. Nisam mogao uz sebe imati ni kasetofon ni fotoaparat, samo olovku i notes. Ceausescu se pojavio iz ljetne bašte u pratnji svoga sekretara za štampu. Prilično mlako mi je pružio ruku, djelovao je nepovjerljivo, ali i rutinski. Mentalno, u sasvim dobroj kondiciji za čovjeka od 71 godinu. Sva vrata i prozori salona bili su zatvoreni, klimatizacija nije radila, sunce je pržilo kroz staklene zidove. Svi smo uskoro bili u vodi od znoja, njemu Ceausescuu – ništa. Zakopčan do grla, nije imao ni grašku znoja. Kasnije sam saznao da se panično boji prehlade i da sve mora biti hermetički zatvoreno kada je on u nekoj sobi. Posjeduje i neke druge fobije. Specijalna krojačka jedinica rumunjske armije svaki dan mu je šila novo odjelo i donje rublje, pravila cipele. Strah da ga CIA ne otruje putem odjeće i obuće nagoni ga da svaki dan oblači sve potpuno novo, od cipela pa na dalje. Što se tiče rezidencije, ljetna vila ne odaje dojam luksuza, tek veća kuća u nacionalnom stilu, po zidovima prostorija dječiji crteži. Kakav krasan apsurd!
Мирослав Лазански; Николаје Чаушеску (Фото: Ало)
Pitao sam Ceausescua kakvu ulogu u njegovom životu ima supruga Elena i sin Nicu? Odgovorio je da „kada u porodici ljudi imaju ista politička shvaćanja i rade u istoj partiji, u istoj državi, da je to posebno važna stvar i da je to dobro“. Sin Nicu, bonvivan i kockar, imao je specifičan način provjere jednoumlja svojih suradnika: obično je mokrio u čaše i suradnici su to odmah veselo pili. U zdravlje socijalizma na diktatorski način! Kada je u bahanalijama zaprepastio i vlastita oca, ovaj ga je sklonio u unutrašnjost, u grad Sibiu za lokalnog šefa partije. Supruga Elena u narodu je više omražena nego i sam Ceausescu, a u vrhu političke i vojne vlasti rasporedeno je oko dvadesetak članova obitelji Ceausescu: brat bivšeg predsjednika, general Ilie Ceausescu pomoćnik je ministra obrane i šef Glavne političke uprave oružanih snaga, drugi brat diktatora, Flore Ceausescu novinar-urednik radi u listu Scintefa, rođak Valentin Ceausescu član je CK KPR. Posebno je utjecajno mjesto generala Ilie Ceausescua, kao šefa Glavne političke uprave armije. Iako nominalno treća ličnost oružanih snaga, general Ilie Ceausescu zapravo je prva ličnost vojske, ali i ideološki lider partije. Možda čak više i od svoga brata Nicolaea. Može se pretpostaviti da su određene jedinice vojne policije izravno pod komandom generala Ilie Ceausescua , prije svega vojni ogranak Securitatea . U brojkama , to je nekih 40.000 ljudi , dobro naoružanih i spremnih na sve. Naravno, pitanje je koliko moralni faktor ovdje sada odlučuje. Činjenica jest da je u narod pucala i rumunjska armija, iako se sada tvrdi da je to prije svega činila policija. Rumunjska se vojska, vjerojatno, ipak, odlučila da stane uz rumunjski narod i spašava svoju čast. Ili ono, što je još od toga ostalo.
Овакви описи диктаторског режима à la Lazanski вреде више него десетине интервјуа са разним војним и политичким поглавицама широм Евроазије и Америке. Зашто? Зато што нису оптерећени оном строгом редакцијском политиком, која се може сажети у оној чувеној: немој се замерати. Таква политика разуме се не оставља много простора за објективно описивање и закључивање. Када је избила револуција у Румунији свима је било јасно да се диктаторски режим неће опоравити од ње, да следе какве-такве демократске промене. Управо зато је Лазански могао са више слободе судити о 25 година владавине комунистичког вампира.
Nakon 25 godina apsolutističke vlasti Nicolae Ceausescu gurnuo je zemlju u pravi građanski rat. Povijest mu to nikada neće oprostiti, a bit će zabilježeno da je sve počelo u Temišvaru. Gušenje nacionalnih prava mađarske manjine eksplodiralo je u otvoreni bunt i ostalih građana, koji se zatim prenio širom Rumunjske. Nacionalna prava, građanska prava, katastrofalan životni standard, izolacija na međunarodnoj sceni, sve je to dovelo do sadašnjih događaj. Uporno odbijanje Ceausescua da razmisli o rumunjskoj verziji perestrojke koštalo ga je napokon i vlasti. Pokazalo se da je teško izbjeći demokratske procese u Evropi, pa čak ako postoji i informativna blokada kakva je u Rumunjskoj godinama. Bilo bi pretenciozno reći da je pobuna u Rumunjskoj slijed događanja u zemljama Varšavskog ugovora, jer za razliku od drugih istočnoevropskih država, u Rumunjskoj nije bilo nikakvih alternativnih pokreta, niti saveza, pa čak ni ekologista. Ni pčelarski savez u obliku nekog jačeg udruženja. Jedino, šestorica bivših političara na čelu s nekadašnjim ministrom vanjskih poslova Corneliuom Manescuom i njihovo pismo. No, svi u kućnom pritvoru. Kada sam za njihovu sudbinu upitao Nicolaea Ceausescua, rekao mi je „da su to sve narodni izrodi i plaćenici stranih obavještajnih službi“.
Извор: Политика
Лазански у јавности није баш детаљисао о свом искуству са Чаушескуом. Тек на сајту српске амбасаде у Москви наведено је (чисто таксативно) да је 1989. урадио интервју и са Чаушескуом. Лазански се више хвалио разговорима са високим америчким и руским командантима. У својим телевизијским наступима често је говорио о ратном оруђу и оружју, нарочито о ракетама разних домета и могућности. Домаћа српска јавност, истина, јесте искусила разорне ефекте пројектила 1999, али заправо никада није показивала превелико интересовање за ову све важнију војне технологије. Пројектили као пројектили, сви су мање исти када се сруче са неба на земљу. Међутим, српски народ добро познаје аутократију. Тренутно гледа рђаву репризу лошег превода румунске серије о породици Чаушеску. Серија се зове некако другачије, али ликови су већ одраније познати.
Сумирано, Лазански се нагледао и наслушао многих психопата на положајима у својој дугој новинарској каријери како с једне, тако и с друге стране Гвоздене завесе. Од униформисаних лица, можда је најбоље описан у његовим интервјуима Кросби Сент: „General-potpukovnik Crosbie Saint vrlo je zahvalan i nekonvencionalan sugovornik. Veći dio vremena dok smo razgovarali držao je noge na stočiću ispred i cuclao bombone. Kaže, sviđa mu se kaubojski stil a i filmovi.“ (Danas, 21. 6. 1988) Усташе је такође одлично познавао. Његова породица је имала ту несрећу да дочека ново јутро у Независној Држави Хрватској кобне јесени 1941. Године. Студирао је, радио и живео у Загребу, али није дозволио да га обликује пургерска малограђанштина. Заправо, политичка клима на прелазу из 1990. у 1991. испуњена снажним националистичким емоцијама уопште му није одговарала. Због тога се у фебруару 1992. Преселио у Београд, још пре сукоба. Међутим, из једне аутократије прешао је у другу. Поучен искуствима из Загреба, није се замерао Милошевићевим властима. И после петооктобарских промена није се политички јавно декларисао. Тек негде 2016. прикључио се Српској напредној странци, која га је довела у скупштину а после и на амбасадорски положај у Москви.
Мирослав Лазански у Скупштини (Фото: А. Васиљевић)
После његове смрти, аутократске власти у Србији су један војни транспортер именовале по њему. Интересантно, то је једино возило своје врсте. Лазански је добро познавао менталитет српског народа, боље речено његову снисходљивост, па и патолошку склоност према аутократији. Знао је да не може да рачуна на подршку народа ако падне у немилост психопатама на власти. Због тога је делао управо онако како је Главни Психо очекивао од њега. Илузорно би било мислити да је из одушевљења прихватио једну реинкарнацију већ виђеног балканског аутократе Чаушескуа, којег је јавно осудио у зиму 1989. Ово није панегирик Мирославу Лазанском, нити његова апологија. Ово је заправо покушај да се на примеру једног човека, интелектуалца, који је знао како се треба понашати у аутократији, установи стање ствари, стање духа. Колико још година аутократије Србин мисли да истрпи на својим већ погуреним леђима?