Пословично окривљавање нашег човека да је глуп, затуцан и несклон променама може да функционише само као банално оправдање за ризичне и/или погубне геолошке авантуре
Тајана Потерјахин (Фото: Лична архива)
Већ се редовно, као један од аргумената за ископавање литијума код нас, спомиње како су се затуцани Срби, наводно, и кад је требало да се изгради железница, бунили против тога, и називали возове „гвозденим змијама.“
Може бити, не знам, да постоје извори за овакве тврдње.
Али чак и да постоје: они нипошто не приказују преовлађујући однос наших предака према технолошким иновацијама: истражујући о Србији позног деветнаестог и почетка двадесетог века уверила сам се у, нама данас несхватљиву предузимљивост и спремност на модернизацију тадашњих Срба: конкретно, рецимо, Краљевчани су деценијама вршили притисак на своје посланике и сенаторе, да издејствују да кроз Краљево прође пруга.
Одлично су разумели да привреда и трговина без саобраћаја не могу да функционишу.
Као што су разумели да им је потребно образовање, па су деценијама молили Београд да отвори гимназију у Краљеву.
Као што су разумели да им треба здравство, па су сами направили бању у Матаругама.
Дакле, пословично окривљавање нашег човека да је глуп, затуцан и несклон променама може да функционише само као банално оправдање за ризичне и/или погубне геолошке авантуре, али у реалности тешко да има утемељење.
Време је да одбацимо подмукли наратив о „Србији у блату“ коју су тек комунисти подигли и просветили. О Србима који као Индијанци, називају возове „гвозденим змијама“, јер је то тешка увреда за све оне људе из наше прошлости који су саградили свет на чијим крхотинама сада ми покушавамо да опстанемо.
Наслов и опрема: Стање ствари