Одржава се постојеће стање, уз војне параде, а заузимање пограничних села проглашава се не-знам-каквим успесима, јер је то најмање болна опција за руску политичку елиту, пише „Без цара не ваља“
Извор: Стање ствари
Руска војна тактика личи на сегменте Првог светског рата без дронова
Крајње чудна руска војна тактика (личи на сегменте Првог светског рата без дронова), предуго траје са циљем:
1) Да се исели што више украјинског становништва (Украјина испразни). Зато сви гледамо насилну одвратну мобилизацију. Пражњење Украјине се остварује и преко нових украјинских гробља.
2) Да се Украјина толико задужи да ће Инвестициони фондови и богате корпорације у замену за отплату дугова узети најплоднију украјинску земљу, а део користити за одлагање нуклеарног и канцерогеног отпада.
3) Да се настави слабљење Европе, због наметнутих санкција Русији и Белорусији, одвајањем од јефтиних сировина, енергената, ђубрива…
Игор Герасимов: Русија води позициони рат – јер је то корисно за остатке Украјине
4) Да се свету скрене пажња од убрзане глобализације у којој у неким сегментима Русија чак предњачи, као увођење дигиталног новца (укидање готовине), дигиталне документације, развој вакцина, исхрана инсектима.
5) Бојно поље служи као велики сајам наоружања, као полигон за тестирање оружја.
Све наведено захтева време.
природно телигентан, 30. 7. 2024. у 11:45
Кратка допуна претходне анализе:
6) Украјина је велика машина за прање новца и велику зараду криминалних група и појединаца. Све стране у рату сарађују, тргују, договарају, чине уступке.
У наслову горе „Михаил Хазин: Русија стала у Украјини јер се Путин договара са Западом. Русија „тапка у месту“ јер, по свему судећи, сматра да се са делом Запада може преговарати. Путин ћути…”
Михаил Хазин: Русија стала у Украјини јер се Путин договара са Западом
Оно што је сигурно и где нема спора, јесте да порески обвезници у ЕУ, Украјини и Русији одвајају од уста, пуне буџет, одакле паре иду војној индустрији, а онда се то пребацује на фронт. Како се те паре троше, да ли све баш заврши тамо где треба велико је питање, а новинари у САД су већ открили да за стотине милиона долара датих за оружје, нема никаквог трага. Две године рата коштају Русе, Украјину и запад стотине милијарди долара. Огромне паре су у питању и велики део тог новца заврши управо у рукама ових криминалних група.
И још само један коментар, који сам слушао од почетка, једногласно од пријатеља, лаика за војна питања. Сви су се чудили како Руси дозвољавају да поред сателита, дронова-извиђача и локалног становништва готово свакодневно железничке композиције са тешким западним наоружањем несметано прелази стотине и стотине километара и буде испоручено тачно на фронт. Ако је композиција ситна као дугме, могу да се поруше кључни мостови, железничка чворишта, трафо станице и сама пруга.
Нама је ово изгледало као фино дозирање и балансирање стања на фронту.
природно телигентан, 30. 7. 2024. у 15:35
Увођење ратне економије никако не одговара интересима руских тајкуна на којима Путинова власт почива
Путинова моћ се заснива на балансирању интереса разних олигарха који контролишу гро руске економије. Сваки од њих зна да би непокорност Путину значила у најбољем случају предност за ривале и конкуренцију, а у најгорем хаос, који би искористили супарници али без Путина да их контролише, а ништа од тога не би ваљало за посао. У питању је баланс који држи разне интересе на окупу, сигурносни вентил без кога би тај хидростатички еквилибријум експлодирао, а који би проглашењем ратног стања (и последичним увођењем ратне економије) нестао. А то нико не жели.
Увођење ратне економије (које је нужно у случају проглашења ратног стања) никако не одговара финансијским интересима руских тајкуна на којима Путинова власт почива. Увођење ратне економије би такође нужно погодило становништво, што би узроковало пад Путинове популарности. А то нико не жели.
Да се не говори о корумпираним кадровицима и неспособним пост-совјетским апаратчицима, оданим Путину, који заузврат дрмају руском војском. Довољно је само сетити се прошлог министра одбране (који и није Рус) без икаквог војног образовања, и садашњег, који је економиста. Зато се одржава постојеће стање и статус кво, уз војне параде и реминисценцију друго-светско-ратне иконографије, док се заузимање пограничних села проглашава не-знам-каквим успесима, јер је то најмање болна опција за руску политичку елиту. А јавности се сервирају лаконска саопштења некаквих анaлитиЋара занимљивих презимена (случајност?) који се усуђују да нас уверавају да Харков и Одеса, ето, нису ни од какве стратешке важности.