Момир Војводић: Светогрђа на Цетињу (1994)

Циљ црнолатинашки се зна: осрамотити све што је српско, разбити државну и црквену цјелину, подастријети Црну Гору Риму, а средства се не бирају. О посљедицама они не бриже, јер нијесу брижници за свој род

Цетиње је, као висока кула Светосавља пред хукама римских здува и валова и славни трон владика и господара црногорских и брдских вјековима било важна мета папских “мисионера”, који су и Владици Раду дане обеспокојавали. У двадесетом вијеку, над којим је плакао Свети Петар Цетињски, римски поклисари раскомоћени вршљају по Цетињу, добро користећи историјске несреће које су задесиле Његошеву гору над горама, а нарочито злоупотребљавајући духовну пустош коју је ловћенским донебесјем оставио атеистички терор за полувјековне брзотираниде који су спроводили коминтерновски качкеташи, острвљени на све што је свето и староставно. О похарама и страдањима Српске Православне Цркве у Црној Гори од злог пролећа 1941. до Лучиндана 1993. године, и о светогрђима на Цетињу још није црногорски љетописац Пимен завршио своје сказаније.

Ововјековна злодјела над православљем у Црној Гори и светогрђа на Цетињу почела су оног дана 1941. године у коме је партизанска ликвидаторска патрола, по наређењу коминтерновског качкеташа Вељка Јованова Мићуновића, бацила жива свештеника Пера Вујовића у јаму Куново Присоје, а настављена су ликвидацијама преко сто двадесет свештеника, монаха и црквених лица, убиством митрополита црногорског Јоаникија Липовца 1946. године, негдје код Аранђеловца, покољем црногорског свештенства са више од десет хиљада Црногораца на Похорју, утамничењем црногорског митрополита Арсенија Брадваревића, због испричаног сна злослутног по комунизам, што се десило у “процвату највише социјалистичке слободе”, пљачком црковних имања, манастирских ризница и музеја, разграбљењима скупоцјених свештених сасуда, златних и брилијантних реликвија, поклона царева и краљева, владика и патријарха, претварањем цркава и манастира у пландишта стоке, забрањивањем уписа у богословске школе, саслушавањима и шиканама оних који су крштавали дјецу, ложили бадњаке, славили крсне славе и позивали свештенике у куће. Врхунац светогрђа и удара на Црногорско-приморску Митрополију био је сјеча лијепе главе Ловћена са Његошевом митром на њој: Црквом (Капелом) на Ловћену, коју је Његош освештао за парастосницу свом стрицу и духовном оцу митрополиту Петру I, а себи укопницу, оставивши аманет и проклетство Црногорцима ако га не бише укопали у Цркву на Ловћену, ушћу муња, за коју је када је завршена у “Горски вијенац” унио овај њен стих: “Који олтар ближе небу стоји?” Они светогазници којима ништа није свето и велико, који су срушили Његошеву Цркву укопницу на Ловћену и заравнили врх Ловћену за темељник Мештровићевог Његоша, сурогат Његошевом олтару ловћенском, који су као црногорски социјалистички беглербегови и сеизи по србомрзији легендарног брионског Ирода однијели му лијепу главу Ловћена на послужавнику, да издворе још који мандат слугарењски, имају своје настављаче у светогрдницима и хулитељима свега што је преливено светосавским или његошевским миром и умношћу. А то су они свашточињци и светогазитељи који су изводили 1970. године ђаке да пред Цетињским манастиром урлају на старог митрополита Данила и да га каменују зато што је устао у одбрану Његошеве Цркве на Ловћену. Исти обезбоженици су лармали на свету литургију и помен душама страдалника у Великој Сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем, поријеклом од Цетиња, којом је чинодејствовао митрополит Данило са шест владика; па у истом дану су кантама смећа “окитили” гомилу камења од Његошеве Капеле на Ивановим Коритима, тако приређујући дочек владикама који су тог дана освештавали мученичко камење Ловћенског олтара порушеног. Иста је тевабија на Петровдан 1991. године у буљуцима од неколико стотина, предвођеним буљукбашом Славком Перовићем, каменовала Ћивот Светог Петра Цетињског и напала народ пред Цетињским манастиром. Њина светогрђа су настављена псовањем и засипањем шодером Његову светост Васељенског патријарха кир Вартоломеја у пратњи Његове светости патријарха СПЦ-е господина Павла и њиног домаћина Његово високопреосвештенство митрополита Црногорско-Приморског господина Амфилохија, а све пред брковима садашње власти Црне Горе. Ни мјесец дана иза тог светогрђа, иста тевабија је прекинула научни скуп о Његошу и његовом дјелу на Цетињу, урлајући на академике Србије и Црне Горе, а псујући српске светиње. Изгледао је тог септембарског дана да није остало ништа свето и велико на Цетињу што нијесу каменовали, попљували и осрамотили црнолатинашки и прозелитски плаћеници, инструирани и кредитирани од папистичких и од усташких, римско-бечких и каптолских мозгана и кредитана. Међутим, испало је да се злодјејама тешко назиру међаши злопочинстава, што је потврдило најновије и досад невиђено светогрђе на Цетињу, које су починили на Лучиндан 1933. године острашћени србомрзи, богохулници и бестидници, плаћеници туђински, који имају и планове и кредите да унесреће Црну Гору и обрукају је пред хришћанским и културним свијетом.

Пркосећи почетку рада Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у Цетињском манастиру, на Лучиндан (31. октобра) 1993. године, користећи сабор за повод свог изрежираног намјеренија, црногорски црнолатинаши и усташизирани црногорско-муслимански шанери, подмићеници и подмиританици папски и усташки, предвођени буљукбашама “Одбора за аутокефалну црногорску православну цркву”, дивље секте која тражи од некога парацркву, и комесарима либерала, социјалдемократа, федералиста и њима сличних тевабија, гурали су у свом лудоколу, уз дреку и пуцњаву, размонашеног и рашчињеног старца Антонија Абрамовића (рођеног у Доброти 1919), изгубљеника и несрећника, догураног из Канаде, пензионера Америчке православне Цркве “некадашњег монаха у Дечанима, Раковици, Савини, који је често кажњаван због недоличних радњи, повјереника комунистичке тајне полиције, искомпромитованог крађама, и разним недоличностима осличен и оприличен за оне крватскофиле црногорске што су му се ограшили у Загребу, судећи по бројним поздравним телеграмима, вадећи из пластичне кесе неку руску архимандритску капу, сличну владичанској митри, и стављајући му је на сенилни главу, на улици, уз хистерично клицање хиљаду некрштеника, атеистичких смушеника, оних што не знају ни да се прекрсте, нити знају шта је пост и причест, али знају да хуле на праву Цркву и праву вјеру, без способности да се застиде од свог светогрдног чињења, и проглашавајући га пред зачуђеним крштеним свијетом за “човјека који ће Црногорцима вратити вјеру”!? Јадни и чемерни су Црногорци којима би вратио вјеру несрећник кога су просто гурали у своје сумашедше приказане мржњом острвљени обезбоженици на све што је српско и свето.

Има у том сврзимозглуку и пасјалуку, инаџилуку и мрзисрблуку, и незнаније и безбожадије, али је повише перверзне организованости у затирању свега што је српско и светосавско, што је његошевско. Знали су комесари тог светогрдног сатаноритуала пред краљевским дворцем и недалеко од Цетињског манастира, у коме је Његова светост патријарх Павле чинодјејствовао Светом литургијом окружен свим архијерејима СПЦ, да је несрећник Антоније Абрамовић сам себе рашчинио пристанком на трагикомедију коју су са њим и собом извели светогрдници на Цетињу, а знали су да се црквени чинови не стичу на улицама и трговима, да се духовни пастири постављају од надлежних у црквеној хијерархији, а све у духу канона, те да су ништавне све лаичке намјере и петљарије у црквене ствари; а знали су и да је сво њино чињење сулудање и пуствозврцање, да је ништавно све што чине без благослова главе Српске православне цркве, који им је недостижан, али су чинили светогрђе са циљем да изазову скандал, да скрену пажњу на себе, да заведу што више црногорске младежи, збуњене пропагандом папски мисионара и атеистичке богохуланције, да се херостратски озлогласе и нанесу штету Црногорско-Приморској митрополији и да извријеђају Његово Високопреосвештенство митрополита Амфилохија, на кога су се острвили и кога данима и ноћима, незаштићеног од државе, вријеђају и каменују око Цетињског манастира. Циљ црнолатинашки се зна: осрамотити све што је српско, разбити државну и црквену цјелину, подастријети Црну Гору Риму, да буде егзотично туђинско ловиште и еколошко пландиште, под видом “суверене и еколошке Црне Горе”, а средства се не бирају. О посљедицама они не бриже, јер нијесу брижници за свој род, већ туђински плаћеници, каквих има у меморији црногорског каменштака и ловћенског камења подоста, пошто и црногорски род није имун од издајника и очајника, који су мале изгледе на успјех имали поред синова Обилића, којима је Његош дао Обилића медаљу за храброст и косовску мисао.

Хришћанска мисао, 1–3/1994.

Приредила: Анђелика Максимовић