Таква би била слика трију наших вођа хрватскога племенскога шовинизма. Сва тројица (Радић, Старчевић и Кватерник) носе на себи печат полубалканизоване и полуевропејизоване сељачине са традиционалном психологијом кмета
Поштанске маркице с ликовима Кватерника, Старчевића и Радића, Хрватска, 1996. (Извор: aukcije.hr)
Како год да су занимљиве књижевне и умјетничке карикатуре, једнако су занимљиве и политичке. Нажалост код нас у Хрватској само типови другога реда и болесни манијаци за сада кроз неколико деценија могу да воде ријеч у нашим масама.
Имаде генијалних луда, а веле да имаде и лудих генија. Радић и Кватерник, изгледа да нијесу ни једно ни друго. И један и други чине дојам досадног медиокритета, који је дошао на криво мјесто. По својој природи и по своме нагнућу обојица су амбулантна перифрастична конјугација – створени да пишу без духа, без оригиналних запажања дебеле и досадне књиге. Тим самим што се овакови типови бацају на политику – постају двоживци – амфибије, ни професори ни политичари – ни за кола, ни за саоне.
Једнако је и трећи политички бог Хрвата био неки рецимо промашени професор и поет. Он је преводио Анакреонтову лирику у стиховима и испијао Бахов сок у вједрима и пехарима, писао граматике и памфлете, те коначно доспио да постане и – политички бог у Хрватској.
Све је то један велики парадокс.
Све је то једино могуће у политичком колоплету свих могућих протусловља, културних и господарских и политичких, а то је земља Хрватска. Своједобно је Стипца Радић био први, који је просвједовао, да се Диогеново буре прогласило као врхунац хрватскога патриотизма. Откако се и сам претворио у здравицу, а његова партија у крижевачке статуе и маријабистричке процесије, са “хорватским елемозином” за господина предсједника – од онда изгледа постаде и господин Радић – старчевићанцем.
Док су Старчевић и Кватерник кушали да буду енциклопедисти и да покажу бар какав такав укус, док је Старчевић својим класичним неотесаним и грубим стилом, те личком рескошћу кушао да створи нешто ново – дотле је Радић, – по читавој својој појави један вјетрогоња и млатарало, по свема некласични простак, који ординарношћу средњовјечнога савонаролца пише попут фамулуса набожне и лоше стихове, те још горе новеле и чланке, али не из унутарње пјесничке потребе своје душе, него с простим рачуном демагошке вуцибатине, у циљу да се додвори глупој и неукој гомили.
Док је Старчевић боловао на чисто нашој домаћој хрватској боли здравици и биликуму, дотле је Радић инкарнација чисте дегенерације те здравице – он је обични терзитски брбљивац и графоман. Док је Старчевић политички аскета и човјек принципа – дотле је Радић једна безидејна политичка проститутка, која се подаје из страсти за проституисањем и доброг гешефта првој гомили, која му дође на дохват.
Стефан Каргановић: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао
Док о Старчевићу можемо да пишемо као о јакоме мраморноме кипу, као о личкој тврдој, грубој и неисклесаној хридини, коју ћеш прије сломити, него савинути – дотле о Радићу не можеш да мислиш другачије до као о безформном славонском и туропољском блату – које је једино гњецаво, прљаво, труло и безоблично као и његова идеологија.
Док нам је Старчевић више тип генерала без војске – дотле је Радић појава обичног крамера на сеоском сајму, који уз распело продаје самокрес, уз бодеж – благословену водицу, уз Волтера – Светог Августина, уз Пуришкијевића – Лењина. Све то једнаком ватром и једнаким прљавим увјерењем за свој демагошки гешефт, који се чешће и добро исплаћује.
Док је Старчевић једна идејна окомина, дотле је Радић једна идејна слузавост и клоака, јер док Старчевић, иако неукусно и ограничено, моралише и координира, дотле Радић као солна кисјелина раствара и деморалише. Док о Старчевићу можемо говорити као о једном, иако неуспјелом, а оно ипак, портрету – дотле о Радићу не можемо да говоримо друго, него да је једна идејно замазана несклаворност, без главе и репа.
Таква би, ето, била слика трију наших вођа хрватскога племенскога шовинизма. Сва тројица носе на себи печат полубалканизоване и полуевропејизоване сељачине са традиционалном психологијом кмета: бити Тиранин према доље, а Сократ према горе и према – гомили. Све оно клупко хисторијских наслага и протусловља, која налазимо у нашем селу, – налазимо и у психологији ове тројице вођа хрватске секте.
Ни први, ни други, ни трећи, није био вођа, који би знао ићи против струје гомиле, да је поведе према вишему, него постадоше вође ради тога, јер су се слијепо и покорно потчинили најнижим инстинктима руље.
Др Мијо Радошевић (1884–1942), адвокат, публициста, књижевни критичар, аутор неколико романа и више полемичких текстова, “портретише” крајем 1924. године тројицу хрватских вођа (Антологија знаменитих говора, приредио Радован Радоњић, Подгорица, 1999, стр. 244-246)
Приредила: Анђелика Максимовић