Ако би тако створене хомосексуалне склоности преносили у одрасло доба, ти несрећници били би подложни уцјени или уништењу
Оскар Вајлд; лорд Алфред Даглас („Боси“)
Слиједи списак чувених британских хомосексуалаца и бисексуалаца из доба 1800–2000; у заградама су наведене школе које су похађали.
В. Х. Оден, пјесник (Грешам)
Баден-Пауел (Чартерхаус)
Шести маркиз од Бата (Хероу)
Сесил Битон, модни дизајнер (Хероу)
Ентони Блант, шпијун (Тринити колеџ)
Лорд Бутби (Итон)
Бенџамин Бритн (Грешам)
Гај Барџиз, шпијун (Итон)
Лорд Бајрон, пјесник (Хероу)
Ноел Кауард, писац, глумац и пјевач (Чапел ројал квајер скул)
Алистер Кроули, писац (Малверн, Тонбриџ)
Лорд Алфред Даглас, пјесник (Винчестер колеџ)
Лорд Алфред Даглас као дечак (Извор: Хенри Маков)
Џими Едвардс, комичар (Кингс колеџ, Вимблдон)
Стивен Фрај, глумац (Апингем)
Генерал Гордон (Тонтон)
Сир Џон Гилгуд, глумац (Вестминстер)
Сир Алек Гинис, глумац (Фетис колеџ)
Кристофер Ишервуд, писац (Рептон, Корпус Кристи)
Џон Мајнард Кејнз, економиста (Итон)
Лорд Киченер (Краљевска војна академија)
Чарлс Лафтон, глумац (Стонихерст)
Селвин Лојд, министар финансија (Фетис)
Самерсет Мом, писац (Кингс колеџ, Кентербери)
Џорџ Мели, џез пјевач (Стоув)
Трећи барон од Монтагјуа (Итон)
Сир Харолд Николсон, хроничар (Велингтон колеџ)
Сир Теренс Ретиген, сценариста (Хероу)
Гроф од Розберија, предсједник владе (Итон)
Брајан Суел, критичар умјетности (Хабердашер Аски)
Стивен Спендер, пјесник и писац (Грешам)
Литон Стрејчи, писац (Лимингтон колеџ)
Џереми Торп, политичар (Итон)
Алан Тјуринг, криптограф (Шерборн)
Извор: Википедија
Џон Весол, шпијун (Монмаут)
Оскар Вајлд (Портон)
Генерал Орд Вингејт (Чартерхаус)
Сваки од њих содомизован је почетком школовања у тзв. паблик скулу (public school), јединственој установи енглеског поријекла, школи за дјечаке из виших класа између 8 и 18 година чије се похађање плаћа, гдје су дјечаци у добу полног сазријевања пет година подвргавани малтретирању, физичком насиљу и содомији. Сваки нови дјечак морао је постати „пешко“ старијим дјечацима, који су им надијевали женска имена ради симболизовања њихове сексуалне улоге. Старијим дјечацима било је допуштено да исказују своју власност шибањем ученика у својим „кућама“, односно спаваоницама. Замисао је била да их припреме за спартански живот, без женског друштва, као послушне управнике Британске империје. Главни колонијални управник, лорд Лугард, сматрао је да је „дух паблик скула“ од суштинског значаја за британски империјализам.
Посљедица тога био је и дволични двоструки аршин у британском јавном животу. Хомосексуалност је наметана члановима владајуће класе у добу формирања, али је била затворски кажњиво кривично дјело. Ако би тако створене хомосексуалне склоности преносили у одрасло доба, ти несрећници били би подложни уцјени и/или уништењу (што се десило са сир Антонијем Блантом, лордом Алфредом Дагласом, Оскаром Вајлдом и Џоном Весолом).
Уз то, тиме је ојачан британски класни систем. Људи из радничке класе (васпитани у хетеросексуалном окружењу) презирали су женскасте „педере“ из виших класа. Британска полиција била је плебејског поријекла, изражавајући своју класну мржњу улагањем много времена и труда у привођење патрицијских „гузичара“ у јавним тоалетима и геј клубовима.
Што је још горе, овај систем уништио је британску обавјештајну службу током Хладног рата у ХХ вијеку. Совјетска тајна служба користила је хомосексуалне контакте ради компромитовања својих британских парњака, што је педесетих година био случај с Кембричком петорком и шездесетих година с Џоном Весолом. Британска тајна служба била је потпуно компромитована.
Читав тај систем снобовштине, садизма и содомије покренут је почетком XIX вијека, ширењем паблик скул система на више и више средње класе (гдје су многи већ имали кућно приватно образовање с тутором, нпр. Џејмс Босвел, Дејвид Хјум и Пит Млађи). Батлеров закон о образовању из 1944. додатно је допринијео проширењу система, јер би сви родитељи из средње класе чија дјеца нису положила испит на крају четворогодишњег основног образовања за упис у бесплатну средњу школу скрпили довољно новца да их упишу у паблик скул, да би избјегли модерне средње школе за неотесанце, чија је сврха била да производе полуобразоване фабричке раднике из ниже класе.
Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла
До отприлике 2000. године систем је скоро одумро, јер је крајем двадесетог вијека укинута тјелесна казна, у већини школа паблик скул система дозвољен је упис и дјевојчицама, а Британска империја престала да постоји.
Читав концепт индоктринације у ауторитарни хомосексуални елитизам, руковођен од стране садиста и педофила на функцијама директора школа, тако је постао затворено црно поглавље у британској историји. Отуд се стари романи о том сад могу читати не више с дивљењем, већ с гађењем.
Зато се у модерним филмовима према тим књигама избјегавају хомосексуални призори, ради пријемчивости модерној публици. Стара репутација се, пак, задржава: у Француској се хомосексуалност назива „Le Vice Anglais“ (енглески порок, нап. СтСт). Уз то, људи школовани у школама које се плаћају и даље држе монопол на све више положаје у Британији, али то је друга прича.
С енглеског посрбило: Стање ствари