Двадесет седми март 1941. је дан јавног политичког испољавања грађана Београда, али и дан храбрости, одушевљења, изазова, пркоса, који је српски народ одвео на Голготу
Демонстранти на крову Митићевог аутобуса 27. марта 1941. (Фото: Документација „Политике”)
У четвртак, 27. марта 1941, после саопштења директора школе о прекиду предавања на неодређено време, с оцем се прикључујем великој групи демонстраната која носи велики транспарент „Боље рат него пакт” и иде од Славије према Теразијама. На углу Краља Милана и Гарашанинове улице, једноспратна кућа је окићена цвећем, а ограда балкона свечано прекривена теписима. У приземљу прозори отворени и на једном жена маше урамљеном сликом младог престолонаследника. Из даљине видимо војнике у ратној опреми са шлемовима и митраљеско гнездо постављено у каналу са степеништем које води до Јакшићеве књижаре (данас „Београђанка”). Митраљез је уперен према Славији. Преко пута митраљеског гнезда, између официрског дома (данас Студентски културни центар) и војне зграде је тенк окренут у правцу раскрснице.
Колона демонстраната се креће полако, корак по корак. На Цветном тргу, на почетку Његошеве улице, непознати грађани заустављају нашу колону и моле да станемо и саслушамо свештеника који жели да се обрати народу. У говору је свештеник често помињао наш храбри народ, да нам Немци никад нису били савезници, да су наши савезници поробљени и сл. Хвалио је нашу војску, народ који је изашао на улице, а ружио издајничку владу. Док је свештеник говорио, прилази очев пријатељ и каже да је био испред куће у којој станује немачки политичар или немачки посланик у Београду и да су сви прозори полупани, а кућа оштећена.
Убрзаним корацима стижемо пред приземну кућу опкољену заштитним кордоном војске у ратној опреми. Прозори су полупани, а парчићи стакла расути по тротоару и делу улице. Грађани прилазе и посматрају, али не одобравају овакво понашање демонстраната. Противе се урушавању куће и вређању станара, који не излазе. Враћамо се у колону демонстраната која наставља кретање ка Теразијама, сусрећемо колоне које иду према Славији, бучне су и веома гласне, чују се погрдне речи упућене потписницима пакта. На великим транспарентима читамо: „Бољи савез с СССР”, „Живео краљ Петар Други”, „Боље гроб него роб”, „Доле пакт”…
Београд 27. марта 1941. године
На тротоарима је велики број грађана, посматрају колоне демонстраната које, осим транспарената с различитим натписима, носе слике и бројне заставе. Митићев аутобус је пун демонстраната, а на крову седе или чуче они који држе слике и заставе. Колоне се крећу, углавном од Калемегдана до Славије и обратно. У колони испред које је мотоцикл с приколицом не носе транспаренте ни слике, већ велике југословенске заставе.
Много је народа на улицама Београда, сви су усхићени, радосни као да славе победу и чекају ослободиоце. Демонстранти су раздрагани, грле се и љубе, а да се и не познају. У заносу снажне подршке пучу и отвореног супротстављања већ потписаном споразуму, изгледа да су сметнули с ума да је „бачена рукавица” у лице најсвирепијем тиранину овог века.
Стижемо на Позоришни трг и одлазимо пред палату „Риунионе” (данас Бошко Буха). У приземљу и партеру је „Луфтханза”, немачка авио-транспортна компанија. И овде је војска у ратној опреми поставила заштитни кордон. „Храбри” демонстранти су у јутарњим часовима разбили велики излог и демолирали пословне просторије. Делови дебелог стакла расути су до споменика кнезу Михајлу. На спонтано одушевљење Београђана бес појединих демонстраната баца тамну мрљу. Урушавање немачких објеката и јавно испољавање мржње према Немцима убрзаће давно жељено кажњавање српског народа.
Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста
Враћамо се са новом колоном демонстраната која иде према Славији, стижемо до Јакшићеве књижаре, до митраљеског гнезда и тенка. Кад сам угледао да тенкиста подиже дечака на тенк замолио сам да и мени дозволи да се попнем. Нас двојица дечака улазимо у тенк, он седа на место возача, а ја на место тобџије. Обојица смо задивљени изгледом тенка с поређаним великим гранатама и топом. Снажни изглед тенка, гранате и топ толико су утицали на нас да смо силазећи с тенка обојица углас узвикнули: „Нама нико ништа не може!” Трчим према оцу и његовим пријатељима и вичем: „Ако нас Немци нападну, побићемо их!”
Двадесет седми март 1941. је дан јавног политичког испољавања грађана Београда, али и дан храбрости, одушевљења, изазова, пркоса, који је српски народ одвео на Голготу.
Слободан Плазинић,
учесник мартовских демонстрација
Опрема: Стање ствари