Деветог августа 1944. Тито је тајно посјетио Ватикан. Посјета папи брижљиво испланирана да би прошла незапажено од свјетских средстава информисања и да не узнемири његове главне војне заштитнике – Србе
У неколико наставака доносимо делове књиге Бошка С. Вукчевића „Титo: архитекта разбијања Југославије“
Срби увијек у опасности
Ватикан сматра Србе препреком за ширење католичке вјере на исток. Што је зацртао посебно од Лутерове реформе и протестантизма из 16. столећа. У том смислу, Тито је предано наставио политику Ватикана и Аустроугарске, као лојални католик и бивши аустроугарски војник у Првом свјетском рату, када су га заробили на руском фронту. Током Другог свјетског рата и југословенске крваве револуције, када су се партизани налазили у западној Босни на тада усташкој територији, Тито би се искрадао, да једном недјељно посети оближњу католичку цркву.[3]
Зашто је Тито био код папе?
Дана, 6. aвгуста 1944. Тито је „одлетио“ за Казерту у Италији, да са генералима Wilson-ом и Alexander-ом размотри војна питања. Разговарао је такође са Vinston Churchill-ом, који је био главни идејни творац његовог устоличења у Југославији. Говорили су о политичкој структури послијератне Европе. Тито је лукаво обмануо Черчила, рекавши му да не намјерава да заводи комунизам у Југославији. То би по њему било супротно намјери осталих европских земаља. Но, ако је овај и назирао шта намјерава превејани вишеструки агент, да дође до масонске везе упућивале су га да се у име британске политике заложи за његово учвршћење.
Деветог августа 1944. Тито је тајно посјетио Ватикан и базилику Св. Петра. Посјета папи брижљиво је испланирана да би прошла незапажено од свјетских средстава јавног информисања и да не узнемири његове главне војне заштитнике – Србе. Истог дана, Тито је послао писма Марку (Александру Ранковићу) и Бевцу (Едварду Кардељу), не спомињући посјету Светој столици.
Два дана иза ове посјете тј. 11. августа 1944, италијански амбасадор код „Свете“ столице обавјестио је своје Министарство спољних послова о извјештајима из штампе да је југословенски официр посјетио базилику Св. Петра, очигледно тајно и ништа више. Следећег дана (12. августа) италијански амбасадор папе даје нове информације:
Сам чим посјете изгледао је овако: Пет војних аутомобила, у пратњи једног камионета са британским полицајцима, наоружаним машинкама, зауставило се пред степеницама базилике. Из њих је изашло двадесетак југословенских официра. Неки су носили униформе и стајали око једног, који је уживао највећи углед. Касније се сазнало да је ријеч о маршалу Титу.
Група од 7-8 полицајаца са пушкама „на готовс“ попела се до базилике. Прије него што су ушли у цркву, на свјештиников захтјев сви осим Тита морали су да положе оружје. Неки фото-репортери су их пратили, али им је забрањено да сликају.
Одговор патријарха Гаврила (Дожића) у вези са сусретом са папом Пијем XII
Одмах послије подне, Броз и његова стража, напустили су базилику. [4]
Италијанске полицијске и војне власти испитивале су зашто су Тито и његови представници посјетили Ватикан. Његови представници су морали да објасне, зашто је његова партизанска војска убила неке католичке свјештенике? Брозови представници су покушали увјерити Ватикан да он упркос томе, високо цијени католичку цркву и да жели срдачне односе са њом.
Италијански амбасадор завршава изјавом да ово нијесу прве посјете комунистичких представника. На тој тајној мисији Ватикану августа 1944. Тита је пратио бригадни генерал Fitzroy Macklean, шеф британске мисије у његовом штабу, генерал-мајор Иван Рукавина, потпуковник Јефто Шашић, и преводилац Олга Нинчић-Хумо као и лична пратња са капетаном Николом Прљом. Радио-Ватикан је 10. августа кратко поменуо Титову посјету Риму.[5]
По ријечима Булајића, неоснована је тврдња Миладина Милатовића, Брозовог амбасадора у Риму, да овај није контактирао са Светом столицом.
Енглески оригинал: Bosko S. Vukcevich, Tito: Architect of Yugoslav Disintegration, Rivercross Pub; First Edition (January 1, 1994)
Шта је са случајем Едварда Коцбека. Словенца, који је поднио меморандум Светој столици? Тито је унапријед дао инструкције, а његов савјет Коцбеку пренио је сународник му Едвард Кардељ. Коцбек је изабран као бивши ђак сјеменишта, коме би Ватикан могао да верује. Меморандум је усвојио Национални комитет ослобођења Југославије. У њему се изражава жеља за помирењем и искреном сарадњом Брозове комунистичке партије и католичког вјерског центра, у обострану корист и у интересу католика у Југославији. Папа је био задовољан овим контактима, иако су нови југословенски представници били комунисти. Стара тактика Ватикана и његова дипломатија налажу да се никоме сасвим не затворе врата ако то може да користи његовим циљевима.
Како је, и зашто, Милатовић ступио у контакт са Крунославом Драгановићем, озлоглашеним усташом и ратним злочинцем? То покреће многа питања. Драгановић је послао у Италију надбискуп Степинац. Он је, преко Ватикана, покушавао да спасе животе усташа послије рата. Да ли је овај члан југословенске војне мисије знао ко је Драгановић и како је он радио на разбијању јединства Југославије, за коју се Милатовић наводно борио?
Тито је 1971. посјетио папу Јована Павла II. Требало је да разматрају пројекат стварања подунавске федерације, у којој би Хрватској припала улога „католичког перивоја“. Проф. Владета Кошутић, члан одбора Удружења српских писаца, пише о садржају Брозовог разговора са папом. Тајна о овим разговорима процурила је из повјерљивих католичких извора у Италији. Како показују документи, Тито је, сакривено од јавности, посјетио и папу Пија XII и папу Јована Павла II, као секретар Комунистичке партије Југославије и као југословенски предсједник. Тако је наставио да угађа Ватикану, показујући крајњи опрез, да не би изазвао сумње међу некатолицима у Југославији.
Јосип Броз са папом Павлом VI, званична посета Ватикану 1971. године (Извор: Danas.hr)
Да ли је дозвољено да вођ југословенске партијске хијерархије, јавно или тајно, посећује папу? Да ли се такво понашање уклапа у политику и дисциплину међународног комунистичког покрета?
Др Булајић се пожалио да Ватикан није дозволио да се отворе његови архиви из тог периода. Историчари попут Булајића имају право да питају шта се овим тајним састанцима крије иза леђа југословенском народу.
Одмах послије рата Тито је посјетио Загреб. Изразио је жељу да се састане са католичким властима да би учврстио односе између нове југословенске владе и католичке цркве у Хрватској. На састанку, 2. јуна 1945. бискуп Салис-Сивис поздравио га је, рекавши му „да католичка црква може тихо и без мијешања водити душе својих вјерника путем истине и Божје правде у корист читаве земље“. Тито је одговорио у умјереном и пријатељском тону, изразивши жељу да се заједничким снагама ради на предлогу о гарантовању положаја католичке цркве у Хрватској. Такође је нагласио да католичка црква треба бити ближа народу него што је била, што је значило лојалнија.[6] Међутим, друкчије се односи према Српској православној цркви…
Бошко С. Вукчевић, Титo : архитекта разбијања Југославије. Подгорица : Културни центар Свети Сава, 2000, превод са енглеског. Стране 510–513.
[1] Новак Виктор, Хрватска, Ватикан и југословенски народ прије Другог свјетског рата (Београд, 1973), цитирано од М. Булајића: Misija Vatikana u NDH (Београд, Политика, 1992).
[2] М. Булајић, исто, стр. 132
[3] Генерал Терзић Владимир, помоћник начелника штаба у Титовој армији: Југославија у априлском рату, 1941, цитирано од Булајића, Подгорица, Графички завод, 1963.
[4] R. Ambasciata d’ Italia presso la Santa Sede, telepresso, бр. 303206, Рим, 12. август 1944, цитирано од Булајића, види горе, стр 815.
[5] R. Ambasciata d’ Italia presso la Santa Sede, telepresso, бр. 654534, Рим 29. септембра 1944, цитирано од Булајића, види горе, стр. 815.
[6] Милатовић Арсо: Шта се стварно десило у Риму, Нин, Београд, бр. 1539, 24. јун 1980.
Прочитајте још
ИЗМЕНА: Због сумњиве аутентичности уклоњена је фотографија Јосип Броз и папа Пије XII августа 1944. године. Фотографију пронашла др Смиља Аврамов у ватиканској архиви (Извор: Твитер), 13. 3. 2014. у 10:55. Хвала коментатору с надимком @Niko.