Духовна хајдучија: Демократски елитизам (без протезе за крезубе Србе)

Презир према сопственом народу превазилази фрустрацију размаженог детета којем се не да чоколада. То дете сада активно мрзи „крезубу Србадију“; и не би јој понудило протезу, но би јој разбило и преостале зубе

Први пут објављено 19. 7. 2021.

Парадокс који је обележио савремено пандемијско доба подстиче на постављање питања.

Како је могуће да су баш они који се куну у демократију као најбоље друштвено уређење, и у слободу као највиши идеал, били најревноснији, често до агресивне острашћености, заговорници затварања, полицијског часа, обавезне вакцинације, опсесивних хигијенских поступака и осталих протокола санитарне репресије? Није то могла бити тек последица жеље да се декларишу као поштоваоци науке и њених достигнућа (чак и када би то поштовање досегло патолошки некритичке размере).

Мада би се овај феномен могао посматрати и у глобалном контексту, плодотворно је ограничити се на локалне оквире. Ту можемо уочити да се „проваксерски“ и „промерашки“ (у недостатку бољег израза) део популације у доброј мери поклапа са глобалистичким, мондијалистичким, прозападним, демократски оријентисаним слојем друштва. Разуме се да то поклапање није потпуно, ни правилно, нити (за сада) статистички доказано; али је као феномен врло индикативно. Најжешћи отпор санитарној диктатури показао је патриотски усмерени слој друштва, док се остатак популације, углавном неодлучан, приклонио про или антиваксер скупинама више из личних промишљања и личне здравствене и породичне ситуације (без превелике буке), из застрашености или конформизма. Но најжешћи, најзагриженији активисти, често врло агресивни и без трунке истанчаности, долазили су управо из категорије „случајних Срба“ – анационалног, либерашког, прозападног, демократски оријентисаног дела друштва.

Догађаји су их доводили у конфузију: актуелни политички режим доносио је одлуке у вези са пандемијом, углавном сагласне са поступцима Запада, па се облигаторна критика власти на крају свела на ламент над разрушеним здравственим системом (за који је, у коначници, крив великосрпски национализам, хегемонистичке тежње које су довеле до ратова, а ови до кризе и распада свих социјалних, па и здравствених, структура) и на недовољну ревност у спровођењу присиле над непослушнима (sic!). Подсећамо да се ради о демократски оријентисаном делу друштва.

Како је, дакле, могуће бити здушни заговорник демократије а залагати се срчано за присилу? Могли бисмо рећи да је то последица страха од болести и истинске забринутости због тога што „прост свет“ не схвата опасност која се над све нас надвила. Но, ако загребемо мало испод спољне углађености и испровоцирамо реакцију, уочићемо да је став „случајних Срба“ према „крезубим Србима“ у основи увек био и остао став надмености, елитизма, резигнације, разочарања, а некада и отворена дискриминација и агресија. Некада је наступ емотиван и лаички: овдашњи живаљ схвата се као трагично и непоправљиво неуљуђен, примитиван, заостао, несклон модерном току, безнадежно и трајно заглављен у националним митовима; некада је квазинаучни, тобожисторијски, где се нариче над трагичним историјским усудом који је омео формирање грађанске класе, парламентарне традиције, развој социјалних институција – с, опет, неизбежним фаталистичким освртом на „проклете деведесете“, на ретрадиционализацију и клерикализацију друштва.

Речју, Србија – „ношена (у демократију) па испуштена (у патриотску каљугу)“.

Сада сви ти демократски апостоли песимистички констатују да нам „нема спаса“. Стидљиво и не увек сасвим експлицирано помаља се идеја да ми, сами, такви какви смо, не можемо да се саобразимо савременом свету и упловимо у његов сигурни мејнстрим.

Демократија, дакле, премда најбоље друштвено уређење, није за нас – јер ми нисмо за њу, нисмо јој дорасли. Када би се нешто могло и легално било, да се један део популације побије а један подјарми (дословно), па да се преосталима добрано ограничи право гласа с обзиром на године старости, порекло, образовање, број зуба у глави и стање на банковном рачуну – е, онда би демократија била за нас.

Но, нису ови „разочарани просветитељи“ склони ни просвећеном апсолутизму ататурковског, терезијанског, петарвеликовског типа. То би подразумевало извесни патриотски осећај, извесно полагање наде у свој народ – да је тај народ, дакле, способан за преображај, да има потенцијал за напредак. То би, онда, тражило и извесну доследност и одговорност – да се, наиме, ради оно што се проповеда, да се тек не црпе бриселски фондови на бесмислене едукације и инсталације, да се заиста посвети жељеном уљуђењу и привођењу к демократији сопствених сународника. Но, бити Доситеј није лако; далеко је лакше бити вулгарни твитер-пљувач који једини спас (само за себе, истина) види у бекству из понижавајуће србијанске каљуге. Тако, долазимо до закључка да се тај активиста „случајно“ дефинише као припадник овог народа – по негацији: елитистички, надобудно, нарцисоидно и без стварне жеље да тај „његов“ народ у било ком смислу напредује. За такве делатнике, начелна припадност народу само је еталон на којем ће демонстрирати сопствену, себичну и незаинтересовану, надмоћ, над којим ће се надгорњавати својим умишљеним образовањем, културом и квалитетима; и као такав, тај народ му је потребан, али никада се неће запитати шта и колико он може да учини за опште добро; непрестано ће кукумавчити (мање или више уздржано и прикривено) како је народ такве величине недостојан. У најбољем случају, призиваће и очекиваће какву страну интервенцију, макар и насилну, која би уљудила забагреле, у браду обрасле патријархалне и некултивисане „лизаче кашичице“. То се, у страху и немоћи, врло јасно видело у данима пандемијског очајања. Тада је било јасно и да презир према сопственом народу – мада изникао из конформизма и жеље за лагодним животом – превазилази фрустрацију размаженог детета којем се не да чоколада. То дете сада активно мрзи „крезубу Србадију“; и не да јој не би понудило, да нешто може, протезу, но би јој разбило и оне преостале зубе.

Наше највеће искушење можда је управо та раслабљеност воље и топљење националног достојанства пред могућношћу слађег, материјалним богатствима опскрбљенијег живота, него што нам је до сада био могућ. Идеја претходи материји, па је систематско разбијање, деградирање или тривијализација националних митова свакако агенда која се, не без извесног успеха, већ деценијама спроводи. Зато је најважнији задатак очување тих темељних вредности које су нацију изградиле – укључив ту и инат; баш за инат онима који не виде да је материјални супстрат (тј. само њихово бивање на овом свету) њихове анационалности и космополитизма – омогућио, авај, патриотизам, храброст, ревност и подвижништво баба и дедова, којих су се одрекли. На част им!

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)