И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти / из тамнице смедеревске, / Ја те ћу напитати црвене крвце турешке, / Белога тела витешкога
Илустрација: Горан Горски/Политикин забавник
Занимљиво је да је најстарији запис наше епске песме оставио Италијан Рођери де Пачијенца у свом спеву из 15. века
Орао се вијаше над градом Смедеревом
Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати црвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.“
Мање познате речи
- не ћаше = не хоћаше
- сиди = сиђи
- јимају = имам
- турешке = турске
Записао Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza) у градићу Ђоја дел Коле (између Барија и Таранта) 1. јуна 1497. године
Опрема: Стање ствари
(Политикин забавник/Википедија)
Прочитајте још
Орао на крилима гозбе
Стихови су као гром одјекнули у нашој науци о књижевности. До тада се веровало да је најстарији запис усмене поезије оставио хварски песник Петар Хекторовић у делу „Рибање и рибарско приговарање” из 1556. године. А онда нам је судбина неочекивано открила Рођерија који је епску песму записао чак 59 година пре Хекторовића. Уследила су даља тумачења стихова.
Илустрација: Горан Горски/Политикин забавник
У јунаку који разговара с орлом није било тешко препознати Јаноша Хуњадија, угарског племића кога је наша епска поезија запамтила као Сибињанин-Јанка. И догађај о коме се пева добро је познат у историји. По повратку из битке на Косову 1448. године, Сибињанин-Јанка заробио је српски деспот Ђурађ Бранковић и затворио га у смедеревску кулу, у граду у ком је столовао. Ђурађ је казнио Хуњадија за пустошење земље. Кренувши на Косово, Сибињанин Јанко пљачкао је и његову деспотовину незадовољан што Бранковић није желео да му се придружи у борби против Турака. После договора да му причињену штету плати, деспот Ђурађ пустио је Хуњадија из заточеништва.
Орао, птица гласник, достојан је саговорник и чест помагач епских јунака, а неретко као награду добија крваву гозбу коју му обећава и Сибињанин Јанко. Прича о тамновању испевана је у још два старија епска записа: „Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу”, а помиње се и у песми о женидби будимског краља. Читаоца навиклог на нашу епску поезију испевану у десетерцима, могао би да зачуди дуги стих ове песме. Данас много мање познате од својих десетерачких „рођака”, песме дугог стиха, бугарштице, најстарији су слој наше епике и ту треба уврстити и ове стихове.
Бугарштице су записиване од половине 16. до раног 18. века, сачувано их је шездесетак, а назив су, највероватније, добиле по глаголу „бугарити”, тужити. Невесео тон приписује се њиховом дугом стиху, мада бугарштице не морају увек бити тужне. Неретко могу да имају и рефрен после сваког другог стиха, а певане су, како нам сведочи и Рођери, најчешће без музичке пратње. Остало је отворено питање да ли је брижљиви Италијан записао целу или само део песме. За бугарштицу није никакво чудо да није „епски” распричана и да не ређа догађаје „од Кулина-бана до нашијех дана”. Она може да буде састављена и од свега десетак стихова, па многи тумачи Рођеријев запис, у науци о књижевности најчешће називан „смедеревска бугарштица”, сматрају целовитом и завршеном песмом.
„Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauon
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechui napitati seruene
creucze turesche bellocatela
vitesco cha”
(Извор)