Горан М. Јанићијевић: Знаменовање светих и њихове мошти

У светлу изреке „Nomen est omen“ (Име је знак) знаменовање светих мученика јесте као нека „лична карта“ за Царство Небеско

Пример молитвеног сећања и празновања светих Злате Мегленске и Босиљке Пасјанске у месецу октобру (13/26)[1] отвара питање наслова теме: уколико на Google претраживачу неко укуца име свете мученице Босиљке у немалом броју прилога (чак и на примеру неких црквених медија[2]) уочиће да је знаменована као Босиљка Пасјанка. Приликом њене канонизације (након одлуке донесене током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 2018) у Храму Светог Саве на дан спаљивања његових моштију јасно је именована као Света новомученица Босиљка Пасјанска. Колоквијална помесна одредница „Пасјанка“ реферише на чињеницу да је реч о (некадашњој) житељки села Пасјане на Косову и Метохији, што уопште није предмет култа, који, заправо, у случајевима мученика отпочиње њиховим страдањем – рађањем за Живот вечни или је у питању место (hospitium/стан) почивања њихових моштију (λεἰψανα)[3]. Наизглед безначајна разлика показује се као кључна за разумевање не само места и смисла светих у Цркви Христовој већ и основа њиховог знаменовања као и прослављања у односу на годишњи празнични циклус. Сродан пример могућег двострукости значења представља пракса именовања свештеномученика код којих се место страдања поклапа са називом епископске катедре (Климент Римски, Кипријан Картагински, Сава Горњокарловачки, Платон Бањалучки…). Околност да се код Свете новомученице Босиљке место рођења, живљења и страдања поклапају као и пракса да се истовремено знаменује као „Пасјанска“ и „Пасјанка“ доводи до историјске паралеле – молитвеног сећања и празновања Свете преподобномученице Параскеве Римске (26. јули/8. август). Епитет „Трнова“, преузет је из млађег култа[4] Свете (преподобне мати) Параскеве Епиватске (Словенске, Трновске, Српске, Београдске, Јашке)[5]. Бројни преноси њених моштију (translatio) углавном су извођени тако да се њихово приспеће (adventus) догађало на дан Свете Петке Римске. То потврђују писани извори у случају дочека у Великом Трнову 1231. (Подскалски 2010, 573) и Београду[6]. Одредница „Трновска“ сведочи о њиховом хоспитијуму у Великом Трнову 1231-1393. након што их је од крсташа откупио бугарски цар Јован Други Асен. О детаљима њиховог приспећа у бугарску престоницу сазнаје се на основу хагиографског дела Григорија Антиоха (друга половина XII столећа) „Повест о преносу моштију Свете Параскеве из Каликократије у Трново“ (Подскалски 2010, 573-574). Из трновског раздобља потиче служба и синаксарско житије, које је саставио Патријарх Јевтимије. Митрополит видински Јоасаф (друга половина XIV столећа) и син видинског владара Јована Страцимира Константин пренели су мошти Свете Петке и Свете Теофаније из Трнова у Видин 1396. године (Подскалски 2010, 388). Коначно, Јевтимијев духовни потомак, игуман дечански и потоњи Митрополит кијевски/московски Григорије Цамблак надовезује се на први житејни спис и додаје сопствени извештај о преносу моштију најпре у Видин а потом и у Србију (Подкалски 2010, 395; 401). Није познато да ли је принцип примењен приликом преноса моштију у Крушевац, након што су их од султана Бајазита измолиле Света Евгенија-кнегиња Милица и њена рођака монахиња Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. По свему судећи мошти Свете Петке пренете су из Видина а изгледа да су том приликом пренете и мошти Свете Теофаније (Павловић 1954, 237). Празновање Преноса моштију Преподобне мати Параскеве на дан Свете мученице Параскеве Римске, према актуелном календару СПЦ, свакако, реферише на њихов дочек у Београду. Након што је османска војска заузела престони град Стефана Лазаревића, мошти су са другим реликвијама (икона Богородице Београдске, мошти Свете Теофаније) пренете су у Истанбул и похрањене у липсанотеку цркве Светог Георгија на Фанару, где су остале све док их молдавски војвода Василе Лупу, на основу откупљивања дуга Цариградске патријаршије, у XVII столећу није пренео у Јаши. Празновање Преноса моштију Преподобне Параскеве Словенске на дан свештеног спомена Преподобномученице Параскеве Римске довело је до „замене епитета“ те околности да се потоња до данас знаменује као „Трнова“. Исто лично име понела је још једна преподобномученица – Света Параскева Иконијска, која је, за разлику од своје римске имењакиње, пострадале за време прогона Антонина Пија (138-161), погубљена у Диоклецијановом гоњењу Цркве Христове након 303. године. Јужнословенски назив Петка (Пятница – руски) представља превод грчке речи Παρασκευή (петак – дан у недељи). Истоветан је случај са Светом Венерандом (venerande – петак итал.) као латинизираном верзијом Преподобномученице Параскеве Римске. Премда је рођена на Сицилији њено изворно име Параскева подупире тезу да је потекла из колонизоване грчке породице. Због угледа и поверења које је уживао код млетачких власти Митрополит филаделфијски Гаврил Север (1573-1616) са седиштем у грчкој цркви у Венецији (San Giorgio dei Greci) од дужда добио је старохришћанску цркву Свете мученице Венеранде на Хвару, око које је, потом, формиран православни женски манастир Свете Параскеве Римске (Милаш 1901, 280-293). Очигледно да се мислило да је у питању иста светитељка и две верзије њеног имена. Ова светитељка, међутим, такође је често знаменована као „Римљанка“ што би, међутим, значило да је пострадала као грађанка Римског царства[7]. Епитет „римски/римска/римско“, заправо, представља извесну временску одредницу за ток трајања истоименог царства, које је, потом, сменило Ромејско (Византија) и у наведеном контексту обично и није повезана са градом Римом. У „Охридском прологу“ Светог владике Николаја таква одредница просто је изостала као и у „Житијама светих“ за јули Светог Јустина Ћелијског (Поповић 1996, 639-642) што упућује на претпоставку да није постојала ни у старијим житијама светитељке као ни у менолозима те да се колоквијално примењивала са циљем разликовања од остале две Параскеве/Петке. Да закључимо, дакле – Српска Православна Црква до данас сваког 26. јула/8. августа молитвено се сећа и празнује спомен Свете (преподобно)мученице Параскеве/Петке Римске као и Пренос моштију Свете (преподобне мати) Параскеве/Петке Словенске (Епиватске, Трновске, Српске).

Широј корисничкој сфери актуелног Календара СПЦ обично је нејасно и порекло празника: Видовдан, Михољдан и Мратиндан. Што се Видовдана тиче метафоричност народне свести, која посеже за примордијалним дубинама словенске митологије, замаглила је сећање на култ ранохришћанског мученика Вита (Вида) Луканијског, у средњем веку особито распрострањен на подручју Косова и Метохије (Марковић 2005, 44-46). Писани извори такође сведоче о томе да се Косовски бој догодио на дан Светог Вита 15/28. јуна (Марковић 2005,). Док назив Михољдан (Свети Киријак Отшелник 29. септембар/12. октобар) реферише на раније прослављање још једног чуда Архангела Михаила, Мратиндан (Свети Стефан Дечански 11/24 новембар) сећа на раније прослављање Светог Мартина Турског, временом потиснуто млађим култом Стефана Дечанског. Мартин је био ученик Илариона Поатјеског, који је сматран „западним Атанасијем“ (Александријским/Великим). У контексту очувања праве вере, у низу отаца Цркве, ова двојица француских светитеља насликани су тамбуру Благовештењског сабора у Супраслу у XVI столећу. Између осталих архијереја приказан је и Свети Сава Српски (Јанићијевић 2020, 485-487). Сликарство овог манастира у Великој Литванској Кнежевини (данас у Пољској) који се сматра неком врстом бедема православља, у литератури се повезује са сликарем Нектаријем Србином (Петковић 1972, 209-225) а програм, заснован на идеји континуитета правоверности илуструје позицију православних народа између Сциле (Османско царство) и Харибде (Унионистички покрет). Из тог се разлога као корифеји правоверности у Супраслу али и на другим местима појављују и свети западне цркве из раздобља пре Великог раскола 1054. (Климент Римски као и наведени француски светитељи).

Пример Светог Спиридона Тримитунтског (12/25 децембар) Чудотворца представља прекретницу наше теме у правцу редефиниције знаменовања светитеља према чудотворењу њихових моштију (Свети Симеон Мироточиви, Свети Теофил Македонски/Мироточиви, Свети Григорије Неокесаријски/Чудотворац, Свети Василије Острошки/Чудотворац…) као и посебности приказивања моштију на иконама. Ова пракса повезана је са великим чудима, која су се са моштима некадашњег малоазијског епископа и учесника Првог васељенског сабора, догађала на Крфу као њиховом трајном хоспитијуму. У питању су спасавање житеља острва од епидемије куге као и неких освајачких и гусарских најезда. На многим иконама итало-критске традиције са медитеранског подручја светитељеве мошти приказане су у усправном положају у кивоту како се иначе носе у литијама, које се четири пута годишње одржавају на Крфу. Antipeste апотропејска функција моштију пренета је на наведени тип икона током XVII и XVIII столећа, управо у време значајнијих епидемиолошких таласа. Будући да се Свети Спиридон према учесталости прослављања као крсне славе у Срба налази на десетом месту бројни примери икона наведеног садржаја налазе се у храмовима СПЦ на подручју Митрополије црногорско-приморске и Епархије далматинске (Јанићијевић и Јањић 2021, 80-83).

Околност да је хришћанство постало званична вера Ромејског царства довело је до универзалности поштовања светих моштију и преношења култова светих мученика из сфере локалних црквених заједница, најчешће – у престоницу. Њихово чудотворење учинило их је пожељнима и за царски круг што илуструје пример исцељења од ђавоиманости Евдоксије, кћери Теодосија Млађег. Сматра се да је сам изгнани демон посведочио да се на истом месту њеног исцељења налазе свети ђакони и мученици Стефан и Лаврентије и да је Лаврентијево тело померено улево да би до њега било смештено и Стефаново (Evans 2004, 172). На хришћанском Западу у то време није постојао обичај транслације моштију будући да је стари римски закон о забрани отварања гробова још био на снази. Већ од друге половине VIII столећа, након што је због лонгобардијске инвазије папа Павле (757-767) донео одлуку о отварању гробова у римским катакомбама дошло је до преноса моштију на сигурније место у Риму (Прерадовић 2012, 90). Касније је то било уобичајено а узроци преноса моштију лавирали су од култних[8] до прагматичних па се пренос моштију Светог Николе 1087. из Мира у Ликији у апулијски Бари објашњава њиховом угрожености услед османлијске најезде на Малу Азију. Осим тога, разлоге транслације моштију представљала су и империјална даривања уз посредовање црквених и административних великодостојника (Прерадовић 2012, 192). Једна од последица латинске управе у Константинопољу након Четвртог крсташког рата јесте пустошење престоничких драгоцености, уметничких дела а тиме и реликвија: „Од 1204. године преношење култа из Константинопоља било је, без обзира на сумњиве околности питање хришћанског града, универзална формула за тежњу да се настави традиција апсолутног порекла. Порекло из Константинопоља постало је у тој мери потврда савршенства, да су се на њега позивали и кад то уопште није одговарало стварности.“ (Belting 2014, 227) У осмој деценији XIII столећа из Константинопоља у тада млетачки Задар пренете су мошти Светог Симеона Богопримца. На то у којој мери је овај праведни старац новозаветног раздобља био значајан за хришћане свих меридијана показују изузетни дарови његовим моштима почев од самог кивота све до златовезеног покрова (Petricioli 1983, 24) који је принео Свети деспот Георгије (Ђурађ) Бранковић[9].

Одредница „Богопримац“ једна је од оних које указују на улогу појединих личности у Христовом домостроју човековог спасења. Идентификације појединих светитеља засноване су на одређеном богословском доприносу (Свети Јован Богослов, Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов) или посебности у том контексту (Свети Григорије Двојеслов) те кључној улози у црквено-литургијској сфери (Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики, Свети Василије Велики). Сам епитет „свети“ првобитно односио се искључиво на Христове следбенике те су се првобитни хришћани на овај начин међусобно ословљавали. Данас се овај појам протеже и на старозаветне личности па се говори „свети пророк (име)“ чак и „свети архангел (име)“. Уколико се посматрају средњовековни прикази старозаветних личности једино се уочава одредница „пророк“ (Исаија, Јеремија, Данило, Језекиљ, Јона, Наум…) док се за старозаветне патријархе (праоце) користила одредница „праведни“ (Адам, Ноје, Аврам, Јосиф, Мелхиседек…). Истоветан је случај са старозаветним прародитељкама, праведном Саром, Ревеком итд. Може се прелиминарно закључити да је одредницу „свети“ први понео последњи пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован док се на Богородицу, као земни темељ Цркве Христове односи епитет „Пресвета“. Такође се у новије време неформално користи и израз „светитељ“ премда се изворно односи на свете оце-архијереје а преводиоци са руског језика знају да овај појам означава сваког епископа.

Досадашњи ток излагања теме знаменовања светитеља указује на одређене данашње нејасноће услед праксе њиховог неформалног и колоквијалног ословљавања. Такве се последице могу очекивати и у будућности на основу истрајавања на одредницама попут „Пасјанка“. Света новомученица Босиљка Пасјанска, са друге стране, отвара тему једног посебног основа светитељства, оличеног у очувању хришћанске целомудрености, телесне и душевне чистоте. Не случајно, празнује се у исти дан са Светом великомученицом Златом Мегленском (13/26. октобар), тешко мученом и пострадалом због одбијања да се уда за Турчина и промени веру. На сличан начин искасапљена је и уморена Света Босиљка након одбијања да се уда за једног Арнаутина и прими ислам. У оба случаја мучењима је претходила отмица и овај архетип је заснован на реалној пракси отимања Српкиња и православних девојака у ширем смислу од стране потурчењака. Сведочење пензионера Радета Савељића из Пећи (1944) указује на чињеницу да је обичај отимања православних Српкиња још увек био актуелан и током Другог светског рата[10]. Овај архетип забележен је и у књижевности у приповеци Стефана Митрова Љубише „Скочидјевојка“ (Љубиша 1969, 137-138). Премда овде није реч о инославним отимачима и напасницима веома је убедљиво дочаран хришћански патријархални етос кроз принципе држања дате речи и очувања части и целомудрија. Све то треба имати у виду и приликом просуђивања о случају самоубиства осамнаестогодишње Милице Костић из Крушевца, која је 4. септембра 1974. скочила са једанаестог спрата како би избегла силовање, које је организовала група бестијалних младића. Искуство Цркве управо дефинише како етичку перспективу (Архимандрит Тихон 2014) тако и оквире те идентитет култова у настајању. Примери страдања невине деце, попут Милице Батајничке[11] и Слободана Доњокаменичког[12] у последње време указују и на мартиролошки карактер одредница, о којем је било речи. У светлу изреке Nomen est omen[13] такво знаменовање светих мученика јесте као нека „лична карта“ за Царство Небеско.

Књижевни извори и коришћена литература:

Belting, Hans. 2014. Slika i kult, Istorija slike do epohe umetnosti. Novi Sad: Akademska knjiga.

Byzentiuum, Faith and Power (1261-1557). ур: Helen C. Evans (2004), New York: The Metropolitan Museum of Art.

Задужбине Косова; Споменици и знамења српског народа. 1987. ур. Јеромонах др Атанасије Јевтић, проф. Богословског факултета. Београд-Призрен: Епархија рашко-призренска, Богословски факултет у Београду и други.

Јанићијевић, Горан 2020. „Карактер и контекст приказивања лика Светог Саве у XVI и XVII столећу ван историјских граница дијецезе на примерима из Супрасла и Драгомирне“, Ниш и Византија XVIII, ур. М. Ракоција, 477-492.

Јанићијевић, Горан М. Јањић, Драгана Ј. 2021. Путевима „итало-критских“ традиција. Лепосавић: Институт за српску културу.

Keler, Hajnc. 1970. Rimsko Carstvo. Novi Sad: Bratstvo jedinstvo.

Љубиша, Стјепан Митров. 1969. Приповетке. Нови Сад и Београд: Матица српска и Српска књижевна задруга.

Магловски, Јанко. 2007. „О београдском култу Свете Петке Српске“, Зборник Народног музеја XVIII-2; историја уметности ур. Татјана Цвјетићанин, 117-149.

Марковић, Миодраг. 2005. „Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку“, Зограф 31. Београд: Институт за историју уметности, 35-50.

Милаш, Никодим. 1989. Православна Далмација. Београд: Сфаирос.

Николај, Епископ. 1928. Охридски пролог. Ниш: Штампарија „Цар Константин“.

Павловић, Леонтије. 1954. „Преглед светих моштију кроз историју у Српској православној цркви“, Зборник Православног богословског факултета за 1952 Г. III. Београд: Православни богословски факултет.

Петковић, Сретен 1972. „Нектарије Србин сликар XVI века“, Зборник за ликовне уметности Матице српске 8, 209-225. Нови Сад: Матица српска.

Petricioli, Ivo 1983. St. Simeons Shrine in Zadar. Zagreb: JAZU, Grafički zavod Hrvatske, Kršćanska sadašnjost, Nakladni zavod Matice hrvatske, Sveučilišna naklada Liber, Spektar.

Подскалсаки, Герхард. 2010. Средњовековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (865-1459). Београд: Универзитет у Београду; Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања.

Поповић, др. Јустин Сп. 1996. Житија светих за јули. Београд: Манастир Ћелије код Ваљева.

Прерадовић, Дубравка. 2012. „Преноси реликвија из Византије на Јадран у периоду VI и XI века“, Ниш и Византија XI, Зборник радова. 187-202.

Тихон (Ракићевић), архимандрит (2014): Борба за достојанство. Београд: Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке.

---

[1] Први датум је по Јулијанском а други – Грегоријанском календару.

[2] https://svetigora.com/zitije-svete-novomucenice-bosiljke-pasjanke/

https://www.tvmost.info/post/pasjane-predstavljena-knjiga-stradanje-bosiljke-pasjanke

https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/u-crkvi-svetog-preobrazenja-u-pasjanu-obelezen-praznik-svete-novomucenice-bosiljke

[3] „У средњем веку сваки народ, град, село и кућа, свака црква и сталеж изабрали су себи једног свеца за патрона и набавили његове мошти. Овај култ светих и њихових моштију извршио је велики утицај на морал и на хришћанску науку. Он је створио и нарочиту књижевност у средњем веку која се зове хагиографија. У житијама, пролозима и синаксарима светих највише се говори о проналаску њихових моштију, о њиховој транслацији и чудесним исцељењима.“ Павловић 1954, 233.

[4] „У замку поистовећивања стеченог помесног имена светитељкиног – Српска, са називом (именом) за припадницу српског рода – Српкиња, запада се још од ученог гргетешког архимандрита Илариона Руварца. Основна намера са којом пишем овај рад јесте да укажем на штетне последице које забуне те врсте имају по шест векова старо српско празновање које се у Београду и у Србији развило око моштију Епиватске подвижнице.“ (Магловски 2007, 121).

[5] „Стечена помесна имена свете Петке, која се у наведеним новијим радовима помињу јесу: Млађа, Епиватска, Трновска (не и Трнова), Београдска, Јашка или, збирно, Балканска.“ (Магловски 2007, 120).

[6] „Збивања у вези са датумом преноса била су уређена тако да завршне радње церемонијала, наглашавам, временски и просторно везане за сам стан (hospitium), а то су: долазак (adventus), вход (ingressus), и полагање (depositio), падну 26. јула. И други пренос у Београд, подешен је да падне истог летњег датума.“ (Магловски 2007, 132).

[7] “Biti građanin Rima tada više nije značilo biti stanovnik grada Rima, već je to značilo pripadati jednom od municipium civium Romanorum, odnosno samostalnoj gradskoj zajednici organizovanoj po rimskom uzoru.”, Keler 1970, 5.

[8] „Према 83 правилу картагинског сабора из 401 г. новоподигнути храмови нису се смели освећивати без светих моштију које су или узиђиване у часни престо или ушиване у антиминсе кад се ови освећују према обредним прописима. Овај образац оснива се на писаном и неписаном правилу.“ Павловић 1954, 232-233.

[9] „Ђурађ Бранковић, бежећи за Дубровник или пролазећи за Угарску 1421 г., био је у Задру и поклонио се моштима св. Симеона Богопримца у истоименој римокатоличкој цркви. Тада је он даровао један прекривач са извезеним старословенским натписом.“ Павловић 1954, 235.

[10] „Насиља ове врсте достигла су свој врхунац последњих месеци 1943. године. Групе Арнаута из ових крајева насилно одводе употребљавајући било какву физичку принуду, било коју принуду психичке природе – обично претећи да ће побити све чланове породице – млађе особе женског пола, обично девојке. Напомињем да се прогони ове врсте врше над женскињама само српске народности. У Пећи и непосредној околини тј. у једном делу пећског среза, одведено је око 100 особа женског пола, скоро све девојке. Од ових девојака мени су познате: Даринка, кћи Радослава Вучетића капетана у пензији, коју је узео себи Таир Коступац, жандарм из Пећи; Милка, кћи Радуновића, земљорадника из Љумбарде, срез ђаковички, коју је узео себи употребом непосредно физичке силе пећски жандарм по имену Мето, чије ми презиме није познато. Обе ове девојке одведене су крајем 1942. године. Све девојке одведене су на овај начин, без икаквог претходно извршеног обреда цивилне или верске природе, станују у кућама својих отимача, служећи као наложнице њиховој полној похотљивости. Све особе женског пола, које су одведене, хватане су на улици као дивљач; због тога сада све младе жене у Пећи, као и у целом овом крају који сада стоје под влашћу домаћих Арнаута, уопште више не излазе ван куће, већ се скривају по кућама, живећи у сталном страху.“ (Јевтић 1987, 787):

[11] Милица Ракић, трогодишња девојчица, убијена касетном муницијом током НАТО бомбардовања. Њен лик изображен је у црквама манастира Тврдоша, Ваведења у Београду, Тресије на Космају те у цркви Преображења Господњег у Брезовом Пољу (Епархија зворничко-тузланска) и цркви Силаска Светог Духа на апостоле у Рипњу.

[12] Слободан Стојановић, дванаестогодишњи дечак, којег је свирепо мучила и уморила Албанка Елфета Весели током ратних сукоба у БиХ. Канонизован од стране Светог Архијерејског Сабора 2022. као Свети новомученик Слободан Доњокаменички. Његов лик налази се у живопису манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду, на икони у цркви Светог ђакона Авакума у Дрињачи, цркви Преображења Господњег у Брезовом Пољу, цркви Силаска Светог Духа на апостоле у Рипњу.

[13] Име је знак (лат.)