Године 1895. у селу Брестовик мештанин Вукашин открива остатке древне грађевине, једне од можда најстаријих ранохришћанских цркава, где су били сахрањени светитељи Св. Ермил и Стратоник, београдски мученици
Мартиријум Св. Ермила и Стратоника у Брестовику (Извор: Фејсбук)
Житије Св. Ермила и Стратоника из Минеја Михаила IV Пафлагонца завршава се речима: „… После три дана река је избацила тела тела су узели побожни људи и положили на место направљено од камена, осамнаест миља од Сингидунума (Београда) хвалећи Бога, коме нека је слава и власт у векове векова, амин.“
Године 1895. у селу Брестовик, приликом рада у свом воћњаку, мештанин села Вукашин открива остатке древне грађевине. Први који је вршио истраживања древне гробнице био је археолог Михајло Валтровић. Резултате својих истраживања објављује у листу Старинар из 1907. године. Утврђено је да се ради о богато украшеној гробници са краја 3. и почетка 4. века. Током самог истраживања откривена је статуа римског војника, можда неког од тадашњих владара из времена тетрахије, оштећена, без главе и „… два кипа ђеније смрти, два кипа лежећих лавова, труп малог кипа војника који мач вади или оставља, и потиљак једне људске главе“. Народ тог краја одмах је назвао остатке гробнице и других делова грађевине „Вукашинова црква“.
Ово место је везано и за римско утврђење из 4. века које носи назив Монс Ауреус или Златно брдо. Златно брдо је име добило по великим засадима грожђа које је расло на овим побрђима изнад Дунава, а које је цар Проб засадио на територији Паноније и Горње Мезије.
Даљим истраживањима, која трају више од једног века, утврдило се да се ради о можда једној од најстаријих ранохришћанских цркава, односно мартиријуму са три гроба, где су били сахрањени светитељи Св. Ермил и Стратоник, београдски мученици, и гроб још једног непознатог светитеља, можда једног од првих епископа града Сингидунума. Раздаљина од 18 стадија, како стоји у тексту житија светитеља, одговара раздаљини где се мартиријум налази. Ранија претпоставка да се он налази у Вишњици, у околини Београда, не одговара даљини од поменутих 18 стадија.
Црква се састоји из три дела. Први део представља саму гробницу са три гробна места, богато украшену живописом. Испред ње се налази простор са две певнице. Највероватније да је црква имала четвороугаону куполу. У даљој фази изграђена је припрата, и до гробнице се стизало уз узвишење које је водило до самог храма. Сама гробница је била одвојена од богослужбеног дела зидом који је поред врата имао два прозора, кроз које су верници могли да виде гробове светитеља и да им се молитвено обрате.
Овако изграђена гробница била је узор за касније триконхосе цркве у облику тролиста, коју чине три полукружне апсиде са полукалотама, које су почеле да се граде на територији тадашњег Илирика. На улазу у храм пружа се поглед на Дунав, меандер где су испливала тела светитеља и банатску равницу. Сам облик укопане гробнице подсећа на гробнице које се налазе на Блиском истоку или у Светој Земљи. Пример за то је гроб Св. Лазара четвородневног или сам Гроб Господњи. Градитељи цркве и гробнице сигурно су имали сазнања о томе.
Живопис, односно мотиви који се могу видети у мартиријуму могу се поредити са оним живописом у гробницама Либана, Италије, Румуније, Бугарске. С појавом хришћанства долазило је до преплитања паганских и хришћанских мотива. Током четвртог века, хришћански мотиви на крају преовладавају.
На северном зиду гробнице испод слике птице (Дух Свети) и рибе (ИХТУС), који су познати хришћански мотиви, а који су због дугогодишњег немара оштећени и скоро да се не назиру, налазе се вегетабилни мотиви и то гранчице, гирланде, ловор и остали флорни мотиви. Сличан приказ увезаних гирланди налазимо на зидовима римске гробнице у Либану из 2. века. Постоји сличност свода гробница у Виминацијуму и у Брестовику. Обе садрже представљене цветове са четири срцолике латице са дијагонално постављеним гранчицама.
Оно што гробницу у Брестовику издваја од свих осталих познатих археолошких локалитета из овог периода јесте мала апсида на западној страни. Због дугогодишње небриге одговорних о овоме објекту, један од најдрагоценијих живописа из касне антике, односно из периода раног хришћанства, на путу је да буде нетрагом уништен. На том месту назиру се два ореола која су тако позиционирана да се са великом сигурношћу може говорити о представи Пресвете Богородице са Христом на престолу, а следствено томе онда би се можда радило о једној од најстаријих фрески Пресвете Богородице на свету.
Постоји могућност да су светитељи били сахрањени у гробници у Дубочају крај Гроцке, и да су током времена мошти светитеља биле пренете у ову раскошну гробницу у Брестовику. Гробница у Дубочају је, нажалост, потпуно уништена.
После Другог светског рата, педесетих и осамдесетих година извршена су додатна истраживања, као и реконструкција живописа у самој гробници, али небрига и немар учинили су своје, те је она у веома лошем стању.
Унутрашњост мартиријума Св. Ермила и Стратоника у Брестовику (Извор: Фејсбук)
Поставља се питање шта се десило са моштима светих мученика. Током 4. века долази до упада Хуна, који као огромни талас прелазе преко територија данашњег Илирика. Због опасности од уништења светиња, хришћани преносе мошти светитеља како на запад (пример Београдских мученика из 304. године), тако и на исток, што се десило са моштима Св. Ермила и Стратоника.
Сведочење Блаженог Јеронима Скрадинског из 369. године говори о размерама страдања цркава на територији тадашњег Илирика: „Епископи су заробљени, свештеници и црквени људи различитих родова поубијани. Порушени храмови. Уз Божије олтаре стоје коњи као у коњушници. Пренете су мошти мученика.“ Постоји запис на латинском језику из 441. године о страдању Сингидунума и Наисуса.
Тачан период преноса моштију Св. Ермила и Стратоника истоку није познат. Познато је да је у Цариграду постојао храм посвећен Св. Стратонику, али не може се рећи поуздано да ли се радило о нашем светитељу, јер се одређени број светитеља такође препознаје по овом имену које је значило „војник“.
Најдрагоценији запис о светитељима, скоро 800 година по њиховом страдању, налазимо у путопису Архиепископа новгородског Антонија о ходочашћу у Цариграду, које је поново издато 1872. године у Петрограду, у коме стоји: „Ја недостојни, многогрешни Антоније, Архиепископ новгородски, Божијим милосрђем и уз помоћ Свете Софије, како се назива Премудрост, присносушног Слова, допутовао сам у Цариград, да се поклоним Светој Софији, и целивам две даске пресветог гроба Господњег, и печате гробне, и икону Пресвете Богородице која држи Христа, тога Христа жидов је ударио ножем у врат, и изашла је крв; а крв Господњу, која се источила из те иконе, целивао сам у малом олтару. У Светој Софији у олтару крв и млеко Светог Пантелејмона су у једној посуди и не мешају се, и глава његова је ту, и глава Кондрата апостола, и друге свете мошти, и главе Ермила и Стратоника; и Германова рука која устоличује патријархе; и икона Спасова, коју је послао Свети Герман преко мора без чамца као амбасадорку у Рим, и сачувала се на мору; трпеза за којом је Христос вечерао са ученицима својим на Велики Четвртак; пелене Христове, и дароносива сасуда златна коју су Христу мудраци са даровима донели…“
После 1204. године, након упада крсташа, више нема помена о моштима Св. Ермила и Стратоника. Да ли су, као и већи број светиња, однете на запад или су нетрагом уништене, није познато. Познато је да су размере уништења и безакоња приликом крсташког освајања Цариграда биле огромне. Храм Св. апостола Петра и Павла, који је био место где су се налазили гробови римских царева, био је потпуно опљачкан. Саркофази римских царева су били отварани ради пљачке драгоцености које су се унутар њих налазиле. Мошти су нестале, али сећање на свете мученике није.
Већ 1700. Београд прославља Цара Славе. Од Св. Монта и Максима, Ермогена и Фортуната, Доната и Венуста, мученика београдских из 304. године, Св. Ермила и Стратоника из 314. године, Св. деспота Стефана Лазаревића који је град посветио Пресветој Богородици, Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, преко страдалих у херојској одбрани Београда 1914. и 1941, и јасеновачких жртава чија су тела допливала Савом и сахрањена око Небојшине куле и на Великом ратном острву, десетина хиљада пострадалих после комунистичког погрома на крају Другог светског рата, па до св. мученице детета Милице, српски народ се мученички пење ка Царству Небеском. Тако је било, тако ће и бити.
Опрема: Стање ствари
(Православље, 1. 5. 2017)