Ова пригодна празнична причица нѣје за плусиће или минусиће. Коме нѣје тешко, нѣка помене у молитви јунака ове приче. Да му олакшамо прѣлазак тамо куда ћемо сви једном отићи, пише коментатор „Гремлин“
Илустрација: Дан
Јављам се сад да прибѣлѣжим нѣку рѣч о једном обичном, нѣвиђеном Србину. Рођеном сељаку. Брђанину.
Код њега је Гремлин прѣ пуних 30+- пар година, као даљи рођак (треће колѣно, „по бабине линије) сезонски брао малине, на његовом драгачевском имању у брдима, гдѣ та воћка најслађе рађа. И био поштено плаћен, нѣ само као рођак, већ и изабрани понајближи друг, премда Гремлин те малине нѣје ни брао ради плате, (а паре му јесу трѣбале – градско дѣте, дивља инфлација, ти тазе без родитеља, ратно доба, исѣку ти струју или воду, па се онда јеби) али ајде. Младост-лудост.
Нѣгдѣ до доба кад макоше славног „Дѣду Аврама“ (ако га се још когод сѣћа) дојади мом брату и сељаку да га сваке године зајебавају око плаћања и цѣне његових малина, па батали малине, и постане накупац на пијаци. Гремлин, млади пѣсник, је и те године радио за њега и заједно с њим, продавао бостан, и добијао половину зараде од продатог, без обзира што ни динара нѣје (јер и нѣ имађаше) уложио у посао.
Но, пијачно транге-франге је нашем сељаку било сувише понижавајуће, па је и то баталио и отишао у Бѣоград да надничи на грађевини, са својим стрицем. Њима је тада око 26 и 40 година. Кад ни своје дневнице нѣсу добили по договору, обојица упадну у газдину канцеларију, гдѣ нѣ нађу газду, већ само прѣплашену секретарицу, па отму нѣшто ситниша што се ту нашло, 5-литарску боцу вискија и – писаћу машину.
Пѣшке побѣгну одатле (дакле – из Бѣограда) у једно село код Крушевца, код заједничког рођака, виски успут попију, побију се у сеоској кафани, па ускоче на дански краљевски воз и Гремлину на поклон поносно донесу нову писаћу машину: „Е, сад си прави правцати пѣсник“.
На тој писаћој машини сам за тѣх слѣдећих 3-4 „прѣдинтернетских“ година откуцао своје прве озбиљне пѣсме, афоризме, чланке. Нашли су се и у тад још угледним Погледима, НИН-у и другдѣ.
Брат је са својим стрицем и још једним сусељанином, бѣжећи од полиције због „пљачке“ те нѣке бѣоградске јајаре, опет сѣо у воз, овог пута међународни, и прѣко Украјине запалио у Москву. Без банке у џепу – једино је сапутник-сусељанин имао 50-ак ондашњих нѣмачких марака. Било је прѣдвечерје протеста опозиције 1996. године.
У Москви је на грађевини изучио занат и почео добро да зарађује. Оженио се Московљанком. Трудну жену је одмах послѣ бомбардовања 1999. послао у Србију да се породи: „Моја дѣца има да буду Српчићи, а нѣ Рушчићи!“ И отишао да за породицу заради још више, у Сибир.
Ја сам тад почео да сричем прве руске рѣчи, а његова жена српске. Са 28 година, још без веза и познанстава, нѣсам знао нити се снашао да је помогнем кад је било најтеже. Наиван, нѣсам још довољно био упућен у важност флаше вискијa и стотињак марака за лѣкара-акушера, бабице и тако то. Званично се то још звало здравственом ЗАШТИТОМ а не УСЛУГОМ. Снајка је имала нѣсрећу да се порађа као инострана држављанка, усрѣд ноћи, усрѣд хладне зиме почетком 2000. г., царским резом, почашћена псовкама бѣсног лѣкара да је руска курветина итсл, јер нѣје научила наше лѣпе српске медицинске обичаје. Кад је, већ опљачкана „страна држављанка“ са бебом хтѣла да се врати у Русију, то нѣје могла да учини, јер је отац дѣтета „српски држављанин“. Њен муж је морао да дође из Сибира лично да их изведе и плати још једну масну глобу на рођено дѣте. Нажалост, све ово сам дознао тек 8 година касније, у снајкином московском стану, као одговор на моје грдње на адресу руских чиновника и у доба кад већ нѣсам имао приступ ниједним битним новинама у отаџбини.
Крајем те исте, 2000-те године сам се први пут нашао у Русији, у Москви, као њихов гост. Без паре у џепу, са свѣм покривеним трошковима. За та прва два и по мѣсеца стекао сам прве руске пријатеље из свѣта културе и новинарства, почео да усавршавам свој руски, да прѣводим прве руске књиге. Свѣх слѣдећих (скоро 20!) година сам тамо боравио о његовом, свом и трошку нѣколиких рѣтких овдашњих пријатеља. И кад сам тамо долазио званично. И када сам одлaзио по нужди, па радио са њим на грађевинама, јер су ме код куће у Србији лишили струје и(ли) воде. Мада сам млађи, поштовао ме као старијег, подржавао и радо се хвалио колегама грађевинцима да му је „брат“, тј. Гремлин, „пѣсник“, иако му се, како је волѣо рѣћи, пишало и на српску и на руску књижевност и уопште нѣје волѣо да чита. Имао је он и кратак, једногодишњи породични покушај повратка у Србију, 2001-02-ге, године, кад се понадао да се у њој нѣшто заиста промѣнило, и да ће моћи да се живи и зарађује од свог рада (провео сам с њим и његовим рођеним братом то врѣме радећи у Новом Пазару). Обојица су све брзо схватили и запалили назад у Русију.
Али, ону бруку с порођајем снајка брату никад нѣје опростила. Друго двоје њихове дѣце је родила у Москви. Кад су је тамо порађали (опет царским резовима), лѣкари су били запањени: „Па ми овако нѣ крпимо ни заклане прасиће“! Кад је поодрасла, најстарија ћерка (једина што зна српски и памти Србију), промѣнила је по својој жељи очево српско презиме на мајчино, руско. То ни њена мајка послѣ развода с оцем нѣје урадила. Али дѣвојка је имала своје разлоге, и у праву је.
Његов син воли Србију, које се и нѣ сѣћа нити зна њен језик. Но, тренутно служи војску у армији Русије. У Србији то сад нѣ би могао све и да хоће.
Најмлађа ћерка, која такође нѣ зна српски, вратила се у Србију, али само због вѣреника, бѣгунца од мобилизације, и јесенас се овдѣ за њега и удала.
Братов стриц с почетка приче се вратио већ као старац с одраслим унучићима од ћерке, коју је малолѣтну оставио са старамајком – годину послѣ мог добротвора и брата. Тад је своје унучиће први пут и видѣо – мајка му је у међуврѣмену умрла, а на њиховој планинској кућици се провалио кров. Погинуо је прѣтпрошле године од дрвета – да нѣ живи ћерци на терету, узео да ради као дрвосеча. У брдима још има таквих, породичних гробаља под кућом, па тамо сад лѣжи с родитељима, дѣдовима… Парцеле се редовно одржавају, и то нѣ кошта ништа.
Јунак ове приче, мој доброчинитељ, прѣ нѣки дан, 3. јануара, одрађивао је новац позајмљен да плати раније одсѣчену струју у својој родној, прадѣдовској кућици на забаченом драгачевском брду. У њу се вратио прѣ 6 година, протѣран из Русије, и са тада 48 година постао најмлађи житељ готово изумрлог родног села. Радећи (срчани удар? нѣсвѣстица? – нѣ зна се) пао је с крова. На главу.
Још је жив. Од пада je у коми. Али умрѣће свакако до сутра-прѣкосутра. Његов старији брат (такође отац троје дѣце у Русији и двоје из првог брака овдѣ) синоћ је долѣтѣо у Србију само ради обављања тѣх послѣдњих обреда.
Тако изгледа овлашни прѣсѣк једног обичног српског живота. Ова пригодна празнична причица нѣје за плусиће или минусиће. Коме нѣје тешко, нѣка помене у молитви јунака ове приче. Да му олакшамо прѣлазак тамо куда ћемо сви једном отићи. Ако нѣје сувише, омените узгред и још увѣк здравствујућег оног што вам је причу испричао. И праштајте.
Коментатор с надимком Гремлин