Бранислав Матић: Холанђанка Жана Меркус, устаник

„Докле ћете остати међу устаницима?“ питао је дописник неких западних новина. „Све док и последњи хришћанин не буде ослобођен од турског угњетавања“, одговорила је Жана Меркус

Спомињу је монографије, путописи, мемоари, репортаже, песме, ратни и шпијунски извештаји, а већини готово да је сасвим непозната. Њен лик оживљен је у два филма, чека на реализацију сценарио трећег, најамбициознијег, али ми реците који су то филмови. Направљен је њен портрет у природној величини за збирку Народног музеја у Београду, али се о њему више ништа не зна.

Холанђанка Жана Меркус (Jeanne Merkus) необичан је лик, живописан и узбудљив, тешко ухватљив емоционалном склопу и вредносној скали модерних становника њеног европског завичаја. Још је чудноватији начин на који се њен живот и судбина преплићу са српском историјом и судбином. О њој нам је на српском језику опчињујуће казивао холандски историчар и антрополог Рене Гремо (René Grémaux), у хладу чубурских липа, јуна научнофантастичне 2001.

Девствено и херојско

Рођена је у октобру 1839. на острву Јави, у данашњој Индонезији, тада холандској колонији Источној Индији, где ће њен отац Питер убрзо постати генерални гувернер. Имала је пет година кад јој отац изненада умире. Породица се те 1844. враћа у Холандију. Само четири године касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен“. Жана Меркус са браћом и сестрама прелази да живи код стрица, Шарла Гијома Меркуса, свештеника протестантске (валонске) цркве. Испоставиће се да ће то можда пресудно усмерити њен живот и судбину.

– У кући свог стрица, ревносног проповедника речи Божије, Жана је најдуже остала. Била је дубоко хришћански васпитавана. Стекла је чврсту веру, осећање за правду и духовне вредности живота – прича Рене Гремо. – Заволела је Бога и смисао живота видела је у тежњи ка Богу. Узор јој је већ тада Јованка Орлеанска. Одлучила је да и сама остане неудата. Стекавши пунолетство, Жана је добила право располагања својим огромним наследством.

Крајем шездесетих, распродаје имовину и креће на пут. Италија, потом Француска. У Паризу је затиче француско-пруски рат, у којем ће бити рођено Немачко Царство. Преживљава „страшну пруску опсаду града”. Добровољно ради у амбуланти „Црвеног крста”, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник“.

У том драматичном раздобљу за Париз и Француску, међу опкољеним Парижанима поново свом својом надразумном снагом оживљава култ Девице Орлеанске. Жана Меркус је то укрштање путева-светова свакако сматрала знаком и призивом. У срцу тридесетједногодишње Холанђанке тада је поново и заувек усађен тај спој девственог и херојског, молитвеника и мача, то надмоћно оповргавање приземне логике и „бледила света“.

У Паризу Жана Меркус доживљава и крај рата и успостављање Париске комуне. Током 1871, сасвим исцрпљена, по савету лекара, опет креће ка југу. Стиже у најзад ослобођену и уједињену Италију.

Устаничка борбена муза

У лето 1875. чула је за устанак у Херцеговини. Помислила је да је „куцнуо час“, да је то она „дуго очекивана прилика да помогне хришћанима у ослобођењу од неверника“. Сматрала je то првим кораком за остварење свог сна, ослобођења Свете земље, и предусловом за Христов други долазак. Била је сигурна да тај подухват мора почети управо одатле, из поробљеног дела Европе. Са значајним бројем других оновремених Европљана, нарочито гарибалдинаца, тог лета или те јесени запутила се преко Јадрана и Дубровника у Херцеговину. Немац Албин Кучбах, по једнима само „ратни извештач“, по другима заправо шпијун у редовима херцеговачких устаника, овако у својим успоменама описује долазак Жане Меркус у устанички табор у залеђу Дубровника:

„… Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанске, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.“

Долазак чудне „амазонке” нешто касније забележило је неколико европских и скоро све српске новине. Земунски Граничар у броју од 16. јануара 1876. јавља:

„Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је знатну потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устанички.”

Василије М. Гутић: Херцеговачки устанак или О највећој неправди српске историографије

See more

Готово истоветно тих дана извештавају и београдски листови Исток, Видовдан, Шумадија. Убрзо, међутим, уместо у тим штурим новинским забелешкама, име Жане Меркус налазимо у живописнијим хроникама устаничких борби.

„… У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке, иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца“, стоји у запису који по свој прилици потиче од српског историчара књижевности Душана Ковачевића.

„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове, спремна за бој“, пише Морис Цимерман, савременик устанка. „Прекаљени српски борци дивили су се храбрости и хладнокрвности ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.“

„У њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва“, извештавају европски ратни репортери.

„Да ли сте ви овде да као припадник ‘Црвеног крста’ помажете рањенима?“ питали су је.

„Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених.“

Збуњени одговором, протумачили су га као духовитост. Жана Меркус се, међутим, није шалила.

„Докле ћете остати међу устаницима?“ питао је дописник неких западних новина.

„Све док и последњи хришћанин не буде ослобођен од турског угњетавања“, рекла је.

У штабу војводе Миће Љубибратића, за којег се тврдило да је присан Гарибалдијев пријатељ, инсистирала је да се хитно набаве топови, којима би убојитије могла да буду нападнута турска утврђења и задати одлучујући ударци. Одмах је приложила велику своту новца за ту испоруку, која на жалост никада није стигла.

Пријатељица слободе

Неколико месеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена са групом устаника“. Ухапсили су их Аустријанци, на турској територији. Београдски лист Видовдан известио је о томе у броју од 16. марта 1876:

„Осим Љубибратића још је у Имочку ухваћено неколико чланова устанка, кад су прешли били преко границе. Међу тима је нека Холандескиња Мaркусовица.“

Тако је на удаљеним границама изгледала „промена бечке политике“.

Љубибратић је из Трста интерниран у Линц. Жана, која је међувремену добила слободу и налог на напусти Двојну Монархију, запућује се у Београд. У широком луку, изгледа кришом. Још увек обучена у мушку херцеговачку одежду, с црногорском капом на глави, стиже на савско пристаниште крајем марта 1876. године. Дочекују је припадници Уједињене омладине српске.

„Позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борећој браћи у Херцеговини, приспела је у Београд и лежи болна“, пише лист Шумадија, 26. марта те 1876.

Неколико дана потом Ђура Јакшић у Истоку и Шумадији, без потписа, објављује Добродошлицу Јованци Меркусовој, називајући је „девојком дичном“ и „нашим Бајроном“.

Због њеног лошег здравља, свечана добродошлица приређена је тек за Васкрс те године. Велика поворка кренула је од данашњег „Лондона“ и стигла испред хотела „Старо здање“ (налазио се преко пута Саборне цркве, између зграде Народне банке и кафане „?“), где је одсела и опорављала се Жана Меркус. Јованка Маркушова, како су је звали Херцеговци, бледа и насмејана појавила се на балкону.

Професор философије на Великој школи Милан Кујунџић Абердар, како је пренео лист Застава, обратио се Жани Меркус речима:

„… Београд је с љубављу и поштовањем бележио свако име и пратио сваки корак сјајних бораца за слободу и сваки племенити одзив образованог света страног по језику, а сродног по човечанским осећајима својим. У редовима и једних и других ми смо опазили твоје сјајно име… Знај, пријатељице слободе, да си дошла међу народ у коме су најнеудесније прилике поколебале одавно поверење у племенитост и човечност назови цивилизованог света, знај да си дошла међу народ кога су цепали и цепају толики вихорови, али уједно знај да си дошла међу народ који при свем том није изгубио веру у своје право, у своју јуначку мишицу и у победу правде, да си дошла међу народ који је при свем том на делу показивао и који ће показати да уме достојно захвалан бити пријатељима својим. Слава теби, јуначице!“

Национална омладина направила је велику бакљаду. Оновремени извори веле да је призор био „дирљив, силан, готово потресан“. Изузев кнегиње Наталије, тешко да је Београд још неку странкињу дочекао тако величанствено. Град је тада имао око тридесет хиљада становника, а у бакљади је учествовало њих шест хиљада. Захваљујући се, са балкона „Старог здања“, Жана је рекла:

„… Изјављујем Вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа, и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стењу под игом…“

Аманет

Долазак Жане Меркус у Београд поклопио се са српским ослободилачко-борбеним кристализацијама у матици. Чудна Холанђанка искрцала се са речне лађе право у једно од оних судбинских српских убрзања историје, у вртлог. Јавност је тражила од двора и владе да Србија активно подржи борбу устаника. О Ђурђевдану, пала је опрезна и умерена влада Љубомира Калезића, мандат је поново добио Јован Ристић. Слободан Јовановић, тада још дечак, забележио је доцније у својим сећањима:

„На Цвети приређена је демонстрација пред аустријским конзулатом… Друга једна демонстрација тицала се Маркусове… То је једна млада, богата… Холанђанка… Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Патриотског узбуђења било је сувише; ово је морало наћи себи одушка.“

– У пролеће 1876. у Шапцу је отпочело формирање бригаде, која ће ускоро бројати неколико хиљада добровољаца, углавном Срба из Аустро-Угарске и Турске. Од правих странаца било је највише Италијана и Француза (гарибалдинаца), и понеки Рус, Пољак, Лужички Србин – подсећа Рене Гремо. У априлу у Београд стиже и група бораца из некадашње чете Миће Љубибратића, међу њима и италијански гроф и гарибалдинац Фаела. У току јуна Жана поклања Србији 2.000 динара за ратне циљеве, „Црвеном крсту” 500 динара, министру војном прилаже 500 динара да се подели деци и породицама српских бораца који буду погинули у рату. Био је то далеко највећи прилог. Поређења ради, највећа донација после те била је она браће Крсмановић и износила је 1.000 динара, руски генерал Черњајев дао је 600 гроша (60 динара).

Србија и Црна Гора ушле су у рат 30. јуна 1876. године.

Жана Меркус јавила се као добровољац изгледа већ сутрадан. Убрзо се обрела на Дринском фронту, послата од министра војног Тихомира Николића за почасног ађутанта генералу Ранку Алимпићу (једном од тројице генерала у Српској војсци и једином Србину, уз Чеха Заха и Руса Черњајева). Генерал Алимпић покушао је све да га министар „поштеди од такве почасти”. „Добро се зна да наша војска не би то ни за какву срећу сматрала, имати у својој средини жене ‘ритере’. То би било противно духу и навикама наше војске и нашег народа“, писао је Алимпић.

„Сад се то не може променити; ја сам дао своју реч дами. Меркус је добровољац. Ако неће, не мора је узети у своју свиту. Нека је упути у добровољачку бригаду”, одговорио је српски министар војни.

Полазећи на фронт, оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.“

Храбри ратник, „српска Јованка Орлеанска“, Жана Меркус стиже на Дрину, „српски Јордан“, почетком јула 1876.

„У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна… Прикључена је добровољачкој бригади“, описује лист Застава.

Почеле су борбе на Бијељини. Ратни извештач бечког Die Presse јавља из мачванског села Бадовинци (према наводу Заставе, број од 6. августа 1876):

„Капетан Пајо Путник (трећи човек Добровољачке бригаде, прим. Рене Гремо), за кога се било пронело да је погинуо, командује сада десним крилом и добровољцима. Код њега је и госпођица Меркусова…“

Изврстан коњаник, зачуђујуће вична оружју, „с погледом онога ко је рат упознао имајући наспрам себе Прусе”, зрачећи духовном снагом, Јованка Маркушова опет је фасцинирала и српске ратнике и гарибалдинце и све друге саборце. Видевши је у бици на дринској отоци Старачи, 20. јула, добровољачки командант потпуковник Грујо Мишковић, дотад скептичан, уздиже је до узора својим борцима. Од тада у његовом присуству није смела бити изговорена двосмислена реч о ратнику Жани Меркус.

Последња шетња Ђуре Јакшића

Добровољачке јединице почетком јула бележе прве веће успехе и продиру у дубину Семберије. Извори указују да се Жана Меркус више пута непосредно и жестоко сукобила са генералом Алимпићем, због неодлучности команде и тактике „крени-стани-врати-се“. Знала је: бојеви се не бију депешама.

„Ама, господо, шта хоћете с том персоном? Говори се о њој као о каквој јунакињи, а она друго ништа не ради, само што се у шареном руву шета, носи пушку и револвер, не пали, али помаже – гледати“, преноси Застава 9. августа речи генерала Алимпића.

Жана се није много обазирала на приче. Још је живела у нади да ће најзад бити испоручени топови које је платила још у Херцеговини и којима би могло бити надјачано „Крупово“ оружје, каквим су били снабдевени Турци. Још је чекала наредбу за одлучујући ослободилачки удар на Бијељину.

Годину дана касније Ђура Јакшић ће за војвођански Орао написати ратну приповетку Рањеник. Један италијански добровољац у српским редовима, рањеник са Бијељине смештен у болницу Женског друштва у Београду, описује тренутак кад су добровољци и друге јединице српске војске, после прве српске победе пред Бијељином, чули трубу за повлачење. Неверица и гнев. И псовке у којима је спомињано име генерала Алимпића. Жана Меркус се, прича Италијан Ђури Јакшићу, само суморно осмехнула:

„Ах, сад видим да, и осим мене, у српској војсци још жена има.“

„Јо­ван­ко на­ша, не ор­ле­ан­ска,
Ал’ она иста… Ан­ђео чист!…
За­бо­ра­ви им зле­ди на­не­те.
Име­на тво­га по­ве­сти на­ше
Сла­ву ће но­сит нај­сјај­ни­ји лист…”

Ђура Јакшић

Кад су примерци Орла за 1878. стигли до Београда, један Алимпићев приврженик тужио је Ђуру Јакшића преком суду због те и других увреда нанетих наводно целој српској војсци и држави. Тог лета Ђура је видео генерала Алимпића како седи са својим официрима у башти београдског хотела „Париз“. Управо је улицом долазио и сељак с воловима. Песник га заустави и замоли за услугу:

– Хајде, наиђи полако поред Алимпића и кад будеш сасвим близу удари вола бичем, па му подвикни: „Ајд’, шта се нећкаш к’о Ранко Алимпић на Дрини.“

За један динар, сељак пристао. И урадио. Једне скоре ноћи, враћајући се кући, Ђура Јакшић је тешко претучен од генералових момака код Скадарлије.

– Веома мало је познато да је Жана Меркус тако, посредно, имала „утицај“ на прерану смрт вашег великог песника – осветљава Рене Гремо. – Претучени Ђура Јакшић једва је дошао до прага своје куће. Одмах је пао у постељу, разболео се, недуго потом, крајем те исте 1878, и умро.

Жана Меркус је добила наредбу да одмах и безусловно мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дела да је „фрајла Меркус… просто један шпијун Чивутин аустријски“. Извор је била, опет наводно, руска тајна служба.

Упркос њеном жестоком противљењу, присилно је спроведена до Шапца, а онда лађом, Савом, до Београда. Српска штампа тих дана била је заокупљена рођењем престолонаследника Александра и потпуно је прећутала збивања у вези са Жаном Меркус, својом дојучерашњом хероином. И ратна цензура је, дабоме, допринела тој невеселој чињеници. Лоше припремљена Србија, опет изиграна од аустријске и руске дипломатије, била је пред ратним поразом. Државни разлог налагао је хитно склапање мира.

На гробљу у Утрехту

– Средином августа, одмах по повратку са Дрине, Жана је била буквално протерана преко границе – прича Гремо. – По свој прилици, дошла је до Париза, године 1895. Није више имала новца ни да се прехрањује. Постоје индиције да је чак живела и као клошар под мостовима на Сени. Већ увелико болесна, успела је некако да дође до једне париске болнице. Тамо су сазнали о коме је реч. С обзиром на то да је њен отац био генерални гувернер и из познате, богате холандске породице, француско Министарство спољних послова успоставило је везу са холандским. Холандски министар спољних послова се заузео за Жану Меркус, обавестио њеног брата у Утрехту. Није сасвим јасно како, углавном, после те преписке Жана је доведена из Париза у Утрехт. Уместо да буде смештена у богатој кући свог брата, чија је жена била бароница, уточиште је добила у једној протестантској добротворној установи у Утрехту. Збринуле су је диоконесе, протестантска верзија часних сестара, које су се још сећале побожности и доброчинстава „српског Бајрона“. Ту је боравила неких годину и по дана. Почетком фебруара 1897. године је умрла. Њен брат и његова супруга су тада дали један грађански уредан оглас од неколико редака, у којем обавештавају о смрти Жане Меркус и о томе да тим поводом неће примати посете и саучешће у својој кући.

На јавном гробљу у Утрехту, недалеко од пруге, видљив кроз прозоре возова који свакодневно јуре једном сасвим друкчијом Европом, и данас стоји гроб Жане Меркус. Тридесетих година XX века, генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, песник и сликар, преводилац Леопардија, пријатељ Црњанског и Тина Ујевића, уредио је код градских власти у Утрехту да гроб Жане Меркус буде обновљен и редовно одржаван. Од тада до данас, неко увек плати уређивање и чување. Не зна се ко. Зна се само да на гробу стоји ознака да не сме да буде срушен и да мора бити редовно одржаван.

† † †

Одлука

Могла је да буде „угледни грађанин” и живи лагодним и празним „грађанским животом”. Могла је да буде јунакиња намирисаних салона и трач рубрика. Могла је и да не може. Хтела је, међутим, да безусловно испуни своју судбину, коју је препознала.

† † †

Смрти хероја

Бесмртни хероји могу да буду убијени три пута, на три начина. Или у борби, или с леђа, позадинским смицалицама и „политиком“ савременика, или заборавом потомака. Или на сва та три начина уједно. Жану Меркус куршум није хтео, мачеви и коњи су јој се покоравали. Али до краја живота упознаће оба преостала облика смрти хероја.

Опрема: Стање ствари

(Национална ревија „Србија”, број 1, Београд, 2007)

---

ИСПРАВКА: Грубом техничком грешком уместо насловног портрета Жане Меркус текст је илустрован портретом Ребеке Вест (15. 12. 2023. у 9:17).