Нећу да криптосатанским езотеричарима препустим слом највећег и најтрајнијег политичког пројекта посрнуле Западне цркве и њене елите! Заслуга је то искључиво и једино мојих дјечака и мојих сељака
Гаврило Принцип (Извор: Википедија)
Овај напис је настао као одговор на тврдњу пријатеља Н. да су младобосанцима управљали масони уз препоруку да прочитам записник суђења у књизи Војислава Богићевића: „Сарајевски атентат. Изворне стенографске биљешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова одржане у Сарајеву 1914. г.“ (Сарајево: Државни архив НР БиХ, 1954).
У свом размишљању након читања записника дао сам аргументе прије и послије непосредних навода из судског записника да је наше дјечаке руководило родољубље, које је упркос насилном чину имало у себи неке еванђеоске крајње пожртвованости, и жеља за осветом због угњетавања, а нипошто масони, који су се тек паразитски накалемили на јуначку одважност наших дјечака.
Драги Н.,
Подстакнут твојом тврдњом одмах сам (у наступу грознице) пронашао „Сарајевски атентат“ В. Богићевића и пажљиво ишчитао сва саслушања Гаврилова и све гдје се помињу масони.
Ипак си мало помијешао: Гаврило пуно пута тврди да није масон и да није хтио да се они у то петљају, али их је недостатак средстава и бивши четник, црнорукац М. Цигановић, просто гурнуо у то, мада сви осим једног (Чабриновића) нису имали ама баш ништа са тим мрачним удружењем.
Сада другачије гледам и на књигу Пајовића-Макарова[1]: и они су претјеривали и „заташкали“ колико су Гаврило и другови – упркос томе што су нарочито у каснијим дионицама суђења отворено говорили о умијешаности свих актера – наглашавали да се радило о самониклој идеји. Гаврило више пута свједочи да је већ одавно имао жељу да смакне ФФ, а да му се намјера затим конкретно родила одн. добила прилику да се уобличи чим је чуо да ФФ долази у Сарајево. С овим се у суштини слаже и Чабриновић, једини масон међу њима, а и сам неискусни дјечак.
Kњигa Пајовића-Макарова Забрањена истина о сарајевском атентату (Извор: КупујемПродајем)
Примјећује се како Чабриновић настоји на почетку да извитопери улогу главног масона – Р. Казимировића (нашег великог канонског стручњака и аутора!) и прикрије његов идентитет, што је вјероватно обавеза примљена већ приликом иницијације у ложу.
Одлучност и јунаштво младобосанаца још више долазе до изражаја у томе што их је неколико актера наговарало да ипак одустану, да сад није најповољнији тренутак, али су они чврсто остали при своме.
Мени је тек сад јасно – и жао ми је што сам под утицајем Пајовића-Макарова мислио другачије: Францу је одзвонило, МИ смо му пресудили и МИ смо га погубили, и то бисмо учинили да није било у причи ни једног јединог масона! Дјечаци су били спремни да набаве оружје по сваку цијену. То да су у редовима наше војске налетјели баш на масоне, и то да је кајзера свјетска масонерија већ осудила на смрт биле су узајамно ЕТИОЛОШКИ НЕЗАВИСНЕ чињенице.
Да, неке духовно-материјалне датости се поклопе. Да, били су ти младићи углавном обезбожени, али свима, баш свима, је било стало до ОСВЕТЕ због тлачења које су изводили Нијемци над њиховим народом. А њихова љубав се није ограничавала само на свој ужи род, него су те младићке груди (без обзира што ми данас знамо да је то све било заблуда) обухватале и „браћу Хрвате и Словенце“, што много пута у свједочењима понављају.
Зар не изражавају ту исту жртвену љубав и стихови св. вл. Николаја „Ој, Србијо, мајко мила“:
Земљо палих праотаца,
Витезова и Светаца,
За крст часних мученика,
За слободу заточника!
Наводим само одређене дијелове који ће ти освјежити памћење на јуначко држање ових младића, као и на сам извор замисли о нападу на источноњемачког цара:
Злочинац нисам јер сам уклонио онога који је чинио зло. Мислио сам добро. (стр. 61)
(Зар се не чује овдје оно владике Рада: „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“)
Вођење на суђење атентатора
Пр[едсједатељ – предсједник судског вијећа Луиђи Алојз Куриналди (Luigi Alois Curinaldi), Италијан из Задра, правник и теолог, касније језуита]: – Ви нијесте слободни зидар или јесте?
Оп[тужени – Г. Принцип]: – Нијесам слободни зидар.
Пр.: – Знате ли да је Чабриновић слободни зидар?
Оп.: – Говорио је да ће ступити у ту ложу, али не знам да ли је ступио.
Пр.: – Како се зове та ложа?
Оп.: – Ложа слободних зидара.
Пр.: – Нема ли посебног имена?
Оп.: – Не знам.
Пр.: – Од одлучне је важности да ова околност о слободним зидарима није упливисала на вашу одлуку.
Оп.: – Што се мене лично тиче, Цигановић није први пута пристао да даде оружје, а други пута је на то пристао. Казао је да ће се још о свему тому разговарати детаљније с неким човјеком. (стр. 75)
Фелдб[ауер – Макс(о) Фелдбауер (Max Feldbauer), адвокат-конципијент, Принципов бранилац по службеној дужности, ашкенаски Јеврејин из Травника, живио у Сарајеву и дочекао усташки покољ].: – Ви сте у записнику рекли да сте опазили да Цигановићу у том подузећу помаже Војин Танкосић. По чему сте то опазили?
Оп. – Јер је он пријатељевао са Војом Танкосићем: говорио је да је слободни зидар, па сам разумио да су интимни.
Фелдб.: Чабриновић признаје да су на вас друге особе упливисале.
Оп.: – На мене није нитко упливисао. (стр. 82)
Чабр[иновић Недељко]: – Принцип тврди да је њему идеја о атентату дошла прије него сам му показао изрезак из новина.
Пр[едсједатељ]: – Он каже да се прије одлучио.
Чабр.: – Било је међу нама чешће говора о атентату, али се не сјећам дефинитивне одлуке.
Принц[ип]: – Дефинитивна је одлука пала, кад смо добили изрезак из новина. Прије тога сам сам за себе мислио о атентату.
Пр.: – Знадеш ли штогод о Жерајићу?
Принц.: – То је мој први узор. Ноћу сам одилазио на његов гроб као младић од 16 година и присизао да ћу учинити исто што и он.
Чабр.: – То сам исто и ја учинио кад сам дошао у Сарајево. Изрезао сам његово име на гробу.
Принц.: – Гроб је био неуређен и ми смо га уредили.
За 52. рођендан Адолф Хитлер 1941. године добио на поклон таблу која је у част Гаврила Принципа постављена на зграду испред које је убијен Франц Фердинанд (Извор: Хајнрих Хофман/Билдархив)
Малек [Вацлав/Венцел Малек, Václav/Wenzel Málek, секретар суда, бранилац, Чех]: – предочује оптуженоме Принципу да је у истрази рекао да је извршио атентат и да је „освета крвава и слатка“. Онда је поновио на главној расправи да је починио атентат из освете, а касније је казао да је радио на уједињењу Југославена. Касније је казао да није имао на мисли да ће услијед атентата настати рат. Шта је код Вас претежније: идеја освете, мржње, или идеја уједињења Југославена?
Принц.: – Обје су биле еквивалентне.217 [2](стр. 85)
Принцип: – Кад је мени говорио Цигановић о тим слободним зидарима, онда је казао да ће казати Воји Танкосићу и томе човјеку. Али ја сам га молио и одвраћао од тога да казује и да свако знаде, а онда је он казао да је то човјек сигуран. Ја сам казао да нећу судјеловати ако ко други знаде, а он је казао да је тај човјек сигуран и добар пријатељ и зове се Казимировић. (стр. 293)
Чабриновић: – Ја не знам да се он зове Казимировић. Није он ђак него је свршио неку академију и био је угледна личност из Београда.
Др. Премужић [Константин, Чабриновићев адвокат, Хрват, мрзитељ Срба, наступао горе него тужилац]: – Како је стар?
Чабриновић: – Он је Танкосићев друг, те има 30–40 год[ина].
Пр. – Шта је било с њим?
Чабриновић: – Кад сам рекао Цигановићу, кад смо говорили: требало би извршити атентат и да требам средстава, он је казао да има неких људи који би дали средстава и да ће говорити с њима. Послије ми је казао да је говорио са Танкосићем и тим другим који је такођер слободни зидар и као неки старјешина њихов, и тај да је отпутовао одмах иза тога у иноземство и обишао је читав континенат. Био је у Пешти и у Француској и у Русији.. Ја кад год сам питао Цигановића што је с том ствари, он је казао: кад тај дође. Причао је тада Цигановић да су слободни зидари већ прије 2 год. осудили на смрт пок. пријестолонасљедника, али да немају људи. Послије, кад ми је дао бровнинг и муницију онда је казао да је дошао тај човјек синоћ из Пеште. Знао сам да је он путовао с тиме у вези и да је ишао у иноземство и обдржавао неке конференције.
Пр. – Јесу ли други знали да он такођер знаде, да ли је био Принцип ту присутан?
Чабриновић: – Био је присутан више пута.
Пр.: – Што је казао Принцип кад је чуо да зна и он?
Чабриновић: – Принципу није било драго да свако зна, али је Цигановић рекао да се не може без овога. (стр. 294-295)
Дело психијатра Мартина Папенхајма у коме су забележени његови разговори са Гаврилом Принципом
…
Принцип: – Ја не знам да ли је то др. Радован Казимировић, само знам да се тај човјек звао Казимировић, да је имао око 28 год. и да је свршио прије 4 год. Духовну академију у Русији. Причао ми је Шарац о њему да је он Шарца одвраћао да се такођер не запопи. Знам да је интиман пријатељ Танкосићев. Знам да је мени Цигановић говорио о слободним зидарима. Ја сам казао да немам воље да се познајем с њиме и да је смијешно да долазе други људи са стране. (стр. 296)
Ево и посљедње Принципове изјаве на суђењу: „Што се нама хоће сугерирати да је нетко био иницијатор, то није истина. У нама је никла та идеја, те смо учинили атентат. Вољели смо народ. У своју обрану не говорим ништа.“ (стр. 399)
Ама, мој Н., сад сам се освједочио више него икад (а то имам да захвалим теби што си ми скренуо пажњу на ову предрагоцјену књигу): Свештено њемачко царство (ма како се оно звало на издисају) послије његових вјековних насртаја на ове просторе, подјармљивања, превјеравања и пљачкања нашег народа, уништили су Срби, балкански сељаци, војно га самљевши упркос свим очекивањима и безбројним играма западних моћника против њих, а почетни ударац у главу те немани задали су јадни и гладни српски дјечаци! „Што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1 Кор 1).
Могу да се диче криптосатански езотеричари по својим ложама и конференцијама колико год хоће како ето они дају правац свјетској политици, како су они разрушили сва царства (сем своје, Британско, које су учланили у своје Друштво), како они стварају новог човјека – никад ништа није ишло онако како су они зацртали, увијек се све окренуло против њих самих, сваки пут су се све њихове намјере расплинуле „као снови пробуђенога“.
Е па нећу да им препустим слом највећег и најтрајнијег политичког пројекта посрнуле Западне цркве и њене духовне и свјетовне елите! Заслуга је то искључиво и једино мојих дјечака и мојих сељака! Колико се је помакао западни фронт тамо гдје су на Католичко царство удариле двије највеће масонске државе, свјетске империје? Николико. Да није било српског сељака још десетине година би сједили у рововима са својим најновијим и најубојитијим проналасцима својих болесних глава. Зар се није иста ствар поновила кроз свега двадесетак година? Западни фронт је био травестија (а рат у колонијама шаролика вашарска позорница) – једини који су могли својим рукама нешто да ослободе били су руски мужици и голоруки српски сељаци!
Извор: Фејсбук страница Јелене Вујановић
Јесу наши младићи били заражени западном кугом безбожја, али је у њима чак и у том болесном стању остало довољно српског сељачког здравља и снаге да том истом извору зловоњија зарију јатаган у срце. Колико пута су на суду понављали да нису више могли да гледају неправде које је западно чудовиште чинило њиховом народу?! Та праведна љутња није била само њихова, већ свих њихових родова од памтивијека који су трпјели зулум незајажљиве западне похлепе. И оправдано су они сматрали да је та неман прождрла њихову западну браћу, те су и њих хтјели да ослободе, само што нису схватали (а ко би то могао уопште да претпостави) да је звијер те прогутане претворила већ давно у Толкинове орке (што данас видимо и у Украјини).
Како су јаросно крикнули ти српски шегртчићи и калфице против вјековне неправде и поробљености! И нису нимало, ма ни једну мрвицу, марили за своје животе – лазарски су ступали у извјесну смрт да би другима дали достојан живот. Стога не заборавимо ријеч Господњу: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15).
Због свега реченог, у потпуности одбацујем теорију Пајовића-Макарова-Буковића и свих других масонолога, који просто дувају у трубу прелаштених езотеричара.
И за крај још ово, као занимљивост: полицијски исљедник који је мучио Принципа, Грабежа, Чабриновића… звао се Виктор Ивасјук (Viktor Iwasiuk) – Украјинац. Боривоју Јевтићу се он хвалио како је користио Жерајићеву лобању као пепељару (њу је наводно узео из „музеја криминалистике“ односно можда неке полицијске архиве). Кад су 1920. Жерајићеви остаци откопани ради преноса у заједничку гробницу-капелу са другим покојним младобосанцима, испоставило се да је Ивасјукова изјава тачна. Послије смрти Чабриновића у Терезијену некрофилски Ивасјук је тражио да му се да његова глава, што је било одбијено.
[1] Макаров И. и Пајовић И. Забрањена истина о сарајевском атентату. Београд: Центар за изучавање традиције Укронија, 2016.
[2] У фусноти код Богићевића (превод изјава је мој):
- Овај одговор П[ринципов] разликује се у сва три текста:
Ph[aros]: [Welches Motiv war demnach beim Attentat das vorwiegende, das persönliche oder das politische? / Који мотив је дакле у атентату био претежнији, лични или политички?] »Princ[ip]: Das persönliche. Aber auch das andere war stark. Sie hielten sich die Wage.« [Лични. Али и други је био јак. Били су подједнаке тежине.]
M[ousset]: »A. – L’idee de vengeance. Mais l’autre idée aussi était puissante. Elles se faisaient équilibre.« [Идеја освете. Али и друга идеја је била јака. Биле су подједнаке.]
Први навод је у својој књизи 1918. дао „Фарос (Pharos)“, што је био псеудоним Антона Пунтигама, аустријског језуите који је обавио опијело аустријском цару и царици, а други навод је из књиге француског новинара Албера Мусеа [Albert Mousset] из 1930. Очигледно је да је језуита, који је своју верзију стенограма на многим мјестима преправљао, настојао да умањи разлог освете, пошто је био један од највећих заговорника идеје о одговорности масона за атентат.
Главни стенограм на српском је понегдје био мањкав, па га је Богићевић употпуњавао наводима из ове двије публикације. Овдје је српски стенограм очигледно испустио први дио одговора! У ријечи одбране Малек потврђује да је Принцип „након размишљања одговорио да су му оба мотива била еквивалентна, а не каже да га је руководио одлучно један или други мотив“, те да су и његови другови наглашавали освету као главни повод (стр. 386-387).