И стари Едомци су се славили својом плотском мудрошћу, и као успешни ловци, храбри војници над нејачи…, а нови – да се Власи лакше досете – имају чак и исто име као старозаветни: Крвати (едом=крвави), пише коментатор „Евсевије“
Извор: Стање ствари
Пре неколико дана прославили смо Пророка Авдију, коинцидентално, дан након што је овај текст објављен. Ово су нека разматрања о тој коинциденцији, не фактографска, него она која се тичу духовне историографије, духовног смисла Историје.
Књига пророка Авдије најкраћа је у целој Библији (Старом Завету, само 1 глава, 21 стих).
Има само једну тему – осуду и проклетство Едома (Идумејаца). Отров се држи у малим флашицама – библисти и егзегете кажу: нема ни једне земље на свету на којој се тако јасно и недвосмислено испунила пророчка реч, као што је Едом.
Стари завет је сенка новозаветног Домостроја Божјег, тамна контура новозаветне историјске сцене осветљене Светлошћу истинитом из будуће вечности (и математички логично: кад историју представљамо као вектор усмерен слева надесно, сенка објекта осветљеног из будућности, сдесна, пада лево, у прошлост).
Кад то знамо, о коме пророкује и шта Хришћанима поручује Дух Свети књигом Авдијином?
Ко је новозаветни Едом, реални објекат проклетства истинског чија је старозаветни Едом само утвара, мрачна сенка?
Да бисмо то сасвим разумели, морамо појмити ко је био старозаветни Едом. Едомци (Идумејци) били су потомци Исава, Исаковог сина и Јаковљевог (Израиљевог) брата близанца, који је своје духовно родство и духовно наследство, Веру, продао за вечеру – за чанак црвеног сочива (Постање 25:30). Име Едом значи: црвени, крвави (Јероним Стридонски), и постало је синоним за убице, кољаче, крволоке. Едом је у историји био истоплемени иноверни сусед народа Божјег, Јуде и Израиља.
Када је Навуходоносор (Хитлер старозаветног Вавилона) окупирао Јерусалим, Едомци су му пришли и под његовим окриљем учествовали у пљачки града и покољу народа, углавном избегличке нејачи, и са много већом крвожедношћу него вавилонци. О томе говори псалам: „Сети Се, Господе, синова едомских, који у дан јерусалимски говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља!“ (136:7).
А да Господ није заборавио, сведочи Авдија:
„У онај дан кад иноплеменици робише војску Јерусалима, и туђинци уђоше на врата његова и разделише га коцком, ти беше као један од њих.
Али не требаше ти ући на врата народа Мојега у дан погибли њихове, да и ти гледаш зло у дан погибли њихове, ни да се машаш добра њиховог у дан погибли њихове.
Нити требаше да станеш на излазе да убијаш избеглице њихове, нити да издајеш оне који претекоше у дан невоље.“
И изриче Авдија пресуду Божју:
„За насиље учињено брату твојему Јакову, покриће те стид и истребићеш се за свагда (ле-олам, in aeternum, ис тон еона, во вјеки = у вечности)“.
Извор: Википедија
И пресуда се испунила. Исмаиљци (Арапи) су временом потискивали Едомце, изгнали их из Едома, остатак Едомаца се измешао са Јеврејима, примио обрезање и асимиловао се. Последњи траг Едомаца у историји оставио је Ирод Идумејац (Велики), и његови синови, који су као слуге Рима владали Јудејом у време Христовог оваплоћења, и угасили се засијавши пре тога последњим сјајем – као децоубице (Ирод Велики), пророкоубице и богоубице (Ирод Антипа, „Иродијадин муж“), или само другоразредне мизерије, убице простог народа Божјег (Ирод Архелај).
Земља Едом не постоји, Едомци не постоје, у памћењу човечанства остало је само њихово име као метоним проклетих отпадника, кољача, убица нејачи и крволока, који бејаху закратко на земљи, као у ружном сну, а којих неће бити у Царству Небеском.
Ко су новозаветни Едомци, новозаветним Јерусалимљанима, Србима, данас би требало да је јасно, јер су их добро познали. Не само да су им животна дела на историјској сцени аналогна односно идентична (продаја вере за вечеру, па за тим мржња и клање правоверне бивше браће… и стари Едомци су се славили својом плотском мудрошћу, и као успешни ловци-„спортисти“ свога времена, храбри војници над нејачи…, него – да се Власи лакше досете – имају чак и исто име као старозаветни: Крвати (едом=крвави).
А ми, данашњи Срби који све ово видесмо, требало би да се замислимо над још једном упадљивом аналогијом. Пред први долазак Христов у плоти Јудејом је под покровитељством Рима завладао Едомац Ирод, а после њега синови му. Није ли и Србима, новозаветним народом Божјим, пре мало више од пола века завладао црвени крвави Едомац Јозеф Броз? И нису ли после њега Србијом и све до данас наставили да владају његови мало мање крвави али не мање црвени и(з)родићи? И не владају ли и до данас – под високим покровитељством Рима, окупационог 4. Рајха, преко обавештајних служби хрватског е-дома, чија мрежа покрива све друге „српске“ тајне службе, и – симболично – преко едомита Ане Брнабића?
Не значи ли и то да је Христов Долазак опет ту, пред вратима? Јер, и први пут Он је дошао да ослободи савршено поробљене, не самовласне. А тако ће бити и о Другом Доласку.
Истовремено, утешимо се тиме. Да, гадно је живети поред Крвата и са њима међу собом (Идумејац је и Невен Ћулибрк, којега ће сатанини анђели кроз сву вечност појити крвљу стотина тисућа јасеновачких покланих, свих оних које није пописао у својим свештеним тефтерима…). Али наше жртве нису биле узалуд, оне су положене са високим смислом – да Крвата више не буде.
И то заправо у најдубљем смислу значе смирене, безмало радосне речи Србинове усташи који га је клао: „Само ти, синко, ради свој посао – убиј, закољи…да Хрват не постоји“. Јер, и они Едомци, Писмо сведочи, истребили су се властитим рукама („за насиље учињено брату твојему истребићеш се засвагда“, не „бићеш истребљен“). То је икона оне многима тешко појмљиве истине: убивши брата својега, ниси убио њега, убио си себе.
На Суду Божјем, када се пред свом Васељеном открију сва злодела људска, и испуни реч Духа Светога речена устима Исаијиним (глава 34.), и „сиђе Мач Мој на Суд на Едомце и на народ који сам проклео да се затре“, у „Дан Освете Господње, час исплате, да се освети Сион“ када живи мртваци едомски избаце се „у потоке смоле разгореле“, остатак Хрвата који нису били Крвати завикаће пред Богом да су заправо Срби: „И ми смо Servi Dei, раби Божји! Ево их пред Тобом наши преци, зар они нису Твоји Срби?“ И Бог ће их примити.
И као што су се у старозаветној историји Едомци асимиловали у Јевреје, тако ће у Царству Небеском остатак Хрвата бити асимилован у Србе – Рабе Божје (Servi Dei, на добром старом латинском који Хрвати на своју срећу помало знају, иначе не би имали основану апологију, а ми апсолутну аналогију).
Сви народи ће предстати на Суд пред Богом (Матеј 25:32), и све ће их Христос разлучити као пастир што разлучује овце од јаради. И сви ће народи и њихове земље постојати у Царству, онако како их је Господ створио, са намером да вечно буду и да се сви спасу. Само једне земље и једног народа неће бити у вечном Едему – Едома-Крватске (са укрима, гнусним источним клонима Крвата, биће аналогно).
И испуниће се последња реч Авдијина: „И изаћи ће спасени од горе Сиона, да одмазде гори Исављевој. И биће Царство Господње“.
И у том Царству, којем неће бити краја, Хрвата неће бити. Амин.
Аутор: Сестра Марија, монахиња ман. Јасеновац
Вечно благодарење србским Мученицима – благодарење од све Творевине – што душе своје положише за то високо дело!
И Слава Премудрости Божјој, која Десницом Својом свако зло и ужас недокучивим начином окреће у Добро и Красоту!
Коментатор с надимком Евсевије
Прочитајте још
Књига пророка Авдија
1 Утвара Авдијева. Овако вели Господ Господ за едомску: Чусмо глас од Господа, и гласник би послан к народима: Устајте, да устанемо на њу у бој.
2 Гле, учинићу те малим међу народима, бићеш врло презрен.
3 Понос срца твог превари те, тебе, који живиш у раселинама каменим, у високом стану свом, и говориш у срцу свом: Ко ће ме оборити на земљу?
4 Да подигнеш високо као орао и међу звезде да метнеш гнездо своје, оданде ћу те оборити, говори Господ.
5 Како си оплењен?! Да су дошли к теби крадљивци или лупежи ноћу, не би ли покрали колико им је доста? Да су дошли к теби берачи виноградски, не би ли оставили пабирака?
6 Како се претражи Исав, како се нађоше потаје његове!
7 До границе те одведоше сви који беху с тобом у вери, преварише те и надвладаше те који беху у миру с тобом; који једу хлеб твој подметнуше ти замку, да се не опази.
8 У онај дан, говори Господ, нећу ли погубити мудре у земљи Едомској и разумне у гори Исавовој?
9 И твоји ће се јунаци уплашити, Темане, да се истребе покољем сви из горе Исавове.
10 За насиље учињено брату твом Јакову покриће те стид и истребићеш се засвагда.
11 Онај дан, кад ти стајаше насупрот; онај дан, кад иностранци одвођаху у ропство војску његову, и туђинци улажаху на врата његова и бацаху жреб за Јерусалим, беше и ти као који од њих.
12 Али ти не требаше гледати дана брата свог, дана, кад се одвођаше у туђу земљу, нити се радовати синовима Јудиним у дан кад пропадаху, нити разваљивати уста у дан невоље њихове.
13 Не требаше ти ући на врата народа мог у дан погибли њихове, не требаше да и ти гледаш зло њихово у дан погибли њихове, ни да се дохваташ добра њихова у дан погибли њихове.
14 Нити требаше да станеш на распутицу да убијаш бежан њихову, нити да издајеш оних који осташе у дан невоље.
15 Јер је дан Господњи близу свим народима: како си чинио, тако ће ти бити, плата ће ти се вратити на главу твоју.
16 Јер као што сте ви пили на светој гори мојој, тако ће пити сви народи вазда, пиће, и ждреће, и биће као да их није било.
17 А на гори ће Сиону бити спасење, и биће света, и дом ће Јаковљев наследити наследство своје.
18 И дом ће Јаковљев бити огањ и дом Јосифов пламен, а дом Исавов стрњика; и разгореће се на њих, и спалиће их; и неће бити остатака дому Исавовом, јер Господ рече.
19 И наследиће југ, гору Исавову, и равницу, Филистеје; и наследиће поље Јефремово и поље самаријско и Венијаминово и Галад;
20 И заробљена војска синова Израиљевих наследиће шта је било хананејско до Сарепте; а робље јерусалимско, што је у Сефараду, наследиће јужне градове.
21 И избавитељи ће изаћи на гору Сион да суде гори Исавовој, и царство ће бити Господње.
(Поуке)