И ко се поузда у знање о Богу, тај, као и Адам (пра-првосвештеник Божији, праотац), не само да греши, него и раскида везу са Богом

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

1. Укључењем у Београдски државни универзитет, светосавски Православни Теолошки факултет у Београду се обавезао или је позван (а с њим, како изгледа, и наша црквена хијерархија?)

и да испуњава европске Болоњезе-норме!

па уколико очекујемо („европски”!) да се — поред Свемогућег Извора и Даваоца вере, поред Христа, или чак „европски”, без Христа који је једина могућа Глава Цркве! — на челу литургијске заједнице клира и верног народа, на челу Цркве (у литургијском догађају) јављају:

и Биговићев Теолошки факултет (свеједно да ли Биговићев или папски),

учени доктори професори теологије (као др теологије уз то и парох „европејац“ — професор и декан! — Биговић, као парох! А није на томе факултету једини такав!),

и професори теолошке психијатрије,

и „Православни(?) пастирско-саветодавни (психијатријски) центар Архиепископије београдско-карловачке“, и то у време (време кризе вере!), кад немамо исповедних диалога у агапе-трпезама, у литургијско-парохијским заједницама,

онда све то показује да наступа евроунијатско, „спасоносно“ клиничко, научно-метафизичко, универзитетско и осавремењено, Јунг-Хесе „Православље“.

2. Да почнемо од феноменологије и психоидеологије која полако — преко „пастирске психологије” — осваја већ и православни „теолошки факултет”.

Почев већ од Фројда (и њему блиског Шопенхауера), психоанализа је уско повезана с метафизиком (тј. сатанизмом метафизике). Поникла — не из провереног искуства о човеку, него — из метафизике, како то лепо објашњава Томас Ман кад (у предавању или беседи у част Фројда) говори о песничко-књижевној инспирацији. Тако психоанализа као и „дубинска психологија“ (Tiefenpsychologie), чак и у (западно-метафизичком) тумачењу азијског Истока, до краја остаје верна метафизичкој (тј. интелектуалистичко-рационалној) традицији Запада. Тиме се, међутим, психоанализа легитимише као психоидеологија, те ћемо је тако и нази-вати (и приказивати).

Жарко Видовић: Пет ставова аутентичног хришћанства

Зато су — за психоидеологију, као и за метафизику! — вера и осећање органски (и то наслеђени) феномен „ирационалног“,

па је „истина“ — тј. универзални научни појам — тих „ирационалних“ феномена (осећања и вере) могућа само као „рационална истина“: појам вере и појам осећања су, као и у метафизици (истоветности или поистовећењу мишљења и бића), рационални појмови о „бићу ирационалног“,

тако да ни свест није феномен осећања или вере (или уметничке надахнутости), тј. није духовни, трансцендентални феномен (изнад бића и његовог искуства, као субјект Ја који себе не може да тражи или нађе у објекту ја),

него је свест „рационална“, за разлику од несвесног (објекта-ја) као ирационалног!

3. Тако до истине — не истине духа који је трансценденција, визија (платонска идеја) вере или визија (чувство) осећања, него — до „рационалне истине“ појма о вери (тј. до говора и речи као конвенције) и до „рационалне истине“ појма о осећању“ — долази „појмовно“ мишљење о вери и осећању,

(а то значи: говором, исказом о вери и осећању као о „ирационалним“, несвесним предметима мишљења!)

Александар Мирковић: Књиге Жарка Видовића – приручници за очување здраве душе

4. Зато о психоанализи и дубинској психологији и говоримо као о идеологији, тј. о вештини или чак науци о употреби и опредмећењу човека, што је — у ово Доба технике! — горе од остварења марксистичког појма „отуђености“.

Тако психоидеологија — као и метафизика! — опредмећује веру и осећање, како би их приказала као предмет науке

тј. одбацује самоспознају и самосвест бића индивидуе,

одбацује или превиђа једини могући приступ осећању, уметности и вери,

одбацује свест бића о сопственом — па и носталгичном и меланхоличном, дакле, опет осећајном — сећању на дух (као и о сећању на магију-страст),

па отуд одбацује и свест слободе, самоспознају и самопоуздање настало из ума (увида-маште) вере, као и из ума (увида-маште) осећања (рецимо, уметничког).

и, најзад, одбацује и свету тајну исповести и парохијско-литургијског диалог те то замењује праксом психијатра, психотерапеута, клинике, „архипастирске“ Јеротићеве — психијатар замењује свештеника и пријатеља. Довољно је да подсетимо на Кантов став (из Критике моћи просуђивања или вредновања, Urteilkraft):

да о Добру, о Лепом, о Узвишеном може умно да суди само осећање, јер

Добро, Лепо и Узвишено можемо само да осећамо,

да само осећање (тј. само благодат осећања) естетизује наша чула (око и ухо), тј. даје нашим чулима „ум“ (тј. преображено искуство, преображен субјект опажаја), моћ да — „без појма“(и одговарајуће речи)! — препознамо или запазимо појаву Добра, Лепог, Узвишеног (недоступног мишљењу и знању)

(па да тако запазимо и појаву самог Бога, тј. Христа, Сина Божијег, како то Христос каже апостолу Симону Петру, (Ев. по Матеју 16,13-19), али да и хлеб осетимо као Хлеб насушни, тело Христово)

Велимир Гајић: Две теологије

6. А како то умно осећање (умно чувство) — стваралачко и преображавајуће (преображава нашу чулност!) — може да се јави само спонтано, као благодат, без могућности наше одлуке о њему (о појави и томе уму осећања),

то је логичан (а без показивања недоказив) закључак да се у нашем осећању јавља ум који није наш, човеков, него Енергија Духа Светог, надземаљски ум дат чулима, небески, тајни, божански, тј. трансценденција (или, како Његош, у Лучи микрокозма, назива то осећање: „умно чувство“),

па да нам буде јасно колико су метафизика и психоидеологија (тј. психологија израсла из метафизике као „истине појма о бићу“) у сукобу не само са Кантом, и са Платоном, него и са поезијом, са вером, са самим човековим осећањем, са самом душом и вером човековом! са Православљем!

7. О томе, уосталом, сведочи и Еванђеље:

(Матеј 18,1-10 и Матеј 19, 13-15): кад Христос ум деце (чедни ум вере и осећања, умно чувство) приказује као верско осећање, благодат, једини Живот душе, живу веру, која је изнад сваког ума фарисеја (теолога — метафизичара — интелектуалца) и „књижевника“ (књигозналаца, познавалаца Књиге, тј. Библије, Светог Писма),

па зато Христос — (по Матеју 15, 1-14, 16,1-12), а нарочито у (23,1-39) — упозорава да се чувамо „квасца фарисејског“ (16,12) у Хлебу насушном, тј. да се чувамо теологије кад теолог уображава да је спас у рационалном објашњењу благодатних осећања, божанских порука, свете тајне (као у метафизичкој „теологији“ Запада кад изједначава разум са вером!).

Жарко Видовић: Глава Православне цркве није патријарх, синод, хијерархија – него Христос

8. А то је, језиком „модерне мисли“ речено, исто што и аутентичан песник-уметник поручује својим уметничким делом:

да се чувамо естетике!

јер она презире сам дух човеков — саму благодат, наш доживљај (осећање) уметничког дела, наше благодатно умно чувство,

настојећи да дух (лучу бића човековог, микрокозма) „превазиђе“ естетичком теоријом, рационалним објашњењем,

да икону превазиђе појмом, а поезију и веру филозофијом (тј. метафизиком или психоидеологијом телевизијских теолога)

9. Само то осећање (умно чувство, за разлику од страсти, чувства безумног, магијског) не може да се појави као наш, смишљени производ, као наша (предвиђена или жељена) творевина или конструкција,

Умно чувство је могуће — за разлику од страсти (ероса, жеље) — само као блаженство, благодат: дар, надахнутост, дар Духа Светог, Луча, плод библијског Дрвета живота (од којег душа постаје и опстаје као жива душа и осећа Бога као „Бога живих“, тј. душа жива осећањем, једином силом живота у човеку).

А Дрво живота је, после Прагреха, човеку недоступно, јер је човек из Раја (заједнице са Богом!) изгнан управо тако што му је — и док му је — недоступно то Дрво живота саме живе душе, сам Дух Свети (Постање 3,22), моћ преображавања искуства (представа) којима наша чула препознају (запажају) предмете тек кад оно (то преображено искуство, орган опажаја) преобрази и те опажене предмете, да их гледа преображене!

Жарко Видовић: Литургија је највећи ауторитет – изнад свих, изнад патријарха, Синода, епископа, изнад црквеног Сабора!

10. Основа осећања је егзистенција, тј. егзистенцијално осећање смисла као корен и страсти, и блаженства, и радозналост. Дете има у самом погледу очију изражено осећање света, али осећање својствено бићу:

или егзистенцијални страх који изражава самим рођењем, плачем изражено, а онда ће родитељи то — својом хармонијом тројства (отац-мати-дете, Духом светим препорођени) — савладати да се у детету јави или чуђење, однос према свету као чуду, или дивљењем… ако не, онда ће дете задржати егзистенцијални страх, тј, неће бити крштено!

11. Света породица — Јосиф, Марија и Дете — су тајна Духом Светим дате хармоније као идеала, смисла и животне снаге и извор читавог система вредности Медитерана као цивилизације која тежи хармонији. Тројство је та Тајна Свете породице, а не Хегелово!… Тројство је Три бића. Три лица човека и Бога. У човеку душа оца, матере, детета. То тројство је Тројство осећања, а не знања, тј. тројство егзистенције као ТАЈНЕ, а не поимања и знања и говора…

12. Плод са Дрвета Знања је исто што и метафизика: негација вере и осећања као живе (преображене) душе бића.

Метафизика се — а она је „душа“ (виталност емпиризма и рационализма) цивилизације Запада — најзад суочила са човековом немоћи да нађе могућност разумског приступа смислу опстанка,

а тиме и самом Христу, Откровењу смисла битија и човека!

Жарко Видовић: Како да схватимо себе?

13. Пораз (а не само „криза“) метафизике јасан је тек у њеној немоћи пред питањем смисла, јер, поистовећујући биће са мишљењем, метафизика (рационалистичка онтологија) открива немоћ — и бића и метафизике! — пред питањем смисла, а виталност човекова (снага „живе душе“, човекове воље за живот) је сва у осећању смисла! (како то говори и Ками, у „Мит о Сизифу“, „Странац“ итд.)

14. Основни и спасоносни феномен човекова живота и опстанка је самосвест индивидуе-бића. А она настаје тек са осећањем, као феномен осећања!

Та самосвест се огледа у човековој свести о слободи, онако како то и Достојевски каже у поеми „Велики Инквизитор“.

Човек је биће индивидуе, биће по себи, сам господар свог понашања и с тим треба не само да се помири, него и да, у тој самосвести (и одговорности за све своје поступке и речи), буде смирен,

како би, на тај начин, био обдарен и срећом- трансценденцијом-надахнућем-агапе-љубављу, поштовањем личности…

да и децу васпитава уз ту своју спремност слободе на жртву. Самосвест-слобода-одговорност.

Епископ Данило (Крстић): Природни и натприродни човек

15. Дакле, биће индивидуе — у његовој усамљености и самоистоветности — није болест, за психоанализу, него природни изазов човеку,

да на тај изазов и одговори: спремношћу на одговорност и жртву, уз поштовање човека, као у Кантовом категоричком императиву

или (што је исто као и Кантов категорички императив) као у две највеће заповести Божије (Матеј 22,37-39): љубав и захвалност Богу (за биће као самоистоветност и слободу)… да не критикујемо Бога што нам је битије дато као изазов…

Све то уместо психоанализе која у индивидуи гледа болест...

16. А индивидуа, баш у психоанализи и психоидеологији (као и у марксистичком учењу о отуђењу човека), и јест болест — ако човек индивидуу и свет битија посматра магијски-метафизички!

јер психоанализа, као и „дубинска“ (Јунг итд.) идеологија (психоидеологија), полази од метафизике (Дрвета знања, добра и зла као знања, култа мишљења као тобоже „творачке силе“ и „силе сазнања изнад осећања“, филозофије „изнад осећања уметности и вере“ ),

па зато третира индивидуу (биће индивидуе) као предмет мишљења, лечења, третмана психијатра и лекара који ни себе не може да излечи! као природну болест (болест емоције), човека као болесну животињу,

17. то јест, прилази човеку жељом, знањем које је воља за моћ, магијски, као и метафизика…: жељом, знањем безумним!

18. Кад Његош, у Лучи микрокозма, назива благодатно (уједно и поетско) осећање: „умно чувство“, тиме каже да је оно могуће само као дар Божији самом уму човековом: дар преображаја искуства, као субјекта чулних опажаја, чиме искуство (представе искуства, тј. субјект опажаја постаје уман да види идеје, ликове бића) …То чувство је моћ Луче, тј. машта-увид (непосредни увид) саме Луче, Енергије Духа Светог у човеку.

Жарко Видовић: Његош и литургијске анагнозе

19. То је став православног исихазма (монаштва смиреног у очекивању увида, дара Духа Светог),

јер монах смирено (у смирености, грчки: исихиа) очекује момент вере, појаву своје душе као живе душе, оживљене, васкрснуте осећањем вере и увида. Тако монах исихаст очекује своју Лучу, Таворску светлост, просветлење, увид или показивање Нечег.

А очекује смирено, — смирено прихватајући сазнату истину свог смртног и грешног бића! смирено, јер је мудар, уман, па зна да никаквим својим напором или вољом свог бића, својом одлуком човек не може доспети у стање Луче, живе душе,

јер је

20. смиреним прихватањем истине свог бића (о граници свог бића, о немоћи бића за трансценденцију) дошао и до свести да је трансценденција могућа само као благодат, Силазак Луче као Духа Светог. А то човек сам не може чак ни слободом која му је од Бога дата, додуше као моћ да сам одлучује, али само о својим поступцима (телесним)

21. То сазнање у Грка (па онда и грчких православних монаха) потиче још од Платонових идеја,

а идеје нису појмови (конвенције о речи-знаку за неку одређену и утврђену заједничку представу искуства људи), него

идеје (Платонове!) су непосредан увид: грчка реч идеја и значи виђење, чулни утисак, увид, чувство (а не искуство, представа искуства, сећање, мисао о сећању или о представи). Али идеја је виђење преображеног бића (предмета виђења) омогућено истовременим преображајем (преумљењем, дарованим умом) нашег искуства, тј. нашег органа опажаја! Зато се то чуло — чулни утисак, или чувство! — назива умним: баш „умно чувство“ Луче Његошеве (ЛМ, Посвета, 125)!

Жарко Видовић: О чему се ради у „Горском вијенцу“

22. Платон каже, у „Седмом писму“, да је идеја — за људску мисао, за философију као мисао — тајна! и да он лично, ма колико се на њега позивали (неосновано, како сам каже), …да он лично никад и нигде није јасно могао да каже шта је та идеја (коју је као песник доживљавао), да мишљу дефинише и опише идеју!

Идеја, дакле, није доступна ни философији, тј уму као философском.. па макар тај ум био и Платонов! Дакле, Платону је јасно да се идеје јављају само као ликови које човек види, као предмет виђења (чула, чувства-осећања), а не мишљења,

па и сам он има искуство (сећање) на те идеје, на виђење идеја,

али разумом (мисаоном обрадом искуства) не може да их објасни и представи — сем ако и Ви сами лично не видите нешто такво као идеје! ако се и Вама укажу! тј. да их видите, чулно, чувствено, а не да вам „падну на памет“ неке „идеје“!

23. О Богу исто као и о идеји: Бога зна само ко је Бога видео! (то ће се потврдити у хришћанству, тако да Платон заиста представља грчки Стари завет, тј. очекивање Христа, боголиког човека, тј. Богочовека!)

Али мишљењем, умом мишљења (тј. разумом ко мисаоном обрадом свог искуства) не може се ништа знати о Богу!

(То и сам Христос каже апостолу Симону Петру кад га — таквог, надахнутог! — назива стеном на којој ће градити Цркву).

24. И ко се поузда у знање о Богу, тај, као и Адам (пра-првосвештеник Божији, праотац), не само да греши, него и раскида везу са Богом: ту тајну везу надахнутог чула (чувства), везу за коју мисаони ум није способан!

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

25. Идеја је, дакле, трансценденција: превазилази моћ искуства, па и ума, мишљења (мисаоне обраде искуства),

па ако је мишљење (о искуству) у стању да буде идентично са бићем (тј. ако искуствена представа бића препознаје, тј. опажа само биће, тако да се говори чак и о идентичности представе са самим бићем),

онда је идеја=трансценденција: једнако изнад бића као и изнад ума (философије) и искуства (искуства о бићу) о којем мисао ума мисли!

26. Али је та идеја (тј. трансценденција, трансцендентна, надмисаона, надумна и над-бићевна идеја) … ако је та идеја доступна само чулима — без појма! као у погледу детета! — а у нас старијих тек преображеним (преумљеним) чувствима тек кад се сама она преобразе и стекну моћ (мистеријску моћ) коју нема само искуство и ум (који о искуству мисли)!

И пошто ум нема ту моћ да сазна (да мишљењем сазна!) трансценденцију,

то је сазнајна моћ — према трансценденцији! (идејама) — призната само чулима, чувству, тј. оним „естетским чулима“ као што су вид и слух (у Канта), па

ако тек чула или чувства („естетска“, вид и слух) имају ту моћ да виде и чују идеју (трансценденцију, идеју-лик, надбиће, преображено биће),

онда је савршено уман — по томе што је надуман, надбићеван, надвремен — само ум који припада чувству, преображеним чулима (преображеном искуству којим чула опажају предмете препознавајући у њима своје преображено искуство о њима!

па је зато ум који види и чује идеје (трансценденцију) — чувствени ум! или:

чувство које види и чује идеје (трансценденцију) је умно чувство!

27. Па ако су чула постала умна толико да виде или чују не само биће, него и трансценденцију (идеју, преображено биће),

онда то значи да се истовремено преобразило — не само биће које сад опажамо као идеју, трансценденцију, него — и у нама наше искуство које је субјект опажаја идеје!

Жарко Видовић: Црква у свету

То је тај — мистеријски или уметнички, духовни —преображај, истовремено и субјекта и објекта опажаја! То је то поистовећење ноисис са ноитон... у Плотина веома опширно описан преображај који је мистерија и трансценденција!

То је тај „преображај чула“ у моћ коју има само осећање! моћ трансценденције, моћ

да трансценденцију (оно што је изнад битија бића) види, сагледа, посматра непосредно,

а не да о идеји тек закључује — посредством искуства, сећања на виђење, на идеју, која је непосредни ум чувства!

Идеја је, дакле, трансценденција: превазилази само биће и његово искуство, па тако и саму моћ ума, мишљења,

ако тек чула или чувства („естетска“, вид и слух) имају ту моћ да виде и чују идеју (трансценденцију, надбиће, преображено биће),

онда ум — који је савршено уман тек по томе што је надуман, надбићеван, надвремен — … онда тај ум припада само чувству,

па је зато ум који види и чује идеје (трансценденцију, преображено, уздигнуто) биће — чувствени ум, или:

чувство које види и чује идеје (трансценденцију) је умно чувство!

Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића – „Анкете за академску елиту Србије“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 17. 11. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Богословски факултет, Жарко Видовић, СПЦ, карусел, свејерес екуменизма