Нама тек предстоји озбиљан рад. Од 1931. до 1941. овде је, природно, дошло до увећања становништва, али ’41. није извршен попис, а један од највећих проблема је колико је било људи, рекао епископ Јован
Епископ Јован са ђацима и професорима две београдске гимназије, Осме и Земунске (Фото: Н. Марјановић)
Конак утехе за бреме страдања
Свакоме ко посети Јасеновац – место свирепих злочина против човечности почињених у НДХ у току Другог светског рата и највеће губилиште у националној историји српског народа – бреме страдања, крви, уништавања толико је велико да срце тражи утеху, молитву, да се запали свећа, да се у нечему вишем од нас потражи мир и спокој. Да они који дођу да одају пошту јасеновачким жртвама с овог страшног места на коме тишина јечи не би отишли испуњени горчином, бесом, мучнином већ са дубоком надом, након обиласка спомен-подручја долазе у манастир Рођења Светог Јована Крститеља. Ту проналазе утеху, дочарао је епископ пакрачко-славонски Јован. Ова светиња налази се на месту где је некада била велика српска православна црква, срушена 1941. године. Августа те злослутне године основан је један од највећих и најстрашнијих логора смрти у Европи у коме је страдало највише наших предака.
– У време патријарха Германа прво смо обновили цркву која се овде налазила, а некада је била двоструко већа. Овом народу, нарочито онима који су живели овде и онима који су били главне жртве овог логора, овај храм донео је утеху и то се видело јер се преломила, променила се народна душа за један једини дан. Био је то 2. септембар 1984. године, највећи скуп у Јасеновцу, када је освештан овај храм – говорио је владика о манастиру који је био један од његових приоритета откако је пре девет година постао епископ пакрачко-славонски.
Цркву у Јасеновцу, како је објаснио, освештао је патријарх Герман, који је на трону Српске православне цркве био пре патријарха Павла, али је и потоњи патријарх Павле био присутан када је освештан овај храм.
– Од 2000. године ово је, не само црква него и манастир. Овде живе сестре монахиње које су дошле из наших али и разних крајева света управо зато да би онај који долази на ово страшно место имао пружену руку и љубав, да би имао где да буде дочекан да запали свећу у било које доба дана и ноћи – беседио је епископ. Слушало га је стотину ђака и професора две београдске гимназије, Осме и Земунске, који су недавно у оквиру прве студијске посете Јасеновцу, након обиласка спомен-подручја, у овом манастиру запалили свеће жртвама геноцида. Упијали су сваку реч коју би изустио владика, а с гимназијалцима је провео читав дан, био им је домаћин. Епископ Јован је председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, матичне музејске установе Републике Србије одговорне за неговање културе сећања на жртве геноцида у Другом светском рату. Он је и председник Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Осам година радио је у Међународном институту за проучавање Холокауста „Јад Вашем”. Стручњак је светског реномеа, или ђачким речником – жива енциклопедија. Његова особена појава, очито гостопримство, нескривена радост и посвећеност разговору с младима на путу неговања културе сећања засноване на знању, оставила је снажан утисак на гимназијалце.
Истраживачка библиотека у Јасеновцу била је срушена до темеља (Фото: Н. Марјановић)
− Најчувенији научник који се бави Холокаустом на свету Јуда Бауер, који је и мој лични пријатељ, рекао је да је Јасеновац, ако ништа, био страшнији од било ког немачког логора. Ово није никакво само просто спомен-подручје, ово је као Косово поље, Газиместан, Грачаница – светиња која је променила цело биће нашег народа – објашњавао је епископ ђацима.
Да би са стратишта отишли са дубоком надом, владика је речима илустровао да наду показује стари Јеврејин који је подигао дете педесет и неке године прошлог века рекавши да је то дете „освета” народа који је требало да нестане, да им се траг затре а преживео је, живи и даље, ствара, пише, слика, твори лепоту, науку…
− Математичка гимназија у Београду је наша освета, једна од најбољих школа Европе која даје студенте и Харварду и Кембриџу, производи најумније људе нашег народа да се поносимо њима – навео је као пример владика.
Указао је ђацима да би требало да посете и гробна поља Јасеновца у Републици Српској, да виде хектаре јасеновачких гробница, улеглих како су се тела разлагала, али и исто тако страшно ћутање које тамо влада.
− Исто је као ћутање на Велику суботу у Јерусалиму када чекамо васкрсење да се деси. Нема плача, нема туговања, има оно што се у древном грчком језику зове хармолипија, које преводимо на наш савремени језик као тугорадовање, то јесте туга и истовремено и победа. Не заборавите, ми смо једини европски народ уз Русе који се истински побунио и борио. Уз огромне, стравичне жртве ми смо победили највећу звер у историји човечанства. Живот можете овде окусити као нигде другде на свету. Овде тек сазнаје човек ко је, шта је, истински шта овај народ носи, куд идете, коме припадате, али и оно што је најважније, а то је да лично, својом вољом и снагом можете да чините чуда. Е то вам истински желим као гимназијалцима, да чините чуда, да носите свој живот са собом и живите у пуноћи, срећно вам и благословено било – закључио је владика Јован.
Истраживачка библиотека у Јасеновцу била је срушена до темеља, али је недавно завршена потпуна обнова овог здања у коме се сабирају списи, документа, књиге – грађа за истраживачки рад о страдању Срба у Другом светском рату. Директорима Осме и Земунске београдске гимназије пред прагом ове куће владика Јован даривао је књиге да обогате школске библиотеке. Затим их је замолио да времешно штиво, литературу која се односи на период Другог светског рата а скупља прашину на школским полицама, не бацају него донирају овом истраживачком центру. Ђацима је поставио наградно питање: „Да ли знате, ко погоди добија књигу одмах од мене, која је институција у социјалистичкој Југославији била задужена за истраживање Јасеновца?” Неко је рекао црква. „Како је црква могла да истражује, откуд њој институти, архиви и историчари. Шта мислите?”, подстицао их је. Нико није знао. Оговорио је епископ: „Одељење института за хисторију радничког покрета Хрватске у Славонском броду, један човек, и он је погинуо осамдесетих и нестао је рукопис његових књига о Јасеновцу. И ми кажемо знамо о Јасеновцу. Шта знамо?” Углавном туђе приче – рекао је неко из масе.
Шта су ђаци могли видети у Јасеновцу (Извор: Poimenični popis žrtava, Javna ustanova Spomen-područje Jasenovac)
− Нама тек предстоји озбиљан рад. Од 1931. до 1941. године овде је, природно, дошло до увећања становништва, али ’41. није извршен попис, а један од највећих проблема је колико је било људи. Владика Николај је говорио о 700.000 српских жртава у НДХ, а он је знао да буде прецизан. Вршени су бројни појединачни пописи по срезовима, по општинама, црква је вршила пописе три пута од 1945. године. Много материјала постоји, али никада тај материјал није централизован у једној институцији, да се све поброји и упореди. Примера ради, попис ораховачки урадио је један калуђер, отац Леонтије Алавања који је сад у Америци. Пописао је 1985/86. године жртве из десетак малих села из околине манастира Ораховице. Из тог списка ми смо добили 129 непознатих имена. Тако да и те како има простора и материјала за истраживање а огроман посао тек предстоји – указао је владика Јован изражавајући наду да се међу гимназијалцима налазе и будући истраживачи и научници који ће у свом академском раду користити изворе из Истраживачке библиотеке у Јасеновцу.
Миленија Симић Миладиновић
Наслов и опрема: Стање ствари