Архитектонски покољ овако великих размера није виђен у Београду од Другог светског рата. Због уништења Славије мало је вероватно да ће неко банкротирати или одговарати. Одлука о рушењу заштићених објеката вероватно није била само у рукама инвеститора
Нови урбанистички гороган на Славији (Фото: Снимак екрана/С. Малдини)
Када је „отац модернизма“ архитекта Луис Саливен психички и финансијски сломљен лежао сâм на самрти, прича каже да је неко утрчао у његову малу изнајмљену собу и узвикнуо: „Господине Саливен, вашу зграду Трушер руше!“ Саливен се придигао и узвратио: „Ако поживите довољно дуго, видећете све своје зграде уништене. На крају крајева, само идеја се рачуна.“ Скоро сто година касније, на запрепаштење Београђана, због изградње стамбено-комерцијалног објекта претенциозног назива King’s Circle Residences компаније Maison Royale Дејана Станковића, прослављеног фудбалера и тренера Црвене звезде – међу народом омиљених „Цигана“, на простору потеза од трга Славије до улице Светозара Марковића извршено је рушење давнашњег урбаног језгра – амбијента ствараног више од једног века. Међу историјски вредним зградама у грађевински шут претворене су такозвана стара зграда Београдске штедионице из 19. века на углу улица Краља Милана и Светозара Марковића, архитектонски јединствена палата Грађанске штедионице у улици Светозара Марковића 43 изграђена 1929. по пројекту архитекте Стевана Тоболара, стамбено здање у улици Светозара Марковића 47 које је пројектовао родоначелник модернизма у Србији Милан Злоковић. На „листи за одстрел“ нашле су се и суседно култно место Београђана зграда кафане „Мањеж“, такође Тоболаров пројекат из 1934. и зграда у стилу архитектонског модернизма познатог руског емигранта архитекте Валерија Владимировића Сташевског.
Архитектонски покољ овако великих размера није виђен у Београду од Другог светског рата, а омогућен је по чувеној шеми где Завод за заштиту споменика културе града Београда „заборави“ да је формално истекла заштита културног добра па је не обнови, што инвеститори добро знају и муњевито крећу у акцију. Наиме, 2021. након конкурса који је објавила Станковићева компанија за ново урбанистичко-архитектонско решење блока између улица Немањине, Светозара Марковића, Краља Милана и Краља Милутина – што је још један од српских архитектонских специјалитета, нонсенс и парадокс у којем инвеститори „кроје“ просторе од јавног интереса по мери сопственог профита – реаговали су грађани и бројна удружења па и Одељење уметности САНУ, са захтевом да се спречи рушење вредног градског језгра. Након апела донет је посебан План о детаљној регулацији који налаже да је неопходно приликом пројектовања нових зграда на овом простору исте интегрисати у старо ткиво и заштитити архитектонску и културну целину, посебно ону окренуту према парку Мањеж. Штавише, на конкурсу које је „по мери“ Maison Royale расписало Друштво архитеката Београда победио је архитектонски биро АКВС пројектом који је сачувао вредне примерке историјске архитектуре. Похлепни инвеститор је ипак поверење дао монструозном пројекту бироа Remorker Architects, који су бескрупулозно „почистили“ – уништили све преостало вредно на Славији.
Извор: Изјаве.нет
Хаос који је у историјском урбанизму Београда начинио Реморкер само је један у низу на овом простору. Славија је „начета“ још осамдесетих када је на конкурсу за изградњу комплекса Народне банке победио хрватски архитекта Грујо Голијанин пројектом где је високоспратном наметљивом архитектуром у стаклу и челику прекрио зградама целу површину блока. Злобници су тада помињали његове блиске везе у врху банке, а тадашњи архитектонски Инвест-биро приграбио је пројекат и његовог аутора купивши му кућу на Сењаку. Хрватски архитекта је Београд напустио у немирно ратно време, оставивши незавршен енормно наплаћен посао за који је гарант био тадашњи Савез архитеката Србије. Након претњи тужбом и потенцијалног финансијског краха чувени САС је банкротирао, а заменило га је ново, „невино“ Удружење архитеката Србије – УАС. Због најновијег уништења Славије мало је вероватно да ће неко банкротирати или одговарати. Одлука о рушењу заштићених објеката вероватно није била само у рукама инвеститора. Али, то није важно. Било ко да стоји иза овог уништења, које је сигурно „прошло кроз папире“, показује сложену и ширу криминалну мрежу у којој је свака и најмања иницијатива власти могла да исправи штету, што није учињено. Зато је овде позиција инвеститора као рушитеља ближа представама које можда имамо о „гробарима“ него „злочинцима“ архитектуре.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости, 29. 8. 2023/Фејсбук страница С. Малдинија)