Силе које се сада померају „у дубокој структури друштва“ призване су тешким и мрачним догађајима, безумљем чије су последице смртна страдања деце и младих људи. То су жртве принете злу
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
Док у редовима званичне политике, као и у медијима, траје оштра расправа о томе где су границе „употребе“, односно „злоупотребе“, и разумљивог, очекиваног и спонтаног бунта у реаговању грађана на мајски масакр у Србији, у нимало толерантној атмосфери бележе се различити коментари посебно око питања одговорности институција и појединаца за ове догађаје. У знаку продубљеног неповерења и сумњичења, те претњи и оптужби супротстављених политичких актера – позиције и опозиције – траје узајамно чашћавање увредама, а најпре оном да се у овој небивалој националној трагедији користи прилика за политички „ћар и вајду“.
Именом „Србија против насиља“ названо је прошлонедељно (друго по реду) протестно окупљање грађана, чију масовност и атмосферу Београд дуго није видео. Премда се оклева са изрицањем броја који би квантитативно урамио овај скуп, извесно је да је река народа, подсетили бисмо не и наглашено народа који се сврстава у одређене политичке или партијске редове, самосвесно корачала, у вери да тим чином упућује јасан одговор тешким изазовима, да се одупире злу, тортури и насиљу.
Протест „Србија против насиља“, 12. мај 2023. (Извор: N1/Власта Вукићевић)
Бол и страдање су учинили да се, како неко рече, „енергија враћа у народ“!
Организатори су артикулисали захтеве, а њихова мера „операционалности и конкретизације“ била је свесно максималистичка, колико и нереална, с обзиром на друштвено устројство, односе снага и позиције моћи.
Поред захтева за смену више министара, тражи се „хитно заустављање даље промоције насиља у медијима и јавном простору, укључујући и смену Савета Регулаторног тела за електронске медије“. Тражи се „гашење штампаних медија и таблоида који промовишу мржњу и насиље и континуирано крше новинарски кодекс, као и одузимање националних фреквенција телевизијама које промовишу насиље попут Пинка и Хепи ТВ“. Посебно се наглашавају захтеви за „укидање програма који промовишу насиље, неморал и агресију на телевизијама са националном фреквенцијом, попут ријалити програма“.
Један од захтева, у међувремену испуњен, био је и сазивање седнице Народне скупштине, а на којој ће се, речено је, размотрити одговорност Владе Србије и безбедносна ситуација у земљи.
Извор: Политика
Међу оштријим коментарима упућеним организаторима протеста, као знаковити издвојили су се они које је изрекао Владан Вукосављевић, некадашњи српски министар културе. Наводимо их, јер нам се чине важним за дубље разумевање овдашње колективне узнемирености изазване не само недавним масовним убиствима већ и другим, за пулсирање националног расположења, пресудним догађајима. „Протест организују претежно тзв. прозападне странке које су углавном еврофанатизоване и у начелу подржавају антисрпску политику Запада. То чине сада, то би чиниле и ако дођу на власт. Тај ’петооктобарски’ филм смо већ гледали. Оне позивају на ’промену система’, игноришући чињеницу да су и саме интегрални део окупационог ’система’, и кад су на власти и кад нису. Чини се ипак да највећи број присутних на скупу ’Србија против насиља’ не дели политичку доктрину и ставове еврофанатизованих странака, већ је ту због личног залагања за промену стања у друштву.“
Поводом огромног броја окупљених људи међу којима, без сумње, нису биле само присталице „проевропских“ субјеката, уверен да ће „и власт и опозиција, свако на свој начин погрешно протумачити ову снажну поруку народа“, Вукосављевић поентира: „Србија се мешкољи и гунђа, без вике и површних страсти. Нешто се крупно помера у дубокој структури друштва и ко то не буде добро разумео биће велики губитник, а врло крупан је улог у игри.“
Поновимо охрабрујући закључак: „Енергија се враћа у народ.“ Моћ енергије која се наслућује чини важним одговор на питање: хоће ли та сила бити „каналисана“ у два правца, односно хомогенизована око два центра идеолошке, политичке и друштвене воље? Наставак протеста „Србија против насиља“ заказан је за петак – дан изласка овог броја наших новина. Очекује се масовност која ће надмашити претходну. Истовремено, за наредну недељу сазива се „највећи скуп у историји Србије“, практично контрамитинг скупу који се одржава 19. маја. Председник Србије Александар Вучић позвао је, наиме, грађане да дођу 26. маја у Београд, на скуп „за одбрану слободарских, демократских вредности Србије“, а члан Председништва СНС-а Горан Весић појаснио је: „На тај начин ћемо показати да волимо Србију и колику подршку има Српска напредна странка.“
Подсетимо: силе које се сада померају „у дубокој структури друштва“ призване су тешким и мрачним догађајима, безумљем чије су последице смртна страдања деце и младих људи. То су жртве принете злу, а у земљи чије су патње већ огромне, материјално, морално и духовно урушавање митско. Умесно је питање – да ли је у условима овако тешког живљења и свих спољних притисака усмерених на даље дробљење државе и отежавање голе егзистенције њених грађана, да ли је, дакле, у тим мукама најпожељније да се маршира у две колоне? У две супротстављене групације које ће пробуђену народну енергију тим супротстављањем улудо арчити? Какве ће бити последице? Ако је реч – како је најављено – о „борби за одбрану демократских, слободарских вредности“, зар није могуће да се у српском друштву постигне сагласност око система вредности, око у том смислу најмањег заједничког именитеља иза којег неће бити сврставања у непомирљиве колоне? Или је реч о нечем другом, рецимо о вредностима које интересно, идеолошки, а свакако и персонално искључују могућност суживота и јединства?
Љиљана Богдановић: За „гледање врагу у очи“ потребни су храброст, част и поштење „дијагностичара“
„Национално јединство и консензус су насушна потреба Србије. Да се та потреба оствари, неопходно је јасно дефинисати националне и државне циљеве и на њима стрпљиво изградити поверење и јединство. Јединство се не проглашава, већ изграђује – јасноћом циљева, стрпљењем и поверењем.“
Наведену опаску о судбински важном јединству земље изрекао је недавно Живадин Јовановић, неуморни актер нашег јавног и политичког живота, чијим промишљањима неретко на овом месту указујемо пажњу.
Шта све чини савремени стварносни контекст и окружење наше државе и народа можда најсликовитије дочарава један бизаран случај. Реч је о суманутој, когнитивно поремећеној перцепцији стварности која се у јавном простору интерпретира као „озбиљна“. Каже наиме извесни Хисен Бериша, посланик Демократске партије Косова, у свом Фејсбук обраћању специјалном представнику ЕУ Мирославу Лајчаку: „’Косово’ је спремно за рат, уколико слобода, интегритет и суверенитет земље буду нарушени. Међутим, треба да знате да то неће бити једини сукоб. Подсећам вас и оне који подржавају Србију да ће се, у случају рата са Србијом, битке водити и за Ниш и Куршумлију, земљу мојих предака, Рашку и Санџак.“
Ових дана радо се изговара поетизована истина „Србија је велика тајна“. Знамо да ово значи и – српски одговори на изазове нису предвидиви, а могу бити жестоки. То, међутим, не знају сви, а заборављају многи који би требало да памте.
Наслов и опрема: Стање ствари