Никола Туцаков: Ционистички покрет и јеврејска штампа у Београду пред Други светски рат

Потенцијалан фактор поделе у оквиру ционистичког покрета у Београду јесте присуство идеје о Јеврејима као „Србима Мојсијевцима”, односно идеје о асимиловању коју су промовисали превасходно Сефарди

У организацији Института за европске студије, стажиста Института мср Никола Туцаков одржао је 4. марта 2023. године предавање на тему ционистичког покрета и јеврејске штампе у Београду пред Други светски рат.

У свом излагању Туцаков је направио осврт на претече ционизма, ционистички покрет у свету и Југославији, укључујући и анализу ционистичке штампе у Београду пред Други светски рат. Говорећи о претечама ционизма, Туцаков је истакао да су покрет започеле верске вође – Јехуда Алкалај и Цви Хирш Калишер, који су се из религијске перспективе залагали за повратак Јевреја у тзв. свету земљу, што је у то време било врло контроверзно, будући да су вођени својеврсним месијанским заносом, односно идејом да се приближава време да се Јевреји врате у своју прапостојбину.

Од тих верских почетака у 19. веку, постепено долази до секуларизације ционистичког покрета, што ће остати у великој мери „мејнстрим” ционизма. Ту се као најзначајнији представници истичу Мозес Хес који у свом делу „Рим и Јерусалим” први пут износи идеју о обнови јеврејске државности. Његов наследник Лав Пинскер, у свом делу „Самоеманципација”, види антисемитизам као довољно оправдање да Јевреји морају имати своју државу како би били уважавани од стране других народа. Кулминацију овог секуларног заокрета представља Теодор Херцл као представник модерног ционизма. У свом делу „Јеврејска држава”, износи своју утопистичку визију о будућој јеврејској држави, мада се та концепција више посматра као „држава за Јевреје” него јеврејска држава. Он окупља круг људи око себе уз помоћ којих покреће први ционистички конгрес у Базелу 1897. када је први пут изнета тзв. платформа ционистичког покрета, а након којег долази и до рачвања ционистичког покрета на неколико праваца – културни, социјалистички, верски ционизам и територијализам. Додатно, у међуратном периоду искристалисале су се три групе ционистичког покрета – раднички ционизам, општи/синтетички ционизам и ревизионистички ционизам.

Говорећи о ционизму у Југославији, Туцаков је истакао да је ционистички покрет постојао и пре оснивања Југославије, а Савез циониста Југославије је основан 1919. године, као централно тело ционистичког покрета са седиштем у Загребу. Иначе, основни услови настанка ционистичког покрета у Југославији, леже у чињеници да је пре свега, у предратном периоду у Београду живело између 9 и 11 хиљада Јевреја, њихов грађански и правни статус је углавном био решен и нису били изложени озбиљном антисемитизму као у појединим западноевропским државама. Осим тога, у погледу друштвеног положаја, то су пре свега били трговци, занатлије, а били су заступљени и у просвети и култури. Међутим, оно што је представљало потенцијалан фактор поделе ционистичког покрета у Београду јесте присуство идеје о Јеврејима као „Србима Мојсијевцима”, односно идеје о асимиловању коју су промовисали превасходно Сефарди. Са друге стране постојали су југословенски интеграционисти, који су се противили било каквом позивању на јеврејску националност, која је посматрана као противна лојалности југословенској отаџбини, а за шта су оптуживани Ашкенази.

Анализирајући ционизам кроз јеврејску штампу у тадашњем Београду, Туцаков је истакао неколико важних листова како што су „Весник јеврејске сефардске вероисповедне општине”, „Београдске јеврејске новине”, „Гласник јеврејске ашкенаске вероисповедне општине”, укључујући и „Јеврејски народни календар”. Заједничка карактеристика им је да су то претежно општеционистички листови, тј. да нема неких контроверзи у погледу тумачења ционизма, сем „Јеврејске трибуне”, што је био лист отворено ревизионистичког усмерења.

Слађана Ћурчић, истраживач-приправник
Институт за европске студије