Ја сам бот који мисли, за разлику од господина Ломпара, који је својим чињењем бот. Он је, по мени, најбољи Вучићев непријатељ, рекао Ћирјаковић
Зоран Ћирјаковић (Извор: Снимак екрана/Нови стандард)
Мило Ломпар је у неком смислу наследио Добрицу Ћосића као нека врста оца оног дела српске нације који се поноси својим српством. Тај положај носи и одређену одговорност и одређене обавезе. Ако господин (Ломпар) неће да их испуњава, то постаје озбиљан проблем за оне људе који су спремни да гласају, да протестују или било шта зарад одбране тих опција. За мене је ту главни проблем у свему исти као и са господином Војиславом Коштуницом. Обојица су, стварно, огромни интелектуалци. Вероватно је господин Ломпар данас највећи живи српски интелектуалац. Али, он је на небу – земљу не додирује.
Ја сам чак био на оном митингу испред зграде Председништва на који је звао на Јутјубу, на ком су била и хапшења после тога. Ако се не варам, он се није појавио. Ако је улог толико велики колико господин Ломпар тврди, онда тај став – да ћу ја да будем са стране, да чекам аутобус или да гледам са трибине – је по мени, благо речено, сраман.
Професор Мило Ломпар позива на протест 15.02. испред председништва у 18 часова. pic.twitter.com/kissdRowji
— Драгана Трифковић (@DrTrifkovic) February 12, 2023
Тон који он даје тим протестима – он даје неку врсту рецепта, шта ту може, шта не може – чини да ти протести у старту – не кажем да би и овако имали велике шансе – буду осуђени на неуспех.
Шта значи „протест мора да буде демократски“? Прво, то није смислено – протест може да буде миран, али демократија и протест… Па, ваљда је протест зато што људи нису задовољни нечим што је одлучено демократски… То не значи ненасилан, то значи нешто много шире.
Ја сам бот који мисли, за разлику од господина Ломпара, који је својим чињењем бот. Он је, по мени, најбољи Вучићев непријатељ, и не знам да ли има смисла да говорим о њему – ја на Твитеру имам, мислим, триста од хиљаду и по твитова посвећених господину…
Зоран Ћирјаковић је у међувремену угасио свој Твитер налог
Стичете ли утисак да имате мало фиксацију на господина Ломпара слично као што сте можда имали на Латинку Перовић некада?
Је ли то проблем?
Није проблем, само због чега?
Па зато што видим узрок зла. Нећу да се бавим политиком и да причам о лептирима и веверицама. Причам о суштини проблема.
Он је парадигма и суштина. Друго, он симболизује тај миље. Плус, он се наметнуо и ужива у том свом положају. Једноставније је говорити кроз име и презиме него уопштено у облацима и са неба.
Ломпар симболизује пут у пораз. Његов начин борбе, идеје које је углавном преузео од Слободана Јовановића – чак видљиве и у насловима његових књига и у гомили тога што ради – тај пут, схватање начина…
Ћирјаковић: ШИБАЈУЋИ МРТВОГ КОЊА: Мило Ломпар и политички ћорсокак српског национализма (2. део)
Не може овде демократија да постоји било каква. Када кажете „ја сам демократа“, или када каже господин Ломпар „ја сам демократа“ – то овде ништа не значи. Јер, овде је могућа само једна демократија – не та историјска српска демократија с почетка деветнаестог века, него ова, која је унета у све наше уставе. Та демократија захтева одређено саморазумевање, одређене друштвене односе, који овде не постоје и ја се бојим да не могу бити изграђени. Они су западни, они су производ западне историје и то како један западни човек разуме своје саморазумевање. То је најтрагичније присутно, разорно, то је отров за Србију – то је Слободан Јовановић. Док српски национални интелектуалци не закључе да је то једна историјски важна мисао, али као платформа за данашње деловање у Србији погубна и дефетистичка, сваки бунт против Александра Вучића је бесмислен.
Оно што мене дира је да неко каже да је Косово толико важно за српски идентитет и за све по питању српства, а да по том питању практично не може да се уради ништа. Јер, ако кажете мора демократски, значи – не може.
Ми морамо имати свест о поруци коју добијају људи. Ценећи серију националних лидера, идеолога, вођа – да се задржимо од Петог октобра – од Коштунице до Мила Ломпара, начин на који су они одвојени од кључних аспеката српске реалности, од српског културног обрасца, како Срби разумеју себе, свет и могућност деловања – они су се заљубили у Запад, интелектуално. Могу да се крсте двадесет четири сата дневно – не вреди. У мозгу им је Запад, као универзалан, а он није универзалан. Зато је то залуђивање људи који имају неку озбиљну енергију. Ја овде као ђавољи адвокат само хоћу да доведем до консеквенце оног што се говори.
То што је наша елита у деветнаестом веку школована на Западу и јесте главни део проблема – како су разумели себе и Србију. Не заборавите да је једна од централних глупости у опусу Слободана Јовановића да смо ми индивидуалистичко друштво. Када ви закључите да је Србија индивидуалистичко друштво, онда правите уставе и пишете законе који се овде пишу. Грађани Србије, чак ни та елита која је била по Западу, нису западњаци, и никада не могу бити, пошто је немогуће два пута ући у исту воду у реци. Ми можемо свашта да будемо, али једну ствар Срби никада не могу да постану – западни народ. Никада.
Срби као народ, али елита…
Па елита је исто то. Не може елита да буде ван. Ево га Наим Бешири јуче – он говори о части. Човек каже „ми губимо част“. Каква, бре, част? Који Западњак има част? Брука и част постоје само у оријенталним културама. Тамо има достојанство, кривица – нема бруке и части.
Нико од њих, од тог несрећног Слободана Јовановића – који је, по мени, један од главних извора зла, можда би уместо Ломпара требало да више помињем Слободана Јовановића…
Зашто морамо да их персонификујемо?…
Морамо да их персонификујемо зато што ми тако мислимо. То је кукавички ако не изговарамо имена.
Ја сам већ због неких разговора имао последице. Један од разлога што не могу да пишем и да зарадим динар је што сам се усудио да критикујем човека који сматрам да је срж проблема, а то је Мило Ломпар. Ви ако желите да говорите нешто у шта чврсто и одговорно верујете, са свим могућим аргументима… Ја сам пробао господину јако пристојно и одмерено да пишем – не може. И даље сам релативно пристојан, али нисам уопште више одмерен. Говорим оно што верујем када говорим о човеку који је данас наличје свега што се неком не свиђа у Србији. Он је тај који чини да бунт буде смешан и да заврши тамо где врло лако може да заврши.
Нема никакве могућности да се појави алтернатива. Имам чак неко лично перверзно задовољство у томе да је морао да оде на Novu S. То је оно што дефинишем као зачински националиста. Највећи српски интелектуалац, вероватно највећи живи српски интелектуалац, и дефинитивно водећи националиста, икона свега тога, је дозволио себи да оде на Novu S.
Суштина става Мила Ломпара, Слободана Јовановића, Војислава Коштунице је нешто што сам назвао просветитељско самопорицање. Он у Духу самопорицања одлично пише о једној варијанти самопорицања. Али када из угла самопорицања – блажег, мекшег, лајт – приступате екстремном самопорицању, таква политичка и идеолошка платформа чини да ваша борба против оног најразорнијег, аутошовинистичког порицања буде јалова.
Разговор водио: Александар Вујовић
Наслов, транскрипт и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по. Кључно питање је зашто Вучић не осећа потребу да више од двоје људи – можда – осуди на годину и по?!
Зоран Ћирјаковић, публициста, „Нови стандард“
