Ја сам бот који мисли, за разлику од господина Ломпара, који је својим чињењем бот. Он је, по мени, најбољи Вучићев непријатељ, рекао Ћирјаковић
Зоран Ћирјаковић (Извор: Снимак екрана/Нови стандард)
Мило Ломпар је у неком смислу наследио Добрицу Ћосића као нека врста оца оног дела српске нације који се поноси својим српством. Тај положај носи и одређену одговорност и одређене обавезе. Ако господин (Ломпар) неће да их испуњава, то постаје озбиљан проблем за оне људе који су спремни да гласају, да протестују или било шта зарад одбране тих опција. За мене је ту главни проблем у свему исти као и са господином Војиславом Коштуницом. Обојица су, стварно, огромни интелектуалци. Вероватно је господин Ломпар данас највећи живи српски интелектуалац. Али, он је на небу – земљу не додирује.
Ја сам чак био на оном митингу испред зграде Председништва на који је звао на Јутјубу, на ком су била и хапшења после тога. Ако се не варам, он се није појавио. Ако је улог толико велики колико господин Ломпар тврди, онда тај став – да ћу ја да будем са стране, да чекам аутобус или да гледам са трибине – је по мени, благо речено, сраман.
Професор Мило Ломпар позива на протест 15.02. испред председништва у 18 часова. pic.twitter.com/kissdRowji
— Драгана Трифковић (@DrTrifkovic) February 12, 2023
Тон који он даје тим протестима – он даје неку врсту рецепта, шта ту може, шта не може – чини да ти протести у старту – не кажем да би и овако имали велике шансе – буду осуђени на неуспех.
Шта значи „протест мора да буде демократски“? Прво, то није смислено – протест може да буде миран, али демократија и протест… Па, ваљда је протест зато што људи нису задовољни нечим што је одлучено демократски… То не значи ненасилан, то значи нешто много шире.
Ја сам бот који мисли, за разлику од господина Ломпара, који је својим чињењем бот. Он је, по мени, најбољи Вучићев непријатељ, и не знам да ли има смисла да говорим о њему – ја на Твитеру имам, мислим, триста од хиљаду и по твитова посвећених господину…
Зоран Ћирјаковић је у међувремену угасио свој Твитер налог
Стичете ли утисак да имате мало фиксацију на господина Ломпара слично као што сте можда имали на Латинку Перовић некада?
Је ли то проблем?
Није проблем, само због чега?
Па зато што видим узрок зла. Нећу да се бавим политиком и да причам о лептирима и веверицама. Причам о суштини проблема.
Он је парадигма и суштина. Друго, он симболизује тај миље. Плус, он се наметнуо и ужива у том свом положају. Једноставније је говорити кроз име и презиме него уопштено у облацима и са неба.
Ломпар симболизује пут у пораз. Његов начин борбе, идеје које је углавном преузео од Слободана Јовановића – чак видљиве и у насловима његових књига и у гомили тога што ради – тај пут, схватање начина…
Ћирјаковић: ШИБАЈУЋИ МРТВОГ КОЊА: Мило Ломпар и политички ћорсокак српског национализма (2. део)
Не може овде демократија да постоји било каква. Када кажете „ја сам демократа“, или када каже господин Ломпар „ја сам демократа“ – то овде ништа не значи. Јер, овде је могућа само једна демократија – не та историјска српска демократија с почетка деветнаестог века, него ова, која је унета у све наше уставе. Та демократија захтева одређено саморазумевање, одређене друштвене односе, који овде не постоје и ја се бојим да не могу бити изграђени. Они су западни, они су производ западне историје и то како један западни човек разуме своје саморазумевање. То је најтрагичније присутно, разорно, то је отров за Србију – то је Слободан Јовановић. Док српски национални интелектуалци не закључе да је то једна историјски важна мисао, али као платформа за данашње деловање у Србији погубна и дефетистичка, сваки бунт против Александра Вучића је бесмислен.
Оно што мене дира је да неко каже да је Косово толико важно за српски идентитет и за све по питању српства, а да по том питању практично не може да се уради ништа. Јер, ако кажете мора демократски, значи – не може.
Ми морамо имати свест о поруци коју добијају људи. Ценећи серију националних лидера, идеолога, вођа – да се задржимо од Петог октобра – од Коштунице до Мила Ломпара, начин на који су они одвојени од кључних аспеката српске реалности, од српског културног обрасца, како Срби разумеју себе, свет и могућност деловања – они су се заљубили у Запад, интелектуално. Могу да се крсте двадесет четири сата дневно – не вреди. У мозгу им је Запад, као универзалан, а он није универзалан. Зато је то залуђивање људи који имају неку озбиљну енергију. Ја овде као ђавољи адвокат само хоћу да доведем до консеквенце оног што се говори.
То што је наша елита у деветнаестом веку школована на Западу и јесте главни део проблема – како су разумели себе и Србију. Не заборавите да је једна од централних глупости у опусу Слободана Јовановића да смо ми индивидуалистичко друштво. Када ви закључите да је Србија индивидуалистичко друштво, онда правите уставе и пишете законе који се овде пишу. Грађани Србије, чак ни та елита која је била по Западу, нису западњаци, и никада не могу бити, пошто је немогуће два пута ући у исту воду у реци. Ми можемо свашта да будемо, али једну ствар Срби никада не могу да постану – западни народ. Никада.
Срби као народ, али елита…
Па елита је исто то. Не може елита да буде ван. Ево га Наим Бешири јуче – он говори о части. Човек каже „ми губимо част“. Каква, бре, част? Који Западњак има част? Брука и част постоје само у оријенталним културама. Тамо има достојанство, кривица – нема бруке и части.
Нико од њих, од тог несрећног Слободана Јовановића – који је, по мени, један од главних извора зла, можда би уместо Ломпара требало да више помињем Слободана Јовановића…
Зашто морамо да их персонификујемо?…
Морамо да их персонификујемо зато што ми тако мислимо. То је кукавички ако не изговарамо имена.
Ја сам већ због неких разговора имао последице. Један од разлога што не могу да пишем и да зарадим динар је што сам се усудио да критикујем човека који сматрам да је срж проблема, а то је Мило Ломпар. Ви ако желите да говорите нешто у шта чврсто и одговорно верујете, са свим могућим аргументима… Ја сам пробао господину јако пристојно и одмерено да пишем – не може. И даље сам релативно пристојан, али нисам уопште више одмерен. Говорим оно што верујем када говорим о човеку који је данас наличје свега што се неком не свиђа у Србији. Он је тај који чини да бунт буде смешан и да заврши тамо где врло лако може да заврши.
Нема никакве могућности да се појави алтернатива. Имам чак неко лично перверзно задовољство у томе да је морао да оде на Novu S. То је оно што дефинишем као зачински националиста. Највећи српски интелектуалац, вероватно највећи живи српски интелектуалац, и дефинитивно водећи националиста, икона свега тога, је дозволио себи да оде на Novu S.
Суштина става Мила Ломпара, Слободана Јовановића, Војислава Коштунице је нешто што сам назвао просветитељско самопорицање. Он у Духу самопорицања одлично пише о једној варијанти самопорицања. Али када из угла самопорицања – блажег, мекшег, лајт – приступате екстремном самопорицању, таква политичка и идеолошка платформа чини да ваша борба против оног најразорнијег, аутошовинистичког порицања буде јалова.
Разговор водио: Александар Вујовић
Наслов, транскрипт и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по. Кључно питање је зашто Вучић не осећа потребу да више од двоје људи – можда – осуди на годину и по?!
Зоран Ћирјаковић, публициста, „Нови стандард“
Categories: Преносимо
Што би рек’о Цига, Ћирјаковић је педесет посто у праву, а Ломпар сто посто !
Живио Мило Ломпар!
Бот који мисли?! Баш симпатично , вицкасто, забавно али шупље, као Кесић или Пљиж. За почетак нек поразмисли које су му квалификације да одређује највеће мудраце, интелектуалце или Србе?
Штета за њега, можда је од Бустер дозе, ко би га знао?
Док пут у победу симболизује..?
И какве везе “Кобрица”, комесар, титовац, са својим ратовањем против “четника”, а у ствари против сопственог “моравског народа”, и то до последњег даха и после свега, има са било киме коме је до српства стало?
Тлапње једног сврзислова…
Како те није срамота да тако блатиш човека, ниси га понизио, само си себе открио у правом светлу (мраку). Гботосподин Ломпар је за тебе доктор, ти си нула али ћес добро да наплатиш ово наступање, бот, бот,
Много, много хвала што сте имали стрпљења да скинете оно што сам рекао и што сте то објавили. Иначе, оживео сам “Твитер” налог @prvokanselovani.
Нажалост, коментари читалаца одлично илуструју величину проблема са Милом Ломпаром и Слобданом Јовановићем. Њихова мисао није бенсидин или ксанакса то је спој стилнокса и хероина – претвара поносне Србе у православне зомбије.
Чак и да је све тачно ово што је З.Ћ. написао, а није, поставља се питање: која је сврха овоме тексту? Шта је предлог?
Што би рекла она Констрактиновићка: И шта ћемо сад?
Овако, делује да је све учињено како би аутор могао рећи: „Први сам к.њао и по оном другом, дакле ја сам ‘објективан’ “.
Пријатељу, интелигентан јеси, интелектуалац јеси. И патриотску позицију држиш. Све предиспозиције имаш да то што говориш буде значајно и прихваћено. И добрим делом јесте значајно. Али постоји један поприличан проблем, а то је што си, чини ми се, врло задовољан и поносан на своје квалитете. Илити самозадовољан. И то се осећа – да си у свем писању у првом плану управо ТИ. А са тиме се преплиће, да не кажем да одатле извире, твоја потреба да будеш врхунски проценитељ и пресудитељ истинитости и исправности свачије позиције, и то утолико оштрији проценитељ и пресудитељ уколико се истакнутијој личности ради. Да не психологизирам сада овде о могућим комплексима и компензацијама, нема потребе. Хоћу да кажем, било би и за тебе самог и за патриотску Србију од много веће користи када би писао из смиреније, мање арогантне, позиције. Јер једно је бити у праву, а друго је постићи да људи прихвате твоје мишљење и ставове, да то што пишеш буде другима пријемчиво.Пошто видим да су хришћани и хришћанство врло ниско у твојим очима, не мораш, ако не желиш, ту неарогантност видети у кључу хришћанске врлине. Може се она заснивати и на неком философском становишту. Али би то, верујем, дало једну нову димензију и квалитет твом мишљењу и писању. Ето, толико бих ја као Србин, незомбирани хришћанин и родољуб имао добронамерно да кажем теби Србину атеисти и родољубу.
Добро је ово.
Хвала на објави.
Родољубe, најмање једну ствар сте проглешили у овом покушају психоанализе. Ја сам јако незадовољан. Што се смирености тиче, ја сам поништен, и само је пристојност, и можда још пар ствари, ниже на мојој скали вредности од смирености. Ја сам, господине, леш који хода и ту ситуацију нити могу да променим нити овде ствари могу да се промене на начин који би довеле до тога да се та моја ситуација промени. Не занима ме који утисак остављам. Ко у томе што говорим нађе нешто корисно, добро за њега. За мене је добро што немали број људи на јако оригиналан и инспиративан начин коментарише оно што говорим и њима сам захвалан. За све остало – Задруга је лековита. Ломпар је отров.
Симпатичан немир господина Ћирјаковића. „Контактна култура “ добила је своју егзибиционистичку објективацију. То је као кад Владета напада Јеротића. Ех, како би добрано Жарко Видовић Ћирјаковићу “ извукао уши „, а господину Ломпару “ ударио клемпу “ због метафизике “ контактне културе „… Оно што није метафизика, и што није објективација, а јесте спасење, то је православна вера господина Ломпара…
Памет без љубави прелази у злоћу, док љубљв без памети одлази у глупост.
Овако некако је блаженопочивши Патријарх Српски Павле, говорио о празнини коју има безбожник.
Уз сво поштовање Ћирјаковићеве памети, нешто ту недостаје.
Dobro je Cirjakovic provalio Lompara. ‘******.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
Не може се порећи луцидност неких мисли мада остаје отужан утисак о Вучићевој толерантности. Можда би то Цвијану било интересантно да је жив или онима који су користили израз *****усти. Очигледно је и одсуство осећаја колико је Косово судбоносно за српски народ. Мање више због количине угља и руда чак и због удела у српској историји и идентитету а највише што ће почети опкољавање и растурање остатака српске државе (и Српске).
То ће бити као прекинута нит у џемперу који ће се брзо опарати. Где год макнемо у свет бићемо предмет презира, подсмеха и ликовања јер је многима позната наша ку**евитост а поготово од наших најближих комшија а то ће трајати стотинама година и само се временом повећавати. Биће то де факто почетак нестајања српског народа који ће се угушити у сопственом стиду и срамоти.
Најважнији моменат у овом интервјуу је дотицање наше свете краве, Мила Ломпара, благоговорећег заступника ситног рада. Није поменута реч али ћу је ја изрећи – стерилност и конформизам, који одликују све који су имали дотицај са Коштуницом и његовим легалитетом. Њихов максимални домет је потписивање разноразних петиција и заливање цвећа испред зграде док Вучић гостује код Марића.
Још једна одлика те врсте је аутистичност и добро рече Ћирјаковић ‘недодиривање земље’. Што би рекао наш народ – ‘не можеш им прићи ни вилама ни рогуљама’. Писац духа самопорицања се направио невешт и избегао да само стави на сто питање о досељавању Срба на Балкан који представља један од највећих светских фалсификата и поништава већу половину српске историје. Тај фалсификат директно сакати и српски идентитет који нико од поменутих, укључујући и Ломпара, никада није имао храбрости да дефинише и наведе његове састојке. Све то је логички довело до оваквог стања, мада треба бити поштен и рећи да је то почело много пре Ломпара и његовог окружења.
Комбинација њиховог кукавичлука и хубриса их спречава да чак и у овом преломном тренутку изрекну ту ноторну чињеницу, са великим историјским последицама, о којој и сељаци са Каленића одавно причају, да Шиптари нису староседеоци Косова нити Балкана. Имамо све то у ситуацији када за само неколико месеци може да се деси да они уђу у Унеско и преузму наше историјско наслеђе, хиљаду цркава и манастира, косовски мит, да се забораве стотине хиљада палих жртава током стотина година па све до данас и да Косово нестане из нашег идентитета. Тај стид Србија и Срби неће моћи преживети.
Изречено звучи оштро због „персонификације“, зато што су на сто бачена имена. Можда би било другачије да није „јаког незадовољства због поништености“ које Ћирјаковић осећа и о ком говори и кад ћути и пише и кад не пише. Видљиво је то, све и да није посебно истакао. Његова се горчина може разумети, но много је важније какву нам је аутор одличну тему за размишљање дао. Јер, истина је да је линија С. Јовановић – Коштуница заправо губитничка, а деловање првопоменутог је на граници фаталног баш због либералнодемократског опредељења и англофилије. И 27. марта, наравно. И вечите опчињености западним канонима.
Чим је поменута та „националнодемократска“ линија, одмах сам се сетио несрећног Владете Јанковића и неког његовог интервјуа од пре две или три године. Сумирао је био професор своју дотадашњу политичку каријеру (није изгледало да ће она добити икакав наставак) и испричао како је 90-тих, као представник опозиционе, „демократске“ Србије, био на некаквом скупу са „косовском демократском алтернативом“. Не памтим ког је тачно Арнаутина кренуо да подучава како и они треба да изађу на изборе, па да се у скупштини формира антимилошевићевска већина, а овај га је посматрао као крава мртво теле. Симболично је то за све који су мислили да је „косовско питање = демократско питање“. Није! Арбанаси су хтели и хоће своју државу, а залуђени Владета им нуди парламентарне методе. Њима је сила ту сасвим лепо радила посао, хвала на питању.
Укратко, Ломпаров светоназор је коректан, али у делању, у практичној политици и борби за националне интересе данас он не вреди много. Не треба нама сада С. Јовановић, већ би посао – да се нашалим – можда пре завршио неки Милан Стојадиновић.
И слажем се – ми нисмо западни народ. Хвала Богу што нисмо и то не можемо да постанемо, те „вредности“ никад нису биле темељније демаскиране него од почетка СВО у Украјини. Лицемерје, сила и обмана! Шта, треба да жалимо што нисмо Словенци, Естонци, Литванци, Летонци, Данци, Словаци? Којешта! Француска је цигло два века прецењена у свему, Немац може да постави електроинсталацију, али боље да вам не пројектује уверења и системе размишљања. Од њих прихвати и подражавај што је корисно, али не допуштај да ти се петљају у „генетску“ основу и принципе. Дочим су Англоамериканци чисто арогантно зло, ту нема збора.
Зато, ваља најзад окренути главу од од колективног Запада и усредсредити се на Исток, на оно што баштинимо, словенство и Ромејско царство. У нашем је темељу православни исток, а у свему осталом, текућем и будућем – партнер нам је Исток какав постоји сада, са Русијом, Кином, Ираном, Индијом, Сиријом и арапским светом, са Јапаном (иако је окупиран), па и са Турском, колико се објективно може. Наравно, постоји и глобални Југ…
Веома сам захвалан господину Лазићу што је објавио став Ћирјаковића о Ломпару, и не слажем се са онима који мисле да Ломпара могу критиковати само они који су доктори наука.
Пре неких петнаестак година као преседник удружења „Ћирилица“ Београд позвао сам Ломпара да присуствује ванредној седници скупштине, и то по наговору академика Крестића. Још тада ми је Крестић рекао да је Ломпар водећи српски интелектуалац. Пошто је позван у задњи час замолио је да први говори, јер се одмах мора вратити. Били су ту поред Крестића и Ломпара још и проф. др Смиља Аврамов и проф. др Слободан Турлаков. Главно питање је било да ли ћирилицу треба бранити у једноазбучју или у двоазбучју, а Ломпар се изјаснио за ово друго.
Недуго потом изгубио сам подршку свог извршног одбора за одбрану ћирилице од српске елите у једноазбучју, и поднео сам оставку. Јер, Ломпар је марка, а ја само инжењер.
Онда је академик Крестић имао текст у два наставка у „Печату“ на тему пресек стања нације, у коме уопште није поменуо ћирилицу. Иначе,у некој својој књизи исти тај Крестић је писао овако: „Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“ Значи, рецепт Ломпара даје плода.
Онда су следила многа високотиражна издања његове култне књиге „Дух самопорицања“, масе 1,4 кг, у којој је огромна већина страница посвећена часовима анатомије Латинке Перовић, Радомира Константиновића и Мирослава Крлеже, а ћирилици је посветио укупно две реченице. Пре њих написао је ову реченицу о српском језику: „Основно, непроменљиво и руководно начело српске културне политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком. Руски конзул у БиХ Александар Гиљфердинг је записао да су за то правило знали и српски сељаци у другој половини 19. века. Кад их је у православном селу питао којим језиком говоре, одговорили су да говоре српски, а у католичком селу су одговорали да говоре „по нашки“.Толико о Ломпаровој мудрости о
језику, а после те реченице ојезику, следе реченице о ћирилици:
„И док је њихово доминантно писмо ћирилица, јер оно изражава континуелни и савремени аспект идентитета, дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и гранични аспект идентитета. Неопходно је, дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева, да наметну ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику, да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“
Не могу да досегнем до истине да је ћирилица доминантна са својих 1,5 % натписа на улицама Новог Сада, а што је избројао и објавио лично опет један велики интелектуалац председник Матице српске проф. др Драган Станић.
Некада је проф. др Слободан Антонић био само за ћирилицу у српском језику, али је Ломпарово учење учинило своје, па је управо на овом сајту писао да Срби и иначе воле да се деле, па и по писму, али да је свеједно „само ћирилица“ или „ћирилица као примарно писмо“. Односно, он је у коначном за хрватску латиницу, јер је“примарност ћирилице“ њу и довела до оних 1,5%.
Проф. др Милош Ковић, омиљен међу Србљем, пред студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци уопште није споменуо ћирилицу, али зато јесте рекао да Срби не требају одбацити латиницу. Иначе, он и Ломпар су у Покрету за одбрану КиМ.
Оно што је рекао да питање писма треба изнети на политичко тржиште потврдио је својим учешћем у изради програма „Двери“.Тамо негде при крају одељка о култури поменута је и ћирилица у смислу да њу треба чувати, а одмах у следећеој реченици написано је да требамо чувати и старе занате. „Двери“ су сасвим озбољно схватиле Ломпара па су доскора имале овакав пропагандни поклич:
„Ustani Srbine za život Srbije“
Нисам доктор наука, али сам се ипак усудио да пишем о заслузи иконе српске памети и родољубља у затирању ћирилице.На томе послу председник државе је добио највећу подршку одакле се најмање надао.
Фантастично — глупо! Не мислим на закључке о Ломпару, вероватно је много од тога и тачно, види се да га је ЗЋ проучавао. Вучић као генијални вођа?! Човек који је издају бета-верзију (лајт, што би он рекао) одвео у издају 3.0 Турбо. И сасвим згодно заборавља да су Вучића довели господари (овог дела) света, који су га и профилисали и који га и воде. И то ни не крију. Међутим онај прави господар овог света је одавно однео шалу и у њиховој Шамбали. Тако да се српска судбина, што за сада није тако ни лоше, не одлучује код нас, већ у Украјини. Нама чини ми се, највише недостаје способност сагледавања укупне слике света — и ту је Ћирјаковић у праву, када говори о европоцентричности наше интелигенције. Међутим, српска тајна је у метафизици, и ту никаква домишљања и довијања не помажу. Срби су жртвени народ. Наша судбина је трагична, а херојство и меланхолија иду заједно. То сам научио на једном предавању Рајмонда Клибанског. Ћиро, лепо те саветује коментатор Радослав Лазић; смањи сујету, служи народу.
@Онорије АЕ Илирије
“Очигледно је и одсуство осећаја колико је Косово судбоносно за српски народ.”
Морам да те исправим; није одсутан тај осећај, само нису о томе разговарали овом приликом. Ћира јесте писао о Косову, најскорији текст (Српски косовски чвор) је на његовом блогу: https://ponisteninepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com/2023/02/blog-post_82.html
Једном сам овде на СтСт у неком коментару рекао како је мени Ломпар досадан и бесмислен, али ми је онда неко (Евсевије? неко од најјачих коментатора, али можда нисам добро запамтио) рекао како је Ломпар користан, па сам ућутао. Ево сад ћу рећи опет: мени је “Дух самопорицања” као када би неко написао књигу од 500+ страна чији је наслов “Дух дебљине” и препоручио је Новаку Ђоковићу као врло корисну. Новак би могао да пристојно одговори да би та књига некоме могла да користи, али да њему не треба. Дебелима треба објаснити на једној страници текста зашто је дебљина штетна по здравље, нутриционистима и лекарима на 10-20 страна, а само онима који се баве научним радом треба књига од 500 страна. Ето зато је мени “Дух самопорицања” бесмислено штиво, јер ја од те бољке не патим. Читајући је на прескок, убеђен сам да је проценат оних који имају ту књигу а прочитали су је од корице до корице приближан проценту оних који су прочитали Константиновићево квази-Хегелијанско дробљење.
Оно што је мени код Ћире најинтересантније, а пошто прати ове коментаре нека ово схвати као сугестију, је његов увид о културолошким разликама. Било би лепо и корисно описати детаљније шта су то брука и част и како се разликују од достојанства и кривице (и наравно других сродних категорија), по могућству са примерима понашања. Овако је то занимљиво али је мени барем тешко да то повежем са својим свакодневним искуством. Можда због тога што сам инжењер па сам мало аутистичан по тим питањима.
Као неко ко је дуго живео у Америци, могу да посведочим да ми нисмо запад, нити можемо да будемо, нити треба да се трудимо да постанемо или да патимо што нисмо. Ми можемо да се уклопимо на западу боље него многи други, али једно је уклопити се а друго је постати. Наравно ово компликује чињеница да ни запад није хомоген, да нису исто Португал и Холандија. Запад културолошки треба третирати као самопослугу: уђеш и видиш шта има, и узмеш само оно што може да ти користи. Вредноћа, неки основни ниво сређености и чистоће, ефикасност, одговорност, итд.
Мада, можда и ја идеализујем, можда то не може да се узима на парче. Ја по Ћириним критеријумима уопште нисам културолошки Србин, јер ја волим неизвесност и ризик а гнушам се сигурице, и углавном ме не занима оно што занима већину нормалног света.
Зоране, конструктивна критика се доживљава код многих људи као напад нуклеарним оружјем, што у сваком случају није добро.
С вама се не слажем у вези Проф. Др. Ломпара али на томе ћу се задржати.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
@ ME
Поменуо сам то ‘одсуство’ осећаја за Косово првенствено на бази његовог мишљења о Вучићу. Неко ко има осећај за Косово не може да има такав однос према Вучићу и да му сугерише да затвори 2000 људи а не само двојицу. Знам да је то фигура претеривања али се тиме директно оправдава Вучићев пристанак да преда Косово иако знамо зашто је он то морао то да уради а последице тога сам написао у преходном коментару. Није Вучић глуп да не зна које су то последице по народ и државу.
Мислим да би нпр свако појављивање наших спортиста у свету било пропраћено понижавајућим скандирањем а сваки обичан појединац би био предмет презира што је много горе и од мржње и од сажаљења. Као последица сатанизације, 90их је скоро сваки појединац био предмет мржње на Западу али су нас се и плашили а неки чак и потајно дивили нашем ку**ењу. У овом случају бисмо били само гњиде као нико раније у свету. Писати о некој толеранцији и умећу владања а заборављати милијарде опљачканих долара је гротескно.
Што се тиче Запада заборављамо да су и они под окупацијом. Значи то је писање о неком фиктивном западу а не примећујемо слона у соби. По пројекцији од пре 1.ог светског рата Русија је требало сада да има око 600 милиона становника а има ваљда око 140 заједно са муслиманима. Зато сам раније више пута питао колики је број жртава бољшевичког терора у Русији да бисмо добили неке друге одговоре али нисмо могли да се помакнемо. Број жртава у Аушвицу нико није ни покушао да одговори.
Проблем је изнесен и сасвим је легитиман. Али, још је већи проблем у томе што фанатизовани поштоваоци онемогућавју разложан дијалог о проблему.
“…Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по….”
U kom kontekstu je ovo receno?
@Душан
Нити је реч “конструктиван”, нити је реч “критика” српског порекла, па би се, можда, могло закључити да ни “конструктивна критика” не постоји у српском народу! Код нас се свака критика најчешће сматра забијањем усијаног шила у око! Или, као напад нуклеарним оружјем, као што рекосте. А нарочито кад се неко дрзне да критикује “свете краве”. Не обазирући се ни на једну једину реч изнете критике, одмах, са свих својих 20 ноката појединци скачу – не да побију и разбију изнете ставове – већ да ископају очи дрском узурпатору самозадовољног уљуљкивања у јаловој топлој води.
@Зоран Ћирјаковић
Сви смо ми лешеви који ходају, ал’ смо и лешеви који се шале, воле, живе, боре се. Бог Вам је дао дар изврсног запажања и приповедања (сећам се Ваше приче како су се Индијци у распону од пар деценија у просеку доста угојили, након што су прешли на америчку пилетину), ал’ не видим разлог да смиреност сматрате маном, мислим да се она много тешко задобија, односно прима на дар. Ако имате времена, а неће Вам шкодити, а Ви послушајте оца Арсенија у последњем видеу на ју-тјубу о Малтешким витезовима.
Прегледавши овлаш ову страницу стиче се утисак да је национално свесно Србље нашло начин и правац како и куда да усмери своје набујале таласе енергије тзв критичког мишљења.
Више од тога, пронађен је још један, до сада прикривени, разлог србског незадовољства самима собом. Ето, Мило Ломпар смета, не ваља и никакав је. Јер пише неубедљиво и расуто против оних који постојано угађају А.Вучићу, док овај своје угађање преноси на стране завртаче руку док седи са њима за кафанским столовима пијући “цоца-цолу”.
Ко да се бакће око КиМ-а? — да ми решимо Ломпара (и Ћирјаковића), па онда ћемо на нешто лакше радне задатке.
То је први утисак.
Други је мало другачији (није случајно да је други). Наиме, аутор помиње имена персона као што су Сл.Јовановић и В.Коштуница у контексту промашеног србског опонашања и повлађивања Западу.
Овде аутор погађа у мету наше тешке бољке од које се злопатимо читава два века а то је управо због пропињања на прсте, е да бисмо додали пола педља свом западном профилу.
Злопатимо се јер ма колико се србска елита (или они који би то хтели да буду) уподобљавала Западу, то (народу) доноси само горке плодове разочарања и промашаја — јер Срби нису Запад, нису чак ни Запад на Истоку — да се усудим рећи нешто насупрот нашем светитељу мудрацу.
Али, Србаљ-елитиста не одустаје, покушава достићи потребну меру имитирања замишљеног западног стандарда. Не успева, опет и опет, те елитиста порађа “дух самопорицања”, јер како за неуспех може бити крив Запад, онако маникиран, упеглан и са краватама — криви смо ми, знојава шајкача, блатњави опанци и чворновати прсти дедини. То што опанке и капе у Србији видимо само као туристичке сувенире и није важно — зна се да у нама још увек чучи сенка непокор(е)ног Србља и треба је порећи, поништити гашењем и оног преосталог светла, у детињству зажигнутом неком од песама Пред-Косовског периода (не “циклуса”, ево и овде западна микро подметачина).
Занимљиво је у тексту, да З.Ћ. сматра да и сама критика “духа самопорицања” коју је изградио М.Л. остаје у границама стварности детерминисане (оковане) западном фразеологијом и у крајњем случају појмовном празнином — да споменем само једну најпотрошенију реч “демократија”.
Као позитиван допринос промишљању злехуде србске полит-стварности, а мимо уобичајених стерилно-стандардних прилаза теми, јесте негативно помињање В.Коштунице као “интелектуалног заљубљеника у Запад”.
Таквих заљубљеника (залуђеника) на србској културно-политичкој сцени је много више него оних других, али се В.К. издваја приврженошћу, чак не толико западном идеалу, колико аспекту сопствене професије — једнодимензионалном формално-легалистичком духу управљања државом и народом и то у условима историјских ломова и антицивилизацијског насиља (Запада) над Србима.
Довољно је било за В.К. да смо “формално-званично” прихватили хашки диктат па да испоручи Генерала Лазаревића на робију. Да само може, и хашки стуб срама би се посрамио од такве бесавесности и надасве лицемерја.
Али В.К. је само један од многих. Јер, од распада(ња) СФРЈ можемо пратити дуги низ превртљивих и у основи издајничких потеза србских властодржаца. Од издаје Крајине, ноншалантног запостављања интереса Републике Српске (у Дејтону), самопонижавајуће издаје србске државности киднаповањем бившег Председника, још већег унижења Срба као народа хапшењем и предајом скоро целокупног политичког и војног руководства како Републике Српске тако и Србије, прихватањем и ропским опслуживањем сваког захтева САД/ЕU криминалне удруге, низ понижавања и националног урушавања се протеже до данашњег дана.
С обзиром на ову, поразима и падовима “богату” али краткотрајну, предисторију садашњих збивања око Косова и Метохије, не може се порећи утисак да су и последњи протести у Бгду (и на још пар места) уз перманентне нападе на србски политички врх (или дно како неки сматрају) — само безефектни и унапред промашени покушаји да се болест, рак-рана србског национално-политичког бића, лечи мерењем температуре и стављањем облога од ракије.
А питање како се (из)лечити, како здравље (то јест слободу!) задобити, могу да си поставе они чији капацитет за мишљење је очигледно (видљиво и на СтСт) на нивоу да може приложити виђење, замисао, па и делотворни предлог који ће започети неки други низ на ползу народну…
Дакле, уважени срБски мислиоци из другог реда, сетили су се да већају о томе, ко је водећи срБски интелектуалац, и деле се по том основу на два табора, баш у време кад треба залећи свим умом и свим срцем и свом душом за Косово и Метохију.
Село гори а памет се чешка.
Остав`те се море, ћорава посла.
Још један из плејаде интелектуалаца који би да „обнове“ Србију, али без Христа. То смо већ гледали.
Не може, господо! Можда Холанађани, Нијемци, Енглези, Швеђани и слични, могу без Христа. Народ светог Саве једноставно не може, и сваки такав покушај је унапријед осуђен на пропаст. Пробали смо и то, и једва живу главу извукли (а можда још увијек и нисмо?).
И на крају, пристојно је расправљати о идејама, а не о поједницима. Тако да је ова идеја г. Ћирјаковића већ прежвакана, испробана и пропала. Ма колико је облачили у ново рухо, остаје иста безбожна идеја коју је баштинио и Ћосић и иже со њим.
Елем, не хвала!
На овај ужас издаје и правно насиље које нам се у овом тренутку дешава једини прави одговор је насиље наравно, бар као у Француској сада. Зашто га нема? Зато што власт обмањује народ а и реакција интелктуалаца па и Ломпара међу њима је такође обмана. Пасивни отпор, није него. Може једино да пасивно легнеш на пут и не помериш се док те не однесе марица. А за то треба да се потури грбача. И ту је Ђирјаковић у праву.
Не слажем се само у томе што он у АВ види неког ко бар нешто ради добро, а код овог нема ама баш ничег доброг. Једино може брже да ради ово што ради али пажљиво хода по ивици ножа па зато и нема хапшења. Нема ни ко да се хапси кад нема ни отпора.
Волим коментаре на „Стању ствари“, јер није потребно отварање никаквог налога, а ја се трудим да на Мрежи (покушам да) будем анониман. То би могло да значи да је вама на СС важније да читамо и коментаришемо него да знате ко смо. Добро је што сте објавили овај извод из оног видео записа, јер видео не бих ни погледао. Хвала вам на томе.
Господина Ћирјаковића помало пратим. Нисам прочитао све што је објавио, али ми се допада све што сам прочитао. Ово што је рекао о господину Ломпару примио сам са олакшањем. Наиме, моје мишљење је врло слично, али не бих имао смелости да га изнесем, пошто нисам метеоролог па да компетентно устврдим да пада киша. Књигу о самопорицању сам купио и прочитао. То је било прво издање, а видим да је издавана поново, што значи да је доста читана. Нисам метеоролог, рекох, али књигом сам био веома разочаран. У когнитивној дисонанци сам био доста дуго, пошто никако нисам наилазио на неког метеоролога који мисли исто као ја. Онда сам уочио став г. Ломпара према ћирилици, што ме је потпуно ослободило осећања кривице због лошег мишљења о тако цењеној књизи. И – ево сада – господин Ћирјаковић ме је најзад вратио у равнотежно стање.
Узгред, видим да су сви коментари писани ћирилицом. То је баш лепо видети. Можда смо ипак сви на истој страни, иако се око ова два господина не слажемо?
Ћирјаковић је врло значајан јер је проговорио на другачији начин…Причу о нашој наводној припадности Европи, било географски, културолошки или религиозно, успешно је разобличио и позиционирао нас на Блиски исток.
Српске политичке свете краве, такође је послао на проветравње; једино се требао мало више задржати на тим свршеним и несвршеним средњошколцима у САНУ…Додуше има ту и кумровачких субспецијалиста.
А кад је реч о Ломпару, то вам је као кад питате потомке четника зашто навијају за Звезду и Партизан??? Или она чувена; јесте ћирилица српска, али и латиница је наша…Јесте ал’ у …..!
Ми немамо одговор на питање у ком правцу ће се наше друштво развијати. Имамо милион неписмених, не иде се у школе…Србија је држава пропале разбојничке, антихришћанске идеологије, која је Србе потпуно поазијатила….Поздрав за Ћирјаковића…
Г. Ћирјаковић је доживео оно што ником не бих пожелео (осим, у тренуцима својих нехришћанских слабости, ономе коме се он диви због толеранције (!?)), а то је масовно силовање од стране феминистичке антисрпске банде, а није било никог да му помогне. Доживео, а није га преживео – види се да му после тога једноставно није добро (а и коме би било?). Та феминистичка банда, узурпатори нашег духовног простора, заједно са сличним удругама, у Србији су на власти. Али! На власти су управо са Вучићем. Подвлачим: са Вучићем. Услов његовог владања је да се на кључним местима у друштву држе они које благо називамо другосрбијанцима. То је паралелни систем, који се састаје у једној тачки: у уништавању овог народа. Вучић се у све меша, осим у ту паралелну структуру власти, која функционише на свим стратешким местима у нашем друштву, укључујући и многа места на факултетима, САНУ, итд. Он убија народ економски и психолошки, они га убијају духовно. Ћирјаковић је у својој муци закључио да је Вучић мање зло. Не, исто су, подржавани од истих оних чији ће свет, ако Бог да и будемо достојни, пропасти у блату Украјине. Ломпар се једини, али једини, од свих наших интелектуалаца нашао да направи синтезу; дао је дијагнозу, назире се и рецепт. Проблем је што и једно и друго треба да прихвати и проведе у дело један убијан, али не још и убијен народ. Свакако да његово писање није за свакога. Али, господо, “Дух самопорицања” није замишљен као брошурица за извођење преврата у друштву, него енциклопедија наших лутања како би преврат настао у главама, а то је приоритет. Треба на све то додати потребу нашег верског преображаја, слично као што се покушава у Русији. Да, код нас то изгледа смешно, јер немамо војску, немамо нуклеарне главе, може свако да нам се изругује. Али: човек полаже, а Бог располаже. Све се може окренути на добро. Драма Ћирјаковића је драма атеисте који не може наћи смисао, и умире од горчине, јер нема куд. Зомбирани православци увек имају куд.
Ćirajković naravno ispunjava agendu, „smeta“ mu Lompar koji je beznačajnog uticaja, naravno ne smeta njemu, nego Aci vadikalu, Ćirjaković je samo udaren u glavu sa kovertom, Ćirjakoviću naravno ne smeta Aca vadikal koji pljačka sopstvene građane..
@Предраг Вулин
“Причу о нашој наводној припадности Европи, било географски, културолошки или религиозно, успешно је разобличио и позиционирао нас на Блиски исток.”
Ако заиста мислите да је Ћира то рекао, онде га или нисте пажљиво слушали (мислим на интервју на Новом Стандарду) или га нисте схватили. Он уопште не спори да је Србија Европа, нити да су Срби Европљани, али тврди да ми нисмо и не можемо да будемо запад. То само по себи не би било битно јер Европа није само запад; проблем је у томе што су наше “елите” већ два века неспособне да схвате да запад није једина опција па покушавају да нас тамо укалупе.
Дубоко верујем да су људи који имају страх од истока као нечег прљавог и заосталог и комплекс према западу као нечему напредном и универзалном, људи који ни једно ни друго нису стварно искусили, који се нису макли из свог круга, па био то круг двојке или Блаце. Ни запад ни исток нису оно што се неком чини из мишје рупе. Као што рекох у претходном коментару, треба проћи све те крајеве и искусити их, е да би неко могао да схвати да човек мора да буде оно што јесте, а не да узалуд покушава да буде оно што није.
@Багратион
“Али, господо, “Дух самопорицања” није замишљен као брошурица за извођење преврата у друштву, него енциклопедија наших лутања како би преврат настао у главама, а то је приоритет.”
Књига Herr Doktor-a Ломпара “Дух самопричања” (није штампарска грешка) не може да буде енциклопедија наших лутања јер пре свега нема форму енциклопедије. То јесте лутање јер је једна преобимна полемичка књига где аутор меандрира бесконачно од Латинке Перовић до Крлеже и на 200 и кусур страна је опседнут што је Пешчаник тако неправедно писао о њему. Не видим како та књига може да буде имало корисна било коме ко је српску самосвест понео од куће. Само неко бескрајно сујетан може да тако у ситна цревца сецира новинске чланке од пре неколико деценија е да би доказао своју праведност данас. Лепо је Ћира рекао да је Ломпаров ум позападњачен: од стотина и стотина референци на крају већине страница у књизи, или су књиге и новински текстови са СФРЈ простора, или су немачки и енглески/амерички аутори. Руси су му се можда омакли два-трипут. Суштина Ломпаровог погледа на свет је, чини ми се, како натерати Србе да мисле и понашају се као Немци а да при томе остану Срби. Узалуд.
@Немања Видић Ломпар је у Спутњику пре пар година немушто правдао своје колеге које су одлучиле да из читанке избаце Десанку Максимовић. У фазону: превидели су и грешком је уклонили. Ниједну критику није изрекао против те одлуке.
” Zemlju ne dodiruje…”.. bice da je na protestima na nebu.
Професор Ћирјаковић је овде погодио у срж. Коментатори се углавном баве споредним стварима, чак и његовом личношћу (ad hominem), као и провокативним ставовима о Вучићу (или „Задрузи“, свеједно, они се овде доводе у исту раван), уместо главном тезом, која огољује горући проблем смисла и деловања опозиције (не само политичке) спрам компрадорске власти.
Професор Ломпар је персонификација ширег српског феномена (малициозно би било рећи „проблема“, иако он то заиста и јесте), а који ја називам „екипа са филолошког“, да искористим израз који сам чуо у разговору са познаником. Не бих се посебно бавио личностима припадника ове неформалне групе, али ако бих баш морао да помињем имена следећи логику аутора текста, плус заклоњен анонимношћу интернета, почео бих са Ломпаром, па наставио са часним и доброћудним Владимиром Димитријевићем, успут се дотакао „мењшевика“ у Дверима, а завршио са Ковићем, поклоницима покојног Кијука, као и појединцима са српских института, родољуба бар на речима.
Затирање ћирилице, богословске расправе (екуменизам, новотарци, Артемије, Акакије…), расправе о броју српских жртава у покољима ХХ века, српска историја и аутохтонисти, монархија, итд. – свака од ових тема сама по себи је важна, као што не би требало да споримо добре намере и борбу у свету писане речи многих од горе поменутих (и других непоменутих) људи. Али, у контексту остваривања планова, демонска лукавост може сваку од њих да претвори у властиту негацију. Покушаћу да будем прецизан: Англосаксонци би волели да потпис на документу о предаји Косова буде ћирилицом. Да ли разумете шта хоћу да кажем?
Да се подсетимо: када су Англосаксонци пре 5. октобра схватили да ће владика рашко-призренски, или боље рећи фигура рашко-призренског епископа, помоћи у растурању српске државе (војске, државног апарата поспрдно називаног „Милошевићем режимом“ од стране многих националних „величина“ – са и без наводника) и да ће на бини подигнутих руку са Весном Пешић и Владаном Батићем наивношћу детета да говори о паду „комунисте Милошевића“ и успостављању „Цркве и Круне као два носећа стуба српског народа“, он је добио огромну медијску пажњу у патриотским, непатриотским, алтернативним и којим све не медијима. Као што сам написао у једном коментару који је СС недавно издвојило у посебну објаву: Артемијеву борбу за опстанак Срба на КиМ нико не би требало да негира, али пут у пакао је полочан добрим намерама, па је он био само шраф у англосаксонском плану рушења државе, по чијем окончању је протеран и сад већ далеко од медија је могао да се посвети трагикомичној „борби против екуменизма“ и расправама о посту на води суботом, док његови следбеници и дан данас пишу да не желе да се укључе у протесте против издаје КиМ „све док СПЦ не осуди свејерес екуменизма“.
Аналогно томе, у ово наше време, Служба је проценила да домети „екипе са филолошког“ не иду даље од протестних скупова, а неко горе заједљиво написа и „потписивања разноразних петиција и заливања цвећа испред зграде док Вучић гостује код Марића“, па су донели привремену практичну одлуку да их не ометају превише и да им дозволе да штампају подебље књиге средњег тиража писане ситним словима и гостују у наставцима код Бране, све док је број прегледа ЈуЋуб видео снимака петоцифрен. Дата им је и одређена власт у литерарним круговима, нешто мало и простора у писаној речи и издаваштву.
Са друге стране, ако следите траг новца, то вас никад неће довести у заблуду: рудна богаства се износе уз криминалну ренту, фабрике се продају странцима који се затим додатно субвенционирају, законодавство се незаустављиво мења у правцу џендер-ЛЏБТЉQracPalac идеологије, КиМ се предаје на парче (позивни број, електропривреда, таблице), итд. итд. Ту нема тактизирања. Да се не бавим појединачно претходним „акцијама“, да само наведем као пример да када би се пола новца које се даје џендер-стренџерима за субвенције по раднику дало нпр. српским пољопривредницима да могу да унајме радну снагу и машине, да им неко пооре њиву и чува стоку, одједном бисмо добили шестоцифрен број сељака који лепо зарађују, размишљају да остану да живе ту где јесу, а на ужас врага нашег и да заснују и прошире породицу. Зато се то никада неће десити, али ћемо имати повремене ковитлаце патриотске опозиције.
У анализи треба ићи до краја: ко је главни српски непријатељ и како он размишља. Зато, бавити се англосаксонским поимањем (или боље рећи: одсуством осећаја) части, је беспредметно. Као када бисте размишљали о грижи савести трговца који вам је малопре увалио неке јефтине џиџабиџе за скупе паре или о тешком детињству силеџије док вас пребија пред породицом из чиста мира. Важи и обрнуто, етос Мила Ломпара или владике Артемија је небитан – исправно (и функционално) би било сагледати који су англосаксонски интереси и механизми којим их остварују. Зато прескачем као небитан Ћирјаковићев осврт на етику професора Ломпара, да ли се појавио на митингу или не, јер ми овде не причамо о моралу. Ко год буде хтео да изађе из оквира „демократских и/или ненасилних протеста“, верујем да ће брзо да наиђе на набилдоване момке у црним мајицама, са обе стране барикада. Да се подсетимо и да су Англосаксонци вероватно на тренутак били затечени снагом литија у Црној Гори, али док смо писали хвалоспеве о снази исконског српског бића, они су приљежно радили и резултат тога је да данас тамо бирају између Ђукановића и проевропског Милатовића.
Зато ми на овој теми можемо да легнемо на руду и отворимо још једно у бесконачном низу бемислених српских трвења: Ћирјаковић против Ломпара, негде између ривалства Црвене Звезде и Партизана и сукоба зилота и новотараца у СПЦ. Или да мућнемо главом и схватимо да су домети „демократских протеста“ унапред ограничени и да је време да неко, можда не паметнији али свакако срчанији, подсети на Карађорђа.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
Можда би у контексту ове дискусије било корисно чути неке од коментатора који су негативно оценили мој први коментар (9 до сада). Ја нисам једини био критичан према Милу Ломпару али други слично интонирани коментари нису били ‘дислајковани’. Значи није то, већ је нешто друго у питању.
Ради се о суштинским стварима које су испливале на површину сада када један уцењени појединац зарад своје маленкости [ма колико био ‘толерантан’ (Зо-ћи)] предаје велики део територије своје државе иако је свестан да би то коначно уништило и ту државу и народ по којем је она добила име. Парадоксално је да сама држава није уцењена, нити би после свега имала због чега, упркос овим пост-пост-модерним временима где се не треба ничему чудити и где се све може очекивати.
Моје лично мишљење је да се ради о кукавицама које не смеју јавно да иступе и изнесу своје мишљење ако га имају. Мислим да их ни ова квалификација не може испровоцирати да се јаве па морам смислити нешто јаче. Можда се само плаше да ће сада, када имамо нову, међународно прихваћену јединицу за мерење, на њима први пут бити примењено мерење густине сиве масе у вакууму. Ако им је за утеху, као што не постоји брзина већа од брзине светлости, исто тако нема мање густине од једног иксана а изражено у дудуцима.
Сироти, мали хрчак!
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
@ Капетан са белу лађу
Није било заједљиво већ сам цитирао Ломпара који проповеда ‘ситан рад’ по угледу на чешку ‘плишану револуцију’, наводећи пример свог комшије који је у време тв преноса предаје штафете на ‘дан младости’ заливао цвеће испред своје зграде иако није баш била, што би у Матићевом завичају рекли – ‘греда’.
Иначе, оно помињање српске историје и аутохтонизма (нешто умишљам да је то натукница мени иако никад нисам користио ту реч) није тек нека тема да се нешто прича, већ су то коментари који провлачим кроз иглене уши да бисмо коначно дефинисали сопствени идентитет (многи га помињу кад догори до ноката али ништа не кажу) који је основа за све друго, укључујући све што си поменуо – однос према издаји, какви протести треба да буду и због чега, однос према Енглезима и свим осталим, однос према цркви и хришћанству (за почетак да неко каже када смо примили хришћанство), и све друго што је потребно да се припреми терен за једног новог Карађорђа, као што се ни претходни није случајно појавио, и чија глава би у оваквом тренутку завршила у Бриселу или у Дунаву.
@ Марк Еугеникос
„Не видим како та књига може да буде имало корисна било коме ко је српску самосвест понео од куће.“
Браво! Све што пишем је из жеље да будем користан, а не да покажем да нешто знам. А помињање српске самосвести нисам видео још од 1990.г. када је академик Радомир Лукић написао да је њен носилац ћирилица.
Имам коначно шесто издање Ломпарове књиге „Дух самопорицања“, у којој он у предговору наводи тврдњу критичара да је „изградио једно целовито, кохерентно, добро и изнад свега убедљиво српско становиште“,
У претходном коментару навео сам како он види српско становиште по питању писма, које (становиште) уопште није српско, него је антисрпско. Он је тиме нанео велику штету српској култури, јер сугерише изношење питања писма на политичко тржишпте , а што сам у претходном коментару показао на примеру ДВЕРИ. Па може ли уопште бити очигледнијег доказа да је позападњачен ако је полатиничен?
Ломпар зна да је друг Јосип Гроз ( није штампарска грешка) Тито обогатио Србе са два писма како би хрватска латиница као симбол југословенства и братства и јединства са Хрватима заменила српску ћирилицу као симбол србства, па је ваљда и то србско становиште. А шта значи једно писмо могао је научити од фра Дудака Бунтића који 1914.овако види учвршћивање будуће хрватске државе: “ пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава,, једна и јединствена обука. Отуд , ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена.“ Наведено пише на страни 164. Ломпарове књиге.
То што Ломпар не даје значај ћирилици утицало је тако снажно на проф.др Милоша Ковића да је пред студентима у Бањој Луци рекао: „Језик, вера и памћење – три ослонца српске нације“.Колико се сећам ово је историјски искорак српске „елите“ у одрицању од ћирилице! И уопште, може ли бити већег самопорицања од добровољног одрицања од ћирилице? Зато сам често писао даје елита опаснија по ћирилицу и од Павелића и Броза.
Управо сам се вратио из завичаја,где сам на кућама мојих сељана у српском селу видео поштанске бројеве на којима су и ћирилица и латиница. Баш како нас је некад научио друг Гроз, и баш како нас данас учи српски правопис. Тамо, на Дервентском ратишту, учествовао сам као резервни официр, а кад је Дервента ослобођена осванула је у ћирилици.
Када су насилно уклоњени са политичке сцене Караџић и Крајишник вратила се на фирме хрватска латиница, и то 100%, па Дервента изгледа као и 1992. када ју је окупирала хрватска 103. Ријечка бригада. Формирана су три логора у којима су Срби мучени и убијани. Али Срби 30 година касније не могу без хрватске латинице. У прошлој Влади Републике Српске .министарка просвете је била жена са искуством на рачуноводственим пословима у Мркоњић Граду, а у новој Влади министар просвете је Хрват! Он није дозволио да се приликом обележавања страдања Срба у време Павелића прикаже списак убијених. Али зато јесте дозвољено председнику Хрватске да у Дервенти прошле суботе уручи признања официрима поменуте 103. Ријечке бригаде.
Али важније је од Срба и њихове ћирилице то што се Ломпар својом култном књигом обрачунао са Крлежом, Латинком Перовић, Константиновићем и „Пешчаником“. Велика је корист у томе што је разбио досаду код својих поштовалаца. А да ли та књига подстаћи некога да учини нешто? Не верујем.
@Онорије АЕ Илирије, krajnje bezobrazno!
Ja sam ti u lice otvoreno rekao sta mislim o tebi, i to misljenje ne menjam!
Ne mislis da sam te 9 puta dis-lajkovao valjda?
Da si vredan tolikog truda, *****?
Da mogu, blokirao bih te, ali neme te mogucnosti, skriveni izdajnice!
Kraj, ne obracaj mi se vise nikada!
Па шта значи “демократски”? Живим бићима је у генетици да трпе вођу, док подразумевају да ради у општу корист, а кад промене мишљење – нађу начина и да га се реше.
Један коментар на мисао која се провлачи кроз коментаре, наиме на дихотомију српске (не)припадности Западу или Истоку: ми нисмо духовни баштиници ни Запада ни (Блиског) Истока већ Византије, то јест Источног римског царства. Од пријатељских словенских држава у ту категорију спада још само Русија.
Западну цивилизацију је породио распад Западног римског царства и све што је томе последовало, Исток је произашао из Ислама и арапских освајања која су апсорбовала древну Персију и њене претходнице, а наше цивилизацијско место у свету је оно које је припадало Ромејском царству то јест Византији. Ми смо њени баштиници. Погледајте у грб Србије и загледајте се у српску душу, уочите метафизичке равни и одбаците лажне дихотомије. Чак и овакви унесрећени какви смо сада, ми смо цивилизацијски баштиници Источног римског царства.
@Куда плови овај брод?
Амин, коначно нешто што личи на основе за програмску акцију. Треба да коментаришете чешће, свима би нам то било на ползу. А без набилдованих момака у црним мајицама неће моћи да прође, као што ни кајгана не може да се направи а да се не разбију јаја. Црни Ђорђије је то разумео и сходно томе поступао.
@Немања Видић
“Али важније је од Срба и њихове ћирилице то што се Ломпар својом култном књигом обрачунао са Крлежом, Латинком Перовић, Константиновићем и Пешчаником.”
Управо тако: у нормалној ситуацији у српском друштву и култури би Крлежа, Латинка, Константиновић и Пешчаник имали значај жваке на ђону ципеле, нечега о чему нема смисла размишљати ни милисекунду након што се очисти са ђона. Опсесивно бављење таквим темама заслужује професионалну дијагнозу.
Ја не видим никакво обоготворавање Ломпара, према томе мислим да нема потребе ни за омаловажавањем. Он је учинио шта је умео, а што су неки паметнији и позванији требали да ураде одавно, а ето нису. Он јесте. Мало ли је? Нека и други којима је Бог дао више памети него нама ураде упола толико, и процветаћемо. Неко хоће акцију? Само изволите, ко вам брани? Чекате да нас неко поведе? Начекаћете се у том случају.
Шта се замера Ломпару, може се рећи и овима што обоготворавају ћирилицу: издаја се може писати ћирилицом, и писала се, и још се увек пише, а мислим да ће се тек писати. Бавимо се писмом, а крупније ствари нам пролазе испред носа. Ћирилица најважнија ствар српског идентитета?! Јао нама, ако је тако. Она сама нема смисао. А са историјске тачке гледишта: шта ћемо са онима који су вековима писали српски језик латиницом, јер им ћирилица није била у традицији? Шта, они нису Срби (знам да већина нема појма на кога мислим)? Кад би могао неко од њих устати па да то чује, добили бисте по тикви. И још једна ствар: ћирилица је за вас само Вукова ћирилица, другу не знате. Правио сам једном експеримент са једним што је хтео да коље за ћирилицу, давши му класичан српски текст из прве половине 19. века, на старијем српском књижевном језику. Човек мислио да сам му дао руски, двадесет знакова му је непознато. А да не помињем шта би се десило да погледа на писмо и језик из доба Светог Саве. Е па, драги моји, наша историја не почиње пре 200 година, и није увек била оно на шта смо се ми навикли.
Рекао бих да Ломпар и “екипа са Филолошког” (иако тамо има много разних екипа, а антиломпаровци су већина) мисле на то, на историјску перспективу, а не на Вука и његове загрижене следбенике, и на оне што верују да је Стефан Немања заиста писао оне бедастоће о језику.
А што се Ломпар бавио баба Латинком, Филозофом Паланке, и сличнима, то је зато што су они утицали да будемо овакви какви смо. Макар је рашчистио терен, па ајд сад нек оригинални суперСрби дораде свој део посла.
И још једном: ко очекује од Ломпара да уместо њега уради нешто, или је џабалебарош или има проблем са стварношћу.
@Зоран Ћирјаковић
Најпре вас треба темељито нарибати што сте уопште намеравали да се самоцензуришете, а да не помињем чињеницу да сте то у пар наврата и урадили. Не знам за (праве) разлоге, али хвала вам на сваком предомишљању.
А сада једна озбиљна критика, о којој бих хтео (ако не извољевам превише) да размислите.
Каква је разлика између западњака међу Србима, који хвале демократију и дискурс Слободана Јовановића (а и Мила Ломпара), и вас, који хвалите источну варијанту западњачке еманципације, коју представља Цеца Ражнатовић; или пак између Великог Брата, и Задруге, која је проста еманација своје западне варијанте? Мислим на ову конкретну проблематику, осталу сте углавном већ потанко објаснили. Како се ви, као заговорник западњачке “еманципације”, ограђујете од Запада, заговарајући ту његову вредност? То ми је некако контрадикторно.
Мислим да је питање садржајно, иако веома кратко.
Сугеришем да “Стање Ствари” пренесе из “Правде” изванредан текст Владимира Димитријевића.”Док смо спавали, оде српски језик: НВО јуришници настављају да нас “џендеришу” “.
Димитријевић је велики српски делатник, али нисам приметио да је било када писао о томе да нам оде ћирилица. Он је у Покрету за одбрану КиМ, чији је председник проф. др
Милош Ковић. А било је овде коментара о томе како је Ковић искључио ћирилицу из српске симболике. У Покрету је била активна и проф. др Митра Рељић, и то,изгледа, као бела врана, јер је једина споменула ћирилицу, приближно у овом смислу: “Улице српских насеља на КиМ треба да бљесну ћирилицом, како би се народу повратило национално самопоуздање.” После те реченице нема је више!
Поменути Ковић је пре годину дана добро рекао да ће КиМ бити изгубљена тек онда ако на то пристане родољубива интелигенција. То би требало да важи и за ћирилицу, али ми видесмо из коментара на овом сајту да је управо елита отписала ћирилицу. Ствар је опасна, али шта и како чинити, кад смо пали скроз ниско. Био сам на свим протестима, па и на протестима студената. Њих тамо готово да и није било, него су виђене углавном седе главе. Плашим се да су пипци Сорошевог сина учинили своје после његових примања код нашег председника..
Али није Сорош написао у српском правопису да је и латиница српско писмо, него српски лингвисти. Само је председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Срето Танасић пре две године јавно говорио да латиница није српско писмо. Али је остао усамљен, побеђен. Тако је дана 23.марта ове године на Радио Београду проф. др Александар Милановић говорио како треба контролама у просвети постићи да ученици “напоредо” користе и ћирилицу и латиницу. Такво решење су 1948. договорили ЦИА и министар просвете Југославије. Милановић добро зна да председник Србије никад није споменуо уставни пропис о језику и писму, али зато јесте рекао да је наша и латиница.Зна куда кормилари председни и како да угоди и њему и “другој Србији” и Хилу. Али српска “елита” није рекла да је наша и латиница, него се подразумева да је наша само латиница, јер је Ломпар у програму ДВЕРИ њу ставио у исти ред са старим занатима.Наведено је довољан разлог да раде врљике, али се показало да ми нисмо у стању да изађемо на протест ни голих руку.
@Немања Видић
„То што Ломпар не даје значај ћирилици утицало је тако снажно на проф.др Милоша Ковића да је пред студентима у Бањој Луци рекао: Језик, вера и памћење – три ослонца српске нације.“
Ако је проф. Ковић то заиста рекао (немам разлога да Вам не верујем али ни начина да проверим), највеликодушније што могу да закључим је да није баш много размишљао о томе. Зашто?
Језик је несигурна основа. У 19. и 20. веку су се из корпуса српства издвојиле неколике политичке нације (Хрвати, Муслимани/Бошњаци, Црногорци) који говоре српским језиком али се не сматрају Србима нити тај језик зову српским иако ништа друго не може да буде. У исто време су неки Срби који су говорили другачијим дијалектима још више удаљили те дијалекте од српског па постали Македонци или Бугари.
Вера: ако кажемо православно хришћанство, тиме одбацујемо све Србе који нису православци али су се сматрали Србима. И Андрића и Селимовића и Куленовића, и Дубровник и дубровачку књижевност, и део Бокеља, и да не набрајам даље.
Памћење, овде схваћено као завет: да, то има смисла без иаквих ограда.
Ћирилица: ја се наравно слажем са Вама да је ћирилица један од камена темељаца, али као и са вером, морамо да будемо пажљиви да тиме не одгурнемо од себе оне Србе који су другописмени, као што смо одгурнули друговерне. Ћирилица треба да постане кул, као што и Србија и наше друштво и држава у целини морају да постану привлачни, Пијемонт слободе, те да би народи око нас тежили да (поново) постану Срби. Где онда не треба да их пустимо тек тако, бити Србин је ексклузивни клуб.
Ово последње о Пијемонту није моја теза иако се са тиме слажем у потпуности. То је теза Стевана Гајића из најскоријег интервјуа на Новом Стандарду, одгледајте последњи сегмент који почиње на 1:48:30 (зашто су хрватски десничари збуњени): https://www.youtube.com/watch?v=XvdYXvKyoCo&t=225s
Два вероватно најинтелигентнија Србина на свету су Бранко Милановић и Зоран Ћирјаковић. За Ломпара изван Србије нико не зна. Бранка превели на кинески. Зоран би, да пише на Западу, који не воли, био финалиста у конкурсима за Пулицер и слично. Његово осећање пристојности и смирености је неупоредиво веће и аутентичније од Ломпаровог. Православци не воле провокативност јер углавном јесу надрогирани. Ломпар је аутентични крипто-црногорац. Изузетно горд човек. Две трећине књиге Дух самопорицања је лични дневник о себи. Један од разлога Зорановог досадашњег релативног неуспеха је што превише путује, мало публикује и – што за разлику од већине вас (и нас), има невиђено мало кетмана. Његов ламент о ”самопоништењу” је последица неписања. То би требало сакрити, за његово добро. Ако то успе, и напиште ову студију – може да постане (исто као Ломпар) – српски класик за живота. Напослетку, поништен или не, ипак има довољно новца који многи ”непоништени” немају, да невероватно много путује по деловима света који су мисаоне именице за све вас, и који тек чекају неко православље. Број коментара који је он изазвао овде сведочи о томе ко је заиста интелигентан,покретач, оригиналан, сажет, а можда и криптоправославан. Човек је наш водећи културологог.
до тада – чекамо ову књигу коју је споменуо да пише – пошто она претходна, о Аутошовинизму, реално не задовољава.
Све што он напише (Зоран), купићу одмах. Све што у задње време Ломпар публикује уопште не региструјем више, јер је све што јадничак има да каже већ рекао. Само се понавља у бесконачној реторици. Што и јесте дрога јадних декларативних православаца. Зоран је дар од Бога, пророк – послан да укаже православнима на опасност интериоризованих дрога кетманске реторике (међу осталим).
Но, како ви појма немате о српском културном коду (као ни добар део Цркве, тј. њеног истаблишмента, Црква као Црква је Света) – ви не капирате да се код Срба утицај и реална снага (због кетмана) мери само једном стварју: по броју људи који те нападају. Сад, одговорите: КО НАПАДА ЛОМПАРА?????? хахахахахха, па то питање је већ само по себи виц.
Њега ни власт ни једном није удостојила прозивке, власт против које се тако бори, а ка којој толико тежи, као и сваки црногорац.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
@ME
Већ дуже времена избегавам да кажем а ни сада није тренутак али само да се надовежем. Ковић је заиста једно велико разочарање још од оног времена када је формиран Покрет за одбрану KиMа а онда је испало да је то само обичан веб сајт на коме ће понекад да се нешто објави. Онда је била она велика узбуна око његовог посла и многи су потписали петицију уз коментар да то раде због истините историје. Испало је да је реч о хашкој историји и ту није неопходан Ковић да нам објашњава о чему је реч.
У међувремену се и он мало упознао са забрањеном српском историјом али нема храбрости (баш као ни Ломпар) да иступи и коначно сруши тај табу. Вероватно се плаши питања где је био до сада и када је то прогледао. У једном тренутку (манастир Сланци) се мало истрчао и рекао да је пола Срба заиста живело одувек на Балкану а да се друга доселила однекле. Тиме се тек упетљао јер би сада требало показати које су то две српске генетике, два језика и две прехришћанске митологије и зашто наша званична историја само говори о оној ‘досељеничкој’ половини а ни речи о историји староседелаца јер би и то требала бити наша историја.
Онда је опет двосмислено рекао да су први подаци о Шиптарима од 11. века али је избегао да каже да су се они у ствари доселили на Балкан у 11. веку па зато ранијих података нема. Ако је рекао да је половина Срба живело на Балкану одувек зашто онда не каже да Срби на Косову живе одувек и каже нешто о пренемањићкој историји?
Елем, када нема тог објашњења онда није ни чудо зашто импровизује по питању српског идентитета ако је ово у Бања Луци коректно пренесено. Колика штета од тог ћутања можемо сада да гледамо, када ни њега ни оних око њега нигде нема, чак и тренутку када ‘толерантни’ после свега данас најављује да ће Косово бити предато упркос свим протестима и упозорењима.
@Велимир Поповић
“Тако је дана 23.марта ове године на Радио Београду проф. др Александар Милановић говорио како треба контролама у просвети постићи да ученици “напоредо” користе и ћирилицу и латиницу.”
Да бисмо могли да ценимо ову изјаву, наравно под условом да је аутентично пренета, требало би да знамо контекст, а најмање какво је сада стање у школама: које писмо ученици користе. Бојим се да је одговор – латиницу, скоро искључиво. Ако је моја претпоставка тачна, онда би професор Милановић имао макар добру намеру..
Ломпар је такав-и-такав јер је отишао на Нову С телевизију, а Ћирјаковић добија простор (ухлебљење?) код Марића, и то је у реду? Ништа за оспорити? Мени је Марић синоним за друштвено погубно новинарство.
Како год, та врста самозадовољне памети, која ће свакога, а нарочито неког истакнутог, опљунути, омаловажити, згужвати (и тиме – можда не на првом месту, али свакако и то – показати своју супериорност) није ми блиска, па ни прихватљива.
Људи, жене, браћо, сестре 🙂
Неофити, ако имају амбицију да предводе, да одређују “врховне каноне” у било чему и било коме, никада нису успеха донели.
Мило Ломпар је неофит и у Православљу и у Србству. Распитајте се мало о Милу Ломпару код његових исписника, вршњака, познаника из студентских дана – Мило Ломпар је тада био скроз на линији званичне политике тада владајуће (а и сада владајуће, само прикривено и како видимо реторички прилагођено “паду берлинског зида”, а комунизам никада се не мења у циљевима него само у тактици), био је веома активан у одбрани тадашњег званичног друштвено-политичког наратива.
1981. Мило Ломпар је био бруцош, “идејно свестан и морално-политички подобан” како би то комунисти и партизани рекли. Ето, ко има могућности тј познанике, пријатеље који су тада били приближних година као и Мило Ломпар, може сазнати…
Ћирјаковић има 1000 мана али врлину да каже оно што мисли упркос свему.
А чисто да се види за кога пише професорова супруга:
https://www.udzbeniciprodaja.rs/udzbenici/gramatika-za-2-razred-gimnazije-klett-vesna-lompar-aleksandra-antic/
Или не зна с ким дели постељу што није баш плус за једног Србина -Црногорца или зна али оправдава јер хонорару се у зубе не гледа – шта с тим па сад има српско питање.
Укратко, нема никога кога нећемо опљунути.
И на крају, не оста нам нико.
Можемо да се разилазимо.
Не требају нама ни шиптари ни усташе.
Ако нема никог да нас бомбардује, сами ћемо.
Лаку ноћ.
@Багратион
„…шта ћемо са онима који су вековима писали српски језик латиницом…?“
Поступити као и Хрвати, који су у свом правопису написали да се хрватски језик пише латиницом, а негде даље су написали да у хрватску културну баштину спадају и дела хрватских аутора која су у прошлости писана ћирилицом.
„укратко, нема никога кога нећемо опљунити…“
Ја нисам опљунио Ломпара, него сам само показао његовом књигом „Дух сампорицања“ да је он за два српска писма, што у коначном значи да је за латиницу. Доказ пропасти : ћирилице у двоазбучју: председник Матице српске избројао на улици Новог Сада читавих 1,5% ћириличких натписа.
Књига професора Ломпара “Дух Самопорицања” доживела је 12 издања. Тако огромна књига, коју сам релативно дуго са занимањем читао-12 издања!!! Данас, када се све мање читају књиге, то је јединствен случај у србској књижевности и култури. Велика је национална штета што професор Ломпар не сматра србску ЋИРИЛИЦУ важним елементом србског културног идентитета. Та штета је још већа због тога што он има велики утицај на друге угледне интелектуалце, којима служи као узор. Што се политичког става тиче, професор Ломпар је недавно јавно изјавио и написао да је председник Србије Александар Вучић, по питању Косова и Метохије, извршио ДРЖАВНИ УДАР ОДОЗГО. А ти, изгубљени Ћирјаковићу, ти си изјавио да је А. Вучић толерантан, јер не хапси пуно више. Твоје писаније има сврху да одврати пажњу јавности од велеиздаје А. Вучића. Само ти то не радиш просто и отворено као Д. Бокан. Спрдаш се са позивањем професора Ломпара на протестно окупљање против државне велеиздаје. Волео бих да се бар неки од толиких паметних коментатора, бар на кратко, изјасне о очевидној велеиздаји председниа државе Србије. Професор Мило Ломпар се отворено и гласно изјаснио.
@Мирко
У том грму лежи зец..Укратко, велеиздаја и државни удар. Немаћемо државу.
Г. Видићу, види се да сте инжењер: све покушавате сместити у унапред задату схему, у своју Прокрустову постељу. Није добро да сваку тему која постоји на кугли земаљској српској покушавате (пр)оценити са становишта ћирилице. Да ли је могуће да сте од свега што је Ломпар урадио/написао (а написао је стварно изузетно много) ви од свега опсесивно видите искључиво питање ћирилице, и тиме једну ствар апсолутизујете на штету других. И не само то, свака расправа оде у наопаком смеру.
И још: давно сам читао фамозни “Дух самопорицања”, не сећам се да се у њему уопште тематизује ћирилица, како ви кажете. Нек ме неко демантује ако грешим.
Треба бежати од наше болести да се ко пијан плота ухватимо једне ствари која нам се не свиђа, а да баталимо на њен рачун све оно што би могло бити добро. Треба код свих да нађемо оно што је ваљано, да то узмемо, а не да се држимо својих опсесија и да сваког пропуштамо кроз њихове иглене уши, па ако не одговара нашим ситничавим критеријумима, које не примењујемо на себе, да их одбацујемо. Па ко ли ће нам остати онда?!
(И питање заступљености ћирилице је питање државе (која не постоји). Кад би се разрезао порез на латиницу, да видите каква би се друкчија песма певала.)
@Багратион
“Г. Видићу, види се да сте инжењер: све покушавате сместити у
унапред задату схему, у своју Прокрустову постељу. Није добро
да сваку тему која постоји на кугли земаљској српској покушавате
(пр)оценити са становишта ћирилице”
Г. Видићу, нисам инжењер, али делим тај Ваш инжењерски приступ,
бар када је у питању ћирилица.
Ко се лако одриче или двоуми око својега језика (ћирилице), тај је
као крава која да пуну кофу млека, а онда се ритне и све проспе.
Дух југословенства ломи Г. Ломпара и зато се двоуми, дели по питању
ћирилице.
Основни стуб историјског опстанка за сваки народ је језик/писмо тог
народа.
На слличан начин говори и један свети старац – Грк – за кога не знам
да ли је инжењер, али у потпуности потврђује Ваш став, по питању
Његовог, старогрчког језика.
У порилогу:
”Старац Атанасије Митиленски – Зашто се Света Литургија не преводи
на говорни језик?”
На сличан начин говори и ”Проф. Алексеј Осипов о
црквенословенском језику.”
“Дух самопорицања – не сећам се да се у њему уопште тематизује ћирилица, како ви кажете. Нек ме неко демантује ако грешим.”
Грешите, у овој краткој реченици успешно на више нивоа.
Прво, коментатор није тврдио да се ћирилица у тој књизи тематизује, већ је тврдио да се иста заобилази као небитна, јер је, као фактор самопорицања, споменута само омаловажавајућом реченицом.
Друго, чињеница да књига носи претенциозни наслов “Дух самопорицања”, а да у њој није тематизована ћирилица, озбиљан је индикатор мањкавости те књиге и ауторовог основног става, јер не постоји очигледнија манифестација аутошовинизма од затирања ћирилице. Не треба разговарати ни са ким, правити интервјуе, истраживати, примењивати научни метод – довољно је само прошетати се центром града и отворити очи.
На овом сајту се недавно повела озбиљна расправа о томе што навијачи не употребљавају ћирилицу приликом подршке активностима ФСС, институције која је Шиптаре пустила у УЕФА и ФИФА. Док сам читао то цеђење комарца, само сам чекао да се јави неко ко критикује Кумановску, или капитулацију 1941, због тога што није потписана ћирилицом.
Данас, када имамо на тапету човека за којег се у широј јавности не би ни знало да није теме којом се врло амбициозно бави – САМОПОРИЦАЊЕ – одједном ћирилица више није битна, они који примећују њено (само)затирање постају параноици, џангризала, сујетни, овакви, и онакви.
А ћирилица је само врх леденог брега онога што Ломпар не помиње, све обрађујући тему у којој би то морао да помене – латиничење, западни образовни систем, западна демократија, демократија без бирања судија, пропорционални систем, тајно гласање, западна бирократија, раздвајање грана власти, четири контрадикторна нивоа легислативе, антипородично законодавство још од међуратног периода, итд. Његово схватање “самопорицања” је уствари јако плитко, а да не помињем то да је досадно и да је углавном на нивоу личног; додуше, ово последње може да објасни његову незаинтересованост да закопа у суштину проблематике.
Када треба критиковати универзитетске раднике познате под термином “фудбалски навијачи”, ту су Срби много храбрији, и исказују далеко већи интелектуални интегритет, критикујући масу људи, којој не треба ни име да поменете.
Дајте ви мени добар народ, па да видите какав сам ја интелектуалац.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
@ Драган Славнић
Старогрчки језик? Врло интересантно.
Да видимо како би на пример ‘свети старац Грк’ изговорио ‘Оче наш’ на старогрчком језику:
Атас нос
иза еси на невојси
да сефтито има твеон
да проито карство твеон
да футо вола твеа
окос на невојси
И на хмили.
Хлев нос…
‘Оче наш’ наш старосрпском језику:
Отче наш
иже еси на небесах
Да сватитса имја твое
Да придет царствие твое
Да будет вола твоа
ако на небеси
и на земли
Хлеб нас…
@Онорије АЕ Илирије
Да се Грци не одричу строгрчког наишао сам читајући и код
Старца Порфирија (Св. Профирија Капсокаливита).
Слично сам наишао и код Патријарха грузијског Илије, који је, у неком
кризном моменту, тражио од верних да науче читање старогруизијског,
због читања псалтира.
Вероватно да је на том, старогрузијском, језику и Света Равно-
апостолна Нина привела/превала Грузијски народ у Православље.
Нигде нисам помињао старосрпски, па је Ваш ”превод” сувишан,
осим ако нисте хтели да се наругате (само не знам коме – Вашој
брзоплетости или мом незнању?) !
Изговарајући молитвени текст на изворном језику, којим су говорили
наши преци, ми певамо једним устима и ДИШЕМО једним плућима,
из свег срца, и тако смо у истом ДУХУ/ДАХУ ( ритму/начину дисања)
са нашим прецима.
У другом линку се лепо, јасно и гласно објашњава сувишност
превода Св. Литургије са старословенског/црквенословенског
на говорни језик.
Што се тиче језика, Богослужбеног, ми смо у обавези да следујемо
стопама нашиих предака и ништа не мењамо.
Да је требало мењати, то би свакако урадили наши Свети Оци
(Николај Велимировић, Ава Јустин…), а они то нису урадили.
Нису то урадили јер су и Они следовали своје претке, тј.
ону Христову максиму: ”ДОВОЉНО ЈЕ УЧЕНИКУ
ДА БУДЕ КАО УЧИТЕЉ”.
Они се нису погордили покушавајући да надмаше своје учитеље,
и тако, до смрти, остали су верни Христу.
Како су од предака примили – тако су потомцима и предали.
@Онорије АЕ Илирије
Хвала за ово.
Интересантна сличност, чак подударност… Ваљда нисам једини који је то уочио.
Сећам се једног давног фељтона у дневној штампи (Политика Експрес?) у којем нам је Милић од Мачве показао како неко ко зна српски може са лакоћом да чита и разуме етрурски. Тај језик, иначе, „није и никада неће бити дешифрован“, како то изјави један папа (изјаву памтим али не и његово име). На то да додам како сам видео и један снимак у којем дечица из неке основне школе у Индији у хору броје на санскрту, од један до двадесет. Опет не могу да наведем извор. Рекох већ раније у неком коментару како нисам метеоролог.
Чињенице се не морају памтити ако памтимо принципе.
Ботовање има више димензија.
У коментарима је, из ведра неба, речено да се почетак Оче наш, који се на старогрчком пише овако:
„Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς, ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου, ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου, γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ γῆς. Τὸν ἄρτον ἡμῶν…“
Изговара овако:
„Атас нос иза еси на невојси да сефтито има твеон да проито карство твеон да футо вола твеа окос на невојси И на хмили. Хлев нос…“
Само желим да се оградим од било каквих коментара свих оних који на било који начин протурају ову тезу. Нашим славним интелектуалцима – укључујући Ломпара – и не требају боље „критике“ од оних који као „успут“ у њима провлаче овакве небулозе, дајући им етикету шарлатанства. Све до овог момента, критика Ломпара је била савршено аргументована.
То је варијација пропагандне технике овде споменуте:
https://stanjestvari.com/2023/03/20/lompar-zivimo-u-stanju-trajnog-drzavnog-udara/#comment-187081
Чињеница да су ове методе ангажоване у заштити „лика и дела“ Мила Ломпара врло је интересантан феномен.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
На слици је ‘Оче наш’ на старогрчком и на старосрпском језику.
Ту је такође референца где се може пронаћи у Матици Српској (1833 г.).
Такође је ту референца да је то поклон Руске Царске Академије наука Матици Српској.
(ПС. ‘Патер’ није старогрчка реч)
https://imgur.com/PQP5kaE
@Онај Милан
Хвала и за ово.
Значи, оно претходно није истина? Човек лако постане жртва пропаганде.
Неко је, значи, направио буквалан превод нашег “Оче наш” на (старо)грчки, а ми се “наложили”? Као на Гаврила, Вука (и Караџића и Бранковића) итд?
Време је да се ова тема затвара полако. Али ипак да питам – како се изговара овај грчки текст?
Хвала унапред.
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
Има их више али ће један детаљчић можда бити некоме интересантан. На слици се може видети старосрпски стих ‘да будет вола твоа’ који је на старогрчком ‘да футо вола твеа’.
Грци нису имали слово ‘Б’ па су српско ‘буде’ преузели као ‘футо’ баш као што су балканске Бриги-јце (Брђанe) назвали ‘Фриги-јцима’. Платон је у својој књизи дискутовао са Сократом српске речи које су Грци преузели од ‘варвара’ тј од Фригијаца. Та књига се може слободно преузети на Интернету.
А од оне српске речи ‘будет’ коју су Грци преузели као ‘футо’ настала је реч ‘футур’ као ознака за будућност и присутна је у многим европским језицима (захваљујем извору ове референце).
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
Дакле, заиста је превара у питању. Ако се узме текст из горњег коментара и стави у ‘Гугл транслате’ добије се следећи превод:
Можда Гугл користи старогрчки уместо уместо модерног грчког?
Ко ће их знати, и то су велики преваранти.
А за оне који су заинтересовани да уче бројање на Санскриту до 100, ево линка:
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=nRKvjaO7nFk?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=sr-RS&autohide=2&wmode=transparent&w=700&h=394%5D
Успешно сте заменили тезу, пошто се више не говори о Ломпару, већ о фантастичним тврдњама “оних етнонационалиста који негирају науку”. Честитам!
Чак и АКО је тачно да је еолски дијалект уствари словенски – што имплицира ваш цитат и сумњива референца – то нема везе са старогрчким, којим је исписано Свето Писмо. Подвлачим кондиционал, још једном. Дакле, ЕВЕНТУАЛНА тачност тврдње (која захтева упорно изостајуће доказе) да је еолски = словенски, не имплицира да је старогрчки = словенски. Не само да се овде ради о очигледној логичкој грешци, већ највероватније и о наопакој хипотези, без основаности.
Не само да тај кондиционал нисте поткрепили никаквим аргументима – сем датирања те тврдње у деветнаести век, што није никакав доказ, јер само датирање хипотезе није доказ о њеној исправности – већ упорно игноришете небитност и контрапродуктивност такве тврдње у светлу оспоравања седећих на катедрама српских универзитета, чије је финансирање под контролом друштва познатог под акронимом “есенес”.
@ Онорије & Бркоња
Не знам порекло ове транслитерације, али спреман сам да повучем реч ако заиста није ваша. Референца не садржи ништа што држи воду, макар заиста била из деветнаестог века. Молим вас да је боље поткрепите, јер њено наводно датирање ништа не доказује.
То и даље нема везе са тврдњом да је тај изговор тачан, макар наводно био “еолски”. Произвољна тврдња без икаквих поређења и доказа.
Изговор старогрчког одломка из Светог Писма је отприлике овакав:
Патер имон о ен тис уранис, агијасто то онома су, елтето и васиља су, генитито то телима су, ос ен урано ке епи гис. Тон артон имон… итд.
То нема везе са оним што је наведено у поменутој дигресији, и тиме дигресију чини штетном у овој расправи.
Овакве тезе не само да су контрапродуктивне у критици наших “интелектуалаца”, већ дезинтерпретирају етимолошке напоре који су уложили Павле Соларић, Радован Дамјановић, Петар Скок – чак и Билбија, јер ни Билбијин рад није у тој мери неоснован и вештачки натегнут – а барем је инспиративан.
„….Дакле, заиста је превара у питању. Ако се узме текст из горњег коментара и стави у ‘Гугл транслате’ добије се следећи превод:…”
Због непрекидних напора неких профи-ботова, или потпуних аматера у улози корисних идиота (корисних за циљеве антисрпских мешетара), може се констатовати да се поједини делови коментаторске секције на Стању претварају у зону сумрака.
Овде видимо да самопроглашени старогрчко-етрурско-санскртско-шатровачки стручњаци не презају ни од скаредне фалсификације Молитве Господње, преводећи је са „језика“ знаног само њима и малом Перици.
Муве зунзаре звуче пристојније од њиховог неуморног ударања у бубањ о темама у које се разумеју као мали Перица у гинекологију, али зато сервирају измишљене тезе од којих би неке биле комичне да нису приземно претенциозне и плитко игнорантске.
Тема античке старости Срба и утврђивања димензија и координата нашег језика и давнашњег историјског присуства је вредна озбиљног, систематског и зналачког истраживања и проучавања.
Уместо тога, неки подмећу немуште и фалсификоване квази-информације компромитујући тиме и саму идеју коју наводно заступају.
Слобода је на овом порталу, али ваља засвирати па и за појас заденути.
@ Ко то тамо хоће…
Не само да сам отворен за тзв. “аутохтонистичку” тезу, већ сам лично оставио неспорне доказе да су Срби на Балкану примили хришћанство – источног обреда – у ранохришћанском периоду, и то најкасније до пред седми век. Погледати коментаре на о овај текст расправе између професора Петровића и господина Пејковића:
https://stanjestvari.com/2023/03/13/pejkovic-odgovor-m-petrovicu/
Сматрам да би радакција трабало да буде крајње толерантна у вези са оспоравањем бечко-берлинске историјске школе, тим пре што се иста коси са науком оснивача славистике, који одреда тврде оно што су и римско-грчки историчари тврдили, а што је супротстављено учењу те германске школе. Свакако да треба и даље развијати те тезе.
Ова тврдња о молитви господњој јесте најобичнија замена (сваке) тезе, на страну то што је нетачна, а у најмању руку контроверзна.
По мени – није никакав проблем заступати контроверзне тврдње, већ је проблем подметати исте у току расправе о потпуно тругој теми (исто тако контроверзној) чиме се дискутантима подмеће двоструки терет – доказивање сопствене контроверзне тврдње заједно са доказивањем подметнуте тезе. Нарочито је проблематично то што неко подмеће тезу у коју очигледно ни најмање не верује, а то је овде свакако случај. Нема ни говора да поменути верују да је библијски цитат превод са старосрпског, и на то сам указао у претходним коментарима.
Дакле – нису проблем тезе, проблем је интелектуални интегритет оних који их том приликом износе. Ово би требало да буде критеријум за остављање коментара, а не било шта друго:
https://en.wikipedia.org/wiki/Good_faith
https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_courage
https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_virtue
https://en.wikipedia.org/wiki/Intellectual_honesty
Мада – могуће је да и ја шишам уз ветар.
Ћирјаковић је у овом свом казивању изрекао једну СУШТИНСКУ истину о нашој интелигенцији од ослобођења од турског ропства па све до данас.
А то је да нам је комплетна интелигенција, како она лева тако и десна, у потпуности про европска!!! И сви су до те мере у РОБСТВУ ЕУропску мисли, идеје и културе да нису у стању србски ни да мисле а камоли нешто и да ураде. То је толика малограђанштина и комплекс ниже вредности од уставобранитеља па све до данас, да су све своје комплексе уградили у србско биће. То нам је сада просто у генетском коду.
И парадоксално је да нам је то рекао један новосрбин доскорашњи аутошовиниста. Који свакако има гомилу мана које су многи већ изнели у претходним коментарима. Тако да их не бих понављао.
Ћирјаковићу, свака ти част!
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
Милош Милојевић:
Овде није потребан Владушић. Ево целе референтне књиге из које сам објавио само један исечак из Оченаша на старогрчком језику (страна 33).
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=1051&m=2#page/42/mode/2up
#################################################
“Косово и Метохија је окупирана српска територија”
#################################################
Живеће овај народ. Можда се неће више звати Србима али ће преживети најхрабрији – они који немају стида, док ће се они са стидом угушити у њему. Тако се већ 100 година врши негативна селекција, они најбољи и нахрабрији стају у прве редове остављајући оне друге, фрустриране и бестидне, да преносе своје гене и подижу нове генерације.
Није случајно да се на Оченашу све то показало. Почело је од Мокине натукнице о грчким литургијама на старогрчком и ‘мудрим старцима’. Ено га један мудри је баш постао светац у суседном тексту. Стотинама година се све чинило да се затре српско име, српска култура, српски језик и српски гени. Има све ово и те какве везе са овим текстом.
Каква хистерија поготово када су манипуланти истерани на чистину и покушавају да све читаоце праве лудим да је на Гугл транслејту старогрчки језик. Баш као да је ту уместо модерног српског – старословенски (тј. старосрпски) језик.
Чињенице ни референце ту уопште не помажу већ само раздражују ове без знања, стида и морала. Било би нормално да се после учињене грешке извине свима због превида јер ствар има далекосежне последице не само по српску већ и по светску историју. Управо ону пред којом се и Ломпар и Ковић самопоричу и завлаче главу песак.
Илузорно је таквима ишта говорити. Неке од ових других, са брковима или без, ће можда интересовати да сами истражују. Већ сам копирао и рекао где се Оченаш на старогрчком може наћи – y Матици Српској која има дигиталну колекцију. Ево, редовни аутор Стања Ствари, Слободан Владушић је доскора био едитор у Матици Српској. Позивам га да одвоји време и потврди или негира референцу Матице Српске коју сам објавио.
У колекцији Матице Српске cy Писмо и поклон књиге (24 књиге у преко 50 томова) које је Матица добила од Руске Царске Академије Наука. У тој колекцији су и књиге највећег грчког лингвисте Константина Економида на руском и грчком у којима говори о сличности славјанског и грчког језика. Има ту и доста интересантне историјске грађе (нпр да су Амазонке биле Трачанке а да су Трачани били Срби). Интересантно је да је он рођен у селу Царица у Тесалији а Грци уопште немају слово Ц, па нпр Ципрас пишу као Тсипрас.
Поводом годишњице размене књига са Руском Академијом је организована изложба. На првом линку су све информације о изложби и књигама добијеним из Русије.
До поменуте књиге је врло тешко доћи и Матица јер није дигитализована. Ипак, специјално за читаоце Стања, на другом линку имамо и ту дигиталну (и бесплатну) књигу, добијену из харвардске библиотеке (22 Мега). Можда ће Владушић моћи да издејствује да буде расположива и на сајту Матице Српске.
Каква је важност чињенице да је старогрчки био толико сличан српском (Херодот је рекао – ‘ми сви причамо језиком пелазгијским’)? Можда је то управо она ‘половина’ Срба староседелаца коју је Ковић једном поменуо? Онда значи да су тада Срби живели и на Косову много пре случајног досељавања Шиптара на Балкан. Тако смо се, захваљујући дигресији Моке Славнића, вратили на оригиналну тему текста.
http://www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/izlozba234.pdf
https://ia800705.us.archive.org/12/items/libgen_00299016/libgen_00299016.pdf
nisam ni na čijoj strani, moj favorit za intelektualca br. 1 je dr biljana đorović, prijatno
Браћо Срби,
Лепо је што то што имамо учених људи који знају и старогрчки језик, али овде је тема штетан утицај Ломпара на србску интелигенцију.. Молим Вас да покушамо да будемо корисни, па да одговоримо на питање да ли је Ломпар радио добро за србство заступајући тезу да је и латиница србско контактно писмо, или је радио штетно. На овом сајту Немања Видић је у више наврата износио чињенице о томе да је Ломпар, захваљујући свом великом ауторитету, учинио безначајним питање којим писмом треба да се пише србски језик, иако је Уставом прописана самоћирилица. Указао је и на његов утицај на ДВЕРИ, у чијем програму је ћирилица сврстана уз старе занате. Пронашао сам књигу “Дух сампорицања” и видео да су уредници Бранимир Нешећ и Бошко Обрадовић, оба из ДВЕРИ. Знам да је Обрадовић професор српског језика, па сам запрепашћен тиме што су ДВЕРИ имале овакав латинички позив србском народу: USTANI SRBINE ZA ŽIVOT SRBIJE! Просто нисам веровао да је и после оваквих изнетих лако проверљивих чињеница могућа готово никаква реакција коментатора. Свака им част за познавање старогрчког језика, али нека макар мало “дотакну земљу”.
@Патриота
“Браћо Срби,…”
Тако сте написали Ви!
Како би то написао Мило Ломпар?
Највероватније, двоједушно, у две варијанте: Браћо Srbi, … или: Braćo Срби, …
Ћирилица није проевропска вредност, а ”будућнос” је у – LATINICI!?
Коментатор потписан са “Онорије”, у свом осврту на Ломпара, каже: “Манипуланти (су) истерани на чистину”. Овај комплимент “на високом етичком нивоу” је мени намењен.
Овде сам, заједно са Видићем, доказао да Ломпаров рад, у којем се игнорише проблем позападњачења писма и позападњачења друштвеног уређења и легислативе, не може да се сматра капиталним, ако претендује да обрађује појам позападњачења погледа на свет. Такође сам доказао да су Срби као хришћани постојали на Балкану још у ранохришћанском периоду; линк ка томе сам оставио у претходном коментару.
Шта је он оригинално доказао на ове теме, то само он зна. Толико о мени као “манипуланту”.
Када неко мртав ладан, током дискусије о Ломпару, остави текст исписан старосрпским дијалектом и старосрпском ћирилицом (видети горе окачен линк ка фотографији), представљајући то “старогрчким библијским језиком”, и ту небулозу покуша да подметне критизерима Ломпара – па то још побере “лајкове” – онда је јасно да се тај лажно представља и као “критизер бечко-берлинске школе”, “критизер ботовања”, или “критизер Ломпара”.
Они који се прећутно са тим сложе, постају имплицитно полуписмени шарлатани, који не разликују алфабет од азбуке, нити старогрчки од словенског, али зато “имају развијено мишљење о лингвистици”. Ботовски лајкови имплицирају слагање са тим шарлатанством, и тако су клеветање свих учесника ове дискусије.
Техника је класична, или што би Американци рекли – 101 из уџбеника пропаганде:
https://stanjestvari.com/2023/03/20/lompar-zivimo-u-stanju-trajnog-drzavnog-udara/#comment-187081
И то још има образа да некога прозива и назива манипулантом.
СРБИЈА — ЗЕМЉА ЋИРИЛИЧКЕ НЕУСТАВНОСТИ И ОПШТЕ ЧЕСТЕ АПСУРДНОСТИ
И симболично, и стварно, и правнички и демократски, и дубински и површно. и на моралу и у смислу правне државе, српство је пало највише на питању ћирилице, а одмах затим на питању Косова и Метохије и Косовско-родољубивог завета. Дакле. најпре ћирилица (временски), а затим и питање Косова и Метохије пресудиће српском народу у смислу трајања и у смислу идентитета и обједињености.
Без ћирилице као општесрпског писма у језику Срба и без Косова и Метохије у оквиру српске државе, ни српски народ ни српска држава ни у којем смислу немају никакву трајнију будућност.
Занимљиво ја да су неки инжењери (који се често сматрају “техницистима”) то и овде (на Стању ствари) и уопште, боље схватили од многих водећих данашњих српских интелектуалаца тзв. друштвене. филозофске, књижевне па чак и лингвистичке оријентације и правничке струке.
Оно што је најтеже схватљиво
Оно што је мени правнички најтеже схватљиво јесте чињеница да се у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године није нашао баш ни један једини правник или макар један логички нормалан човек међу посланицима да укаже да је тада усвојен закон о тобожњој заштити српског језика и ћирилице донет без икаквог спомињања исправне уставне (то значи и народне с референдума) обавезе да се српски језик пише ћириличким писмом (став први Члана 10. Устава Србије), па еј он у старту, у предлогу, био апсолутно неуставан. А за још веће чудо је и та чињеница да се није нашао тада (15. септембра 2021) у целој Скупштини Србије нико ко би указао да није могуће донети било који закон пред којим нису сви грађани исти и равноправни, што еје данас светски апсурд над апсурдима јер је усвојен тај закон по коме не морају (или не треба) ссви Срби да пишу свој језик истим писмом, него неки морају да пишу, а други Срби (на пример, ако воде своје приватне форме) не морају да пишу свој језик писмом којим пишу они који немају приватне фирме. (То се, наравно, догодило пре свега зато што су српски посланици следили српске лингвисте који су два пута, 1993. и 2010. године, други пут су чак написали да “ћирилица није егзитстенцијално у Србији угрожена”, па ни са оних овде споменутих Станићевим бројањем и потврдом да је у главној улици у Новом Саду само 1,5 одсто исписа на ћириличком писму, где је било неупоредиво више српске ћирилице и када је Нови Сад (некада се често звала и Српска Атина) био под влашћу Аустроугарске.)
Моја маленкост не зна ниједну другу државу у којој данас, као у Србији У ВЕЗИ С ЋИРИЛИЦОМ, нису сви грађани једнаки (макар формално, У ЗАКОНСКИМ ПАРАГРАФИМА) пред заклоном.
Велика мудровања без предлога правих решења
Српски “велики интелектуалци” много расправљају о најважнијим темама, а никако да се колективно озбиљно заузму да се макар једно велико питање (као што је писмо српског народа у српском језику) реши на нормалан начин, као што је питање писма решено у сваком другом народу и његовом језику, јер се само српски народ и данас дели по писму, а да српска “инетелектуална елита” никако да види да се по писму дели само српски народ и да без тог јединства није могуће никакво друго јединство, не увиђајући да вирус двоазбучја и деобе српског народа у томе није никако случајан и спонтан процес или буквално вирусна болест само међу Србима, него је плански извођена стотинама година, а нарочито у време владавине комуниста у Југославији и Србији.
Просто је невероватно да само српски интелектуалци (па међи њима и већина лингвиста) мисле да ми нећемо моћи да научимо и знамо да користимо и латиничка писма, ако нема у српском језику и хрватске абецеде као алтернативног (замењивачког) писма на штету српске ћирилице.
Омаловажавње важних питања
Омаловажавање (или неразумевање) питања писма у српском језику и обејдињујућег и идентитетског значаја хиљадугодишње ћирилице у српском народу једна је од првих и најтеже поражавајућих поступака и односа српске “интелектуалне елите” што се међу тзв. другосрбијанцима појављује као не незнање и неупућеност него буквално као добро осмишљено издајство. а код већине “интелектуалаца” као глупост и тешка “лењост” у схватању и дубока неупућеност.
Прихватање туђег (у српском случају хрватског националног абецедног писма) српска “интелектуална елита” не схвата да на тај начин Српски народ увлаче и формално и стварно у хрватску поткултуру, а то значи, практично, поништавања себе у хиљаду година свога ћириличког културног и цивилизацијског трајања .
Дакле, необорив је закључак да су у праву сви они (као овде, нпр., Н. Видић, В. Поповић и други) који увиђају да је целокупна српска “интелектуална елита” трагично пала и још пада на народном и националном питању тиме што потцењују или не разуме значај решења питања писма у српском народу.
@Драгољуб Збиљић
Свака част на коментару.