Прототип Косова се понавља, заједно са Лазаревим избором духовних вредности. Косовски мит ради, чак и кад је деформисан
Детаљ насловнице књиге Гистава ле Бона Психологија гомиле (Извор: Алгоритам)
18. III 1961.
Процес опште демократизације поседовања и употребе средстава важи и за људско мишљење. Та врста демократизације захтевала је претходну стандардизацију појмова, која је била неопходна не само због широке употребе одређених образаца мишљења, већ и због стандардизоване потрошње материјалних добара. Ако је потребно да се један предмет произведе, неопходно је да се он налази како у главама произвођача, тако и у главама потрошача.
„Недостатак слободног времена“ је епифеномен једног другог процеса и само посредује духовно сиромаштво нашег савременика. Оно што ствара недостатак слободног времена, и тиме онемогућава бављење духовношћу, јесте безобзирна потрошња, или исто тако суманута борба да би се та потрошња обезбедила. Најглавнију сметњу ипак чини основни услов тих процеса – униформност појмова (речи) и стандардизација њихових значења.
Стандардизација појмова и уједначавање свих процеса унутар друштвеног система („уравниловка“, не само у статусном смислу), услов су функционисања „масовних“ друштава, барем како се то сада показује. Два најразвијенија (САД и СССР) масовна друштва (свако на свој начин и по својој оцени) истовремено су и друштва са најстандардизованијим појмовима којима се углавном општи унутар система. То су истовремено друштва која су интегрисала велика пространства и практично представљају континенте. Рационализација свих друштвених процеса није могућа без стандардизације појмова, и усуђујем се да помислим да без те исте стандардизације не би био могућ онај груби прагматизам који у свом понашању показују два „најразвијенија“ (капиталистичка или социјалистичка) друштва. Чини ми се да принцип стандардизације појмова стоји испред економских принципа у њиховом садашњем облику.
Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)
Постоји битна разлика између економије прошлог и нашег века, и она се најпре састоји у својевремено тешко предвидивој улози тржишта. Прелаз са мануфактуре на индустријску производњу великих серија био је могућ благодарећи технолошком напретку, али би економски био немоћан да се није појавило масовно тржиште као извор капитала. На том месту су се сломила сва Марксова предвиђања (као и других револуционарних пророка) о пропасти онога што се доста олако назива „капитализмом“ (као да било која друга економија – економија у принципу – није капиталистичка). Међутим, то масовно тржиште није могуће без масовне стандардизације мишљења и потреба.
Оно што је овде загонетно тиче се готово неприметне лакоће са којом је извршена стандардизација мишљења у иначе високо цивилизованим срединама. Ти процеси одиграли су се на различите начине, али су увек за собом повлачили диктат (са или без диктатуре) о начинима мишљења и понашања. Готово преко ноћи појавила се пред лицем Европе националсоцијалистичка Немачка са својом „монолитношћу“ и „Вођом“, и сви око мене знали су да Немачка пролази кроз конвулзију, док већина Немаца није ни приметила сопствени грч. Знали смо у Београду добро, нарочито преко руских емиграната, да се још мучнија конвулзија одиграва у Совјетском Савезу, с том разликом у односу на Немачку да су многи, односно већина у Русији знали о чему је реч. Али сви смо били изненађени када је после рата стигла својеврсна „монолитност“ из САД, опаснија од свих других, јер је била спонтана и од свих без остатка прихваћена. У очајању, готово да је и нама личила на спасење.
Пошто је реч о фундаменталном процесу, неће бити претерано ако кажем да је основни узрок скорашње историјске несреће Срба било управо њихово одбијање да прихвате општу стандардизацију мишљења и понашања која је представљала општи историјски процес, чиме су дошли у сукоб са основном историјском динамиком нашег времена. На овом простору сви који су припадали оном што се назива српском културом одбили су да прихвате било који стандардизовани облик мишљења и изведени облик понашања, без обзира на његову варијанту. Тиме су дошли у потенцијални сукоб са целокупним Истоком и Западом, који се затим конкретизовао током рата. Страдања Срба после рата такође су у основи одређена њиховим психолошким одбијањем да прихвате сервирану „монолитност“. Прототип Косова се понавља, заједно са Лазаревим избором духовних вредности. Косовски мит ради, чак и кад је деформисан.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67, Балканија, 2014.