Сто осамдесет једно српско дете је погинуло. Сва та деца убијена су само зато што су била српска деца, рекла председник Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије Милка Кокот

Места починка убијених српских девојчица Наташе Учур (9) и Милице Лаловић (10) (Извор)

Наташа је за коју недељу требало да напуни десет година, Милица у јулу једанаест. Колико их је дуго снајпериста који је пуцао са десне стране Миљацке гледао кроз нишанску справу, посматрао како девојчице безбрижно прескачу ластиш, пре него што је пуцао, и, како је могао, зна само он.

Данас место са кога је пуцано на девојчице носи име – Трг слободе. Чије слободе, које слободе, какве црне слободе, то већ нико не зна. Или, можда, знају они који су тргу дали то име.

Јован Мирић: Праштање

Милица Учур и Наташа Лаловић убијене су на данашњи дан, 11. марта 1995. године у Улици Раве Јанковић испред зграде број 59, у насељу Грбавица, у делу Сарајева који је тада био под српском контролом. Очевици су испричали да је снајпериста пуцао с оне стране Миљацке, са зграде „Лориса“, касније је помињано да је то био припадник 101. бригаде тзв. Армије БиХ. Два хице пресекла су девојчице буквално у покрету, док су се играле.

Тог дана у Сарајеву био Франсоа Митеран

Предраг Чаркић, непосредни сведок убиства девојчица, својевремено је за Срну причао да је тог дана у Сарајеву, колико се он сећа, био председник Француске Франсоа Митеран, да је било проглашено примирје, њих шесторица војника седели су за столом, пили кафу, јели. Дан је био  леп, деца на улици, девојчице су прескакале ластиш на непун метар од њих, мало даље дечаци су шутирали лопту…

„Наједном су се чула два узастопна пуцња, паде прво једна, па друга. Скочили смо, покупили их и склонили у заклон. Кажу да је био један снајпериста. Ма немогуће да је један, јер, убијене су у игри, у покрету“, причао је Чаркић.

Распоред шефова држава и влада приликом обележавања стогодишњице краја Првог светског рата у Паризу 1918. (Фото: Н1)

По његовом сведочењу, снајперисти су били видљиви и војници међу којима је био и он, могао је у њих да пуца, изабрао је децу.

„Често одем на гробље у Миљевићима, код Милице и Наташе. Често, често“, сведочио је Чаркић.

Страдало више од стотину српске деце

Јуче су делегације општине Источно Ново Сарајево, представници борачке организације, ђаци, положили венце на спомен обележје страдалим девојчицама испред Основне школе „Свети Сава“ у Лукавици. Тренутак сећања на оно што се не сме и не може заборавити.

Драгиша Тушевљак, председник Борачке организације Општине Источно Ново Сарајево подсећа за РТ Балкан да непријатељ у то време није бирао жртве, да су убијене две девојчице док су се играле у својој улици на Грбавици.

„Преко стотину деце Сарајевско-романијске регије је страдало у протеклом рату. То значи да непријатељ није имао обзира ни на младост, ни на децу, српско становништво је систематски убијано без обзира на старост, ко се где налазио. И није то само случај ове две девојчице, било је ту још много несрећних случајева, гранатирања српског становништва, српских домова, страдања деце док су се играла… То су тешке, страшне слике које се не заборављају и чинимо све да то не заборавимо”, каже Тушевљак.

Дечак Срђан умро ми је  на рукама

И Предраг Чаркић својевремено је за Срну причао како Милица и Наташа нису једине жртве убица без труна људскости и човечности. Подсетио је и на убиство дечака Срђана чији је отац био курир у општини Српско Ново Сарајево.

„Давно је било, не могу тачно свега да се сетим… Мислим да је било 1992. или 1993. године. Знам да се звао Срђан. Погодио га је снајпериста са хотела Бристол на подручју Шопинга, испред радње са јуфкама. Само што је изашао из зграде, снајпериста га је погодио. Био је брисани простор где је погођен. Прилетио сам. Мени је умро на рукама. Доста је деце тако убијено“, причао је Чаркић.

Драган Крстић: Персонална димензија геноцида над Србима, за разлику од институционалне европске традиције геноцида

Драгиша Тушевљак каже да ће обданиште које је  у плану да се гради у насељу Лукавице највероватније понети име две девојчице, Милице и Наташе, и да је и то начин да се чува сећање на њихову младост, и на тешки злочин.

„На месту убиства нема никаквог обележја. Сумњам да би ико и дозволио да то поставимо. Град припрема подизање обележја свим страдалим Србима овде у Лукавици. Нама се оспоравају и плоче које смо поставили у Републици Српској. Градоначелник и ја имамо чак и кривичне пријаве за спомен плочу на раскрсници на Врацама коју годинама физички оштећују из разлога што на њој стоји да је генерал Младић 1992. ту постројио српско становништво у циљу одбране српске територије по дубини. Ми смо рекли комшијама да нисмо против да се скидају плоче, али, да се крене од оне која је на Градској вијећници и која каже да су ,Срби геноцидан народʻ, од плоче у Васе Мискина, знамо и како су тамо људи страдали, да је постављена бомба, која је експлодирала и побила њихово становништво. Ми никад никога не вређамо и не провоцирамо нити стављамо обележја да би некога повредили”, каже Тушевљак.

Црној земљи младост поклонила

Две девојчице сахрањене су једна поред друге, у два гроба на гробљу у насељу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву. На Наташином споменику уклесана је песма – „Прерано си живот изгубила, својој мајци срце откинула, црној земљи младост поклонила, тек стасала младост једна, ко јабука недозрела, у вихору страшног рата, прерано је сагорјела“. На споменику мале Милице кратка порука – „Посебно је вољела учити и живјети“.

И још један очевидац из Сарајева својевремено је сведочио да нико жив не зна колико дуго је снајпериста посматрао девојчице пре него што  је одлучио да пуца, да је тешки злочин направљен са предумишљајем.

За злочин на Грбавици, ни после пуних 28 година нико није одговарао. Годинама уназад, као снајпериста који је пуцао у децу, помињан је извесни С. П. из Сарајева који се, наводно, по граду јавно хвалио да је убио и две девојчице и још 20 Срба из насеља Грбавица.

„Као и за многе злочине за које нико није одговарао, тако је и у овом случају. Није утврђено ко је стварно пуцао, шта се десило. Углавном, ми смо једини кривци. Изгубили смо медијски рат за време рата, тако је настављено и касније, нисмо пуно пажње томе посвећивали. Променили су имена свим улицама у граду, сада нема ни једне улице која носи префикс српски, а било их је доста. Они пишу нову историју, ми пишемо своју. Жртве не би требало заборавити, ни једна страна. Ово не би смело да се понови. Тешко је живети у време кад вам неко свакодневно намеће дешавања из рата. Структура власти у Федерацији БИХ коју предводи муслимански кадар стално то потенцира, стално вређа наше жртве, никако да се окрену будућности. Ми и наш председник Додик стално исказујемо неку жељу за суживотом, вероватно да је то неодрживо“, каже Тушевљак.

Сузе деце испред школе у Лукавици

И председник Удружења породица погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије Милка Кокот каже за РТ Балкан да случај убијених девојчица, на жалост, није једини, да су многа српска деца страдала у деловима Сарајева под српском контролом.

„Годинама организујемо обележавања страдања српске деце у Сарајеву, регији. По нашим подацима, 181 српско дете је погинуло, највише у Источној Илиџи. Јуче смо положили венце Милици и Наташи, ја годинама жалим моје страдале, па сам посебно осетљива на све то. Сва та деца убијена су само зато што су била српска деца. Потресно је јуче било гледати сву ону децу, вршњаке Милице и Наташе како се са сетом сећају тог страдања, убијених девојчица”, прича Милка Кокот.

Ни 30 година касније, Србима у овом крају, наставља она, нема мира ни спокоја, нема одговора зашто су побијена невина деца која је тек требало да живе, да стварају породице.

„Ја сам своју породицу изгубила како је њихова породица изгубила њих. Волела бих да нам неко објасни зашто 31 годину морамо чекати да неко каже да су деца убијена и да су то српска деца. Јасно је да су српска деца убијана с разлогом. Дете је дете, ма са које стране било, али признај да су деца убијана и на овој страни, и немој увек оптуживати само једну страну а они као ништа нису урадили. Кад ово кажем, мислим на муслиманску страну“, наводи Милка Кокот.

Тридесет једну годину тражи оца и брата

Ненормално је, каже, да никад нико, сем једног случаја, није осуђен за све те злочине.

„Тридесет и једну годину тражим свог оца и свог брата. И други људи траже своје најмилије, сестру, браће, рођаке. Треба 31 годину чекати да неко ко има архиву у БиХ каже шта је било од 1992. до 1996, чекати да ти уступи архиву, да имаш само мали приступ томе свему. То је крајње безобразно, да не причам даље. Ако смо ми држављани БиХ, ако имамо сва права, зашто потискују све то. Имамо права да знамо све то исто као и друге две стране. По Дејтону имамо право на јавност, на безбедност. А овде не може ништа да убије као та туга. И то да ми Срби и после 30 година остајемо једини кривци, да су кривци и та деца која су страдала“, речи су Милке Кокот.

У записнику из болнице Касиндо, где су девојчице пребачене пошто су погођене хицима из Сарајева, констатовано је тек да је Милица довезена мртва, Наташа је преминула 15 минута после пријема. Недуго после страшног злочина, тадашњи бошњачки лидер  Алија Изетбеговић изјавио је да „убијене девојчице за њега нису Српкиње, већ грађанке Сарајева“.

Опрема: Стање ствари

(РТ Балкан, 11. 3. 2023)

Categories: Вести над вестима

Tags: Сарајево, рат у БиХ, снајпери