Тамо, у вечности, нас чека наше Косово и Метохија, тамо ћемо га наћи. Освојити време а не место – ето предлога

Ивица Кузмановић

Због ограничености људског разума, његове неспособности да сагледа целину било чега, наша опредељења, суђења и закључци највећим делом зависе од наших осећања, апстрактног мишљења и идентитетских форми у које нас уводе ближњи данас и ближњи јуче. Тога би ваљало да будемо свесни сваки пут кад судимо, закључујемо и бирамо да ли ћемо поћи путем слободе, што у коначници доноси задовољство а у тренутку патњу, или ћемо се приклонити тренутном задовољству а у коначници трпети патњу. Некако тако је устројен механизам по коме се одвија читава историја заједница и појединаца.

То да радије бирамо тренутно задовољство одлика је већине људи у свим временима. Ипак, како данас живимо врхунац технологије, која је ништа друго но оно што је Жарко Видовић називао „метафизиком“, није неко велико чудо што нам се чини да избор тренутног задовољства, по сваку цену, јесте најчешћа одлика људи нашег времена. Тај избор, свакако, зависи од квалитета вере, односно, осећања вере, а пошто живимо врхунац „царства разума“, вера (осећање) нам је све слабија а разум доказано ограничен.

У таквом тренутку, политике, као друштвеног организовања људи ради ољуђења заједнице (породичне, завичајне, националне, цивилизацијске, планетарне) нема. Остаје само манипулација, јер то и јесте одлика разума – да манипулише, управља, уз помоћ својих најбољих плодова које је изнедрио – технологијама.

Како се онда руководити у животу и доносити одлуке? Чиме се управљати и делати? То је изузетно тешко питање за сваког појединца, а посебно за један народ или државу.

Жарко Видовић: Ми, Срби, још немамо праву свест о својој правој Историји

Српски народ, као уосталом и читава наша цивилизација, налази се у једном прелазном времену и само од осећања, апстрактног мишљења и идентитета онога који суди зависи како ће то прелазно време промишљати и како ће, као појединац, деловати. Тако данас, када се очигледно дешава нешто битно за оно што називамо „питањем Косова и Метохије“, појединци или институције износе своје судове, закључке и предлажу сходно њима различита деловања или неделовања.

Мало је оних који мисле да треба узети „куке и мотике“ и проблеме решити силом (било против Шиптара, НАТО пакта, Енглеза, Американаца, Европе или владајућег режима…), а још мањи је број оних који би се тога и прихватили.

Готово су сви мишљења да је оно што треба радити по питању Косова и Метохије – молитва. Једни су за молитву у ходу, други у стајаћем или евентуално клечећем ставу. Неки имају идеју да ваља молити у исто време за исту ствар, па ће Бог боље чути, по принципу – јој што су досадни, или, много су гласни, па изведе неко магијско чудо и реши ситуацију онако како ми сви то замишљамо. Ту настаје нови проблем – како ми заједно замишљамо решење. Дакле, поставља се питање за шта би тачно требало да се молимо. За Косово и Метохију? Онда би прво требало одредити шта под тим појмом подразумевамо. Да ли је Косово и Метохија за нас омеђена територија, народ који на њој живи, ресурси, духовни споменици, реликвије, мошти светитеља, осећање-сећање на претке, све то заједно или нешто сасвим друго. Затим, сходно разуму који све хоће да класификује, морамо одредити шта је ипак највише од свега тога, јер разум налаже да нешто мора бити прво, нешто друго и тако редом.

Постоји још један проблем кад је у питању молитва за Косово и Метохију. Она јесте једно од средстава, можда и главно средство суживота са Богом, али молитва маловерних људи тешко да може стићи до „божијих ушију“, а већ смо закључили како нам је вера врло слаба.

Да ли су онда у праву они који мисле да, ако већ нећемо да се бијемо, ако не знамо за шта би се требало молити, срцима оптерећеним разумом, не треба ништа радити? Зар је човек створен да би чекао ништавило и са њим се стапао или је позван да ствара и расте до пуноће, до Суштог. Дакле, ако смо живи људи морамо нешто урадити.

Свакако је пред нама велики и тежак задатак, па што би браћа Кинези рекли: „Ако треба да поједеш слона, једи га део по део“. Хајде, онда да кренемо од најситијег дела – од себе.

Ето, на пример, да сви ми који се сматрамо Србима (не мора свако вече у 19), само недељом ујутру дођемо у цркве, одстојимо на литургији и помолимо се за себе (не мора ни за кога и ни за шта друго – то ће већ урадити свештеници) молитвом „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног“. Можда, затим, да ти свештеници више воде рачуна о „небеским“ него „земаљским“ стварима, да они што се називају политичарима мање краду од државе и не секу грану на којој седе, да просветни радници пре свега уче себе па онда децу, да лекари брижније брину о здрављу пацијената а мање о фармацеутским фондовима, да судије суде по правди а не само по закону, уметници да не стварају само оно што ће да им донесе сигурну зараду и хранити сујету већ буду пријемници за вечне идеје које су другима недоступне, да сви будемо „они који јесмо“, да своје послове радимо поштено и најбоље што можемо, а таленте умножавамо беспоштедно и највише што можемо, да будемо људи вере, људи осећања, мање људи разума, да никако не будемо нељуди.

Можда тада и заслужимо право да владамо људима на територији која нам „много значи“, и што је још важније, можда тад заслужимо да владамо временом, а владати временом значи живети уцеловљени и надићи време које разум не може да схвати па га дели на прошло, садашње и будуће. Земља, простор, територија није припадала никада ни једном човеку или народу, њоме се није господарило, јер управо је та земља у себе преобразила све оне који су мислили да то раде. Људи имају само мало дариваног времена, народи мало више, и позвани смо да надиђемо то време, а не место. Надићи исцепкано, уцеловити време, значи живети у вечности. За живот у вечности речено нам је шта и како би требало чинити. Не морамо да лупамо наше ограничене разуме и смишљамо никакве нове идеје.

Тамо, у вечности, нас чека наше Косово и Метохија, тамо ћемо га наћи. Освојити време а не место – ето предлога.

Categories: Да се ја питам

Tags: Ивица Кузмановић, КиМ, молитва