Људска права се не могу односити на Србе јер би они, по Соњином тумачењу хелсиншких правила, прво требало да постану људи
Соња Бисерко (Фото: ФоНет/Милица Вучковић)
Соња Бисерко, председница или престолонаследниковица, да је почастимо најдужом српском речју, Хелсиншког одбора за људска права, каже да је на Западном Балкану национализам у последње време скоро ескалирао.
Највише у Србији!
Додаје и да се регион интензивно наоружава.
Посебно Србија.
Опет се пева о новој Сребреници као што су певали о њој.
Нарочито у Србији.
За напад на родитеље српске деце у Сарајеву, где је, признаје, било и ножева, али никако усташких кама, каже да је тај мали и безначајан инцидент последица погрешне политике која долази директно, са оне супротне стране.
Наравно, из Србије.
Као што је јавности познато, Срби су у Сарајево донели заставу фудбалског клуба „Звездара“ и транспаренте исписане ни мање ни више него опет ћирилицом и поред тога што је у Вуковару то писмо званично забрањено. Човек се оволикој провокацији, каже Соња, не може начудити па макар она долазила, гле чуда.
Опет из Србије.
Србија је управо та која инсистира на изградњи директне путне везе Београд – Сарајево и то у две варијанте само како би лакше и брже, до унапред означеног циља, дотурала малигне поруке можда, што никог паметног не би изненадило, и на самом руском језику.
И опет ћирилицом.
Национализам, најупечатљивије обележје Срба, развија се са великом стопом раста у опанцима и носи све карактеристике типичне за болест цвећа национализма, По би рекао зла, које се узгаја, ђубри и залива, нажалост, само у, погодите где?
Па у Србији, роде!
Замислите, молим вас – наставља забринуто боркиња за људска права – да се у Новом Саду, као кобајаги српској Атини и тренутно европској престоници културе, хрватски глумци, који су дошли да у Нео Планту донесу мало културе и хрватског говора који је најлепши српски језик, а Новонасађани их пребију на мртво име и после и пре зиме само како би доказали да је и Нови Сад, као и Косово – Србија. У културном западном свету то је непојмљиво, неприхватљиво и нездраво. Таква подлост се може очекивати једино од злочестих Срба и нигде другде на планети.
„Питали су где су српске заставе и почели да лупају излог“: Напад у Новом Саду, две особе повређене
Осим у Србији.
Поред тога, на оперску представу „Тристан и Изолда“ извесног Вагнера, нема везе што је из Лајпцига јер би могао бити и из Лајковца, Срби иду на посматрање. Воле да гледају туђа посла. Одакле излазе одушевљени што је изазвало потоње масовно пријављивање српских музичара без дара и без талента у познату трупу Вагнер која је тренутно на турнеји у Украјини где приређује представе и спектакле какви се могу видети још само у Русији.
И, наравно, у Србији.
Верујте ми на реч, каже мудра и забринута Соња. Живи сам вам сведок. Уколико има и таквих који би могли да поверују да сам још увек жива и при чистој памети.
У оваквој Србији.
Под непосредним утицајем диверзаната из Србије, у Источном Сарајеву, само километар од центра истинског дружељубивог, мултиетничког, мултиконфесионалног и смулти па проспи Сарајева, 9. јануара, Република, пазите сада – опет Српска, организује прославу тамо неке државности са дефилеом до зуба наоружаних полицајаца и полицајки, чак и са војном глазбом која, као трубачи из Гуче, изводи популарну српску тужбалицу „Пукни пресвијетла мајска зоро“ због чега се у нормалним земљама, као на пример Монтенегро, завређује озбиљна затворска казна.
Застава, па још српска, а није, према надама Колективног Запада, на пола копља, дужине преко пола километра, свечано је пронета као украс дефилеу спречавајући поштене грађане да пређу улицу, пређу на супротну страну и опет пређу:
Републику Српску.
Прослава крсне славе и Дана РС у Вишеграду (Извор: Друштвене мреже)
Доказ да Срби у Украјини ратују на страни Русије је чињеница да нису, као сав нормалан свет, Русима завели санкције а тврдоглави и затуцани, какви су Срби и иначе, и даље читају Достојевског, Толстоја, Чехова, слушају Чајковског и Хачатуријана уместо да слушају Брисел и Усруљу фон дер Лајен.
Човек мора живети у Србији да би разумео српске ситне подвале каква је, на пример, пракса да Руси, под очевидним утицајем Срба, европске лаке тенкове и оклопна возила у оквиру СВО, уништавају ракетним системом – оловка. Као да су Европљани, Боже ми опрости, неписмени и Америком и НАТО-ом затуцани па сад неки Срби и Азијати Руси треба да их опамете и описмене оловкама. Шта ће НАТО-у оловка кад ионако не пише, наго само пуца. Од једа и од беса.
Као што је, у срећна времена, радио и у Србији.
Сасвим је нормално и логично да високи самопредставник Шмит, туриста по опредељењу, обећава антисрпској балканској чаршији да се 9. јануар више неће обележавати као што је то било ове године. Каква ми је то прослава – скоро да кроз сузе шмрца високи Шмит – кад ја нисам позван а прасеће на пању и врућу ракију коју још зову и шумадијски чај, и тако изазовно миришу да је потпуно разумљиво што је српски утицај тако јак и продоран да се ни Дрином не може спречити. Уколико би се десило да се и непозван нађем на свечаној трибини 9. јануара 2024. године са понудама наведених специјалитета, не бих захтевао да ми кличу: Heil mein hoher Reprasentant, или простије Heil Shmit! – Живео Сплит!
Serbien muss sterbien! – додао је тек да збуни неписмени аудиторијум који ништа не разуме, поготово немачки. Доказ: траже да сви говоре српски како би их цео свет разумео.
Србија је морала умрети још пре сто година
Мало morgen!
Испало је, на крају крајева, да је Соња, па још Бисерко, капетаница београдске женске момчади у црном где је на голу Наташа а са неба их кибицује и свира пенале деконтаминирана Борка.
Они који су видели најсвежију слику и прилику дотичне боркиње за људска права (људска права се не могу односити на Србе јер би они, по Соњином тумачењу хелсиншких правила, прво требало да постану људи), очевици, дакле, тврде како је фотографија бледа и неупечатљива, иако мало подгрејана, и да су је, додају, у своје време могли видети и Латини, сигурно је да би рекли:
De mortuis nihil nisi bonum – о мртвима никад ништа осим доброг.
Додају још да је за њу једино добро оно што су у Сарајеву узвикивали мали Сплићани помињући чак и Србе који, за понашање веселе и раздрагане деце сносе, као и увек, највећу одговорност.
Ко би други, осим Срба, могао бити одговоран за безазлене гадости.
Перформанс малих Сплићана је само реакција на српске акције у суседству – тврди тумачитељица еуро правила, позивајући се на све учесталије поруке Европског парламента, најеминентнијег крститеља јарића.
Крајње је време да се узвикивани вапаји невине дечурлије из Сплита (Ћа је Лондра контра Сплиту граду!) почну и остваривати.
То је заправо и неостварена жеља наше боркиње за права људи у које Србе не броји.
Она поздравља симпатичну сплитску дечурлију уз нескривену радост да се пуним срцем може придружити невиној дечјој молитви.
Са жељом да већ једном уђе у завршну фазу.
Живела Србија!
Бар док се мрзитељима Срба добро плаћа за обичну страст у којој се може уживати и бесплатно и некажњено.
Таква су о, tempores и таква су о, mores.
Apel 36 javnih ličnosti za prihvatanje predloga EU za Srbiju i Kosovo
P. S. У последњи косовски час, раздрагана Соња је организирала „Apel 36 javnih ličnosti za prihvatanje predloga EU za Srbiju i Kosovo“, са значајном напоменом да француско-немачки план за КиМ „није обична понуда“. И није – то је ултиматум!