Ко год је пратио збивања у Вуковару у последњих десетак година, ова „историјска одлука” о брисању ћирилице га није изненадила, па тако ни мене
Саво Штрбац (Извор: Глас Српске)
Ћирилица у еврозони и шенгенском простору
Три дана пред улазак Хрватске у еврозону и шенгенски простор, Градско веће Вуковара донело је одлуку о изменама Статута града чиме је брисана одредба о службеној употреби српског језика и ћириличног писма на подручју Вуковара, која је припадницима српске мањине давала право слободне употребе српског језика и ћириличног писма у друштвеном и јавном животу те у службеној комуникацији у јавним пословима из самоуправног делокруга Града Вуковара.
У појашњену одлуке о изменама статута наведено је како је тој одлуци претходило објављивање службених резултата пописа становништва, спроведеног 2021. године, који је показао да у граду Вуковару живи 29,73 одсто Срба што је мање од једне трећине од укупног броја становника града те тако не остварују право на службену употребу свог језика и писма. За доношење такве одлуке били су већници Домовинског покрета (ДП) , Хрватских суверениста, ХДЗ-а и председник Градског већа, независни Жељко Сабо, док су против била двојица већника Самосталне демократске српске странке (СДСС) и већник Демократског савеза Срба (ДСС) Срђан Милаковић.
Ко год је пратио збивања у Вуковару у последњих десетак година, ова одлука га није изненадила, па тако ни мене. А ево и зашто:
Хрватски Уставни закон о националним мањинама (2002) даје право некој мањини на службену употребу мањинског језика и писма ако те мањине у становништву неке јединице локалне самоуправе има више од једне трећине. У Вуковару је то право уграђено у Градски статут 2009, политичким договором ХДЗ-а и главне странке српске мањине у Хрватској СДСС-а, иако тада у Вуковару није била једна трећина Срба. Међутим, то право тада није било и остварено.
Протести у Вуковару против ћирилице (Архивска фотографија: Бета)
На попису становништва из 2011. установило се да у Вуковару живи 34,87 одсто Срба и тиме је право на јавну употребу српског језика и ћирилице добило и законску основу. Након што су објављени резултати пописа, тадашња влада левог центра премијера Зорана Милановића почела је постављати двојезичне плоче на институције, али је ХДЗ, који је тада био у опозицији и у држави и у Вуковару, тврдио да су резултати пописа лажирани, да Срба нема трећину и организовао је разбијање плоча. Влада је обуставила постављање плоча, а Уставни суд је 2014. обавезао локалне власти да једном годишње процене јесу ли се стекли услови за увођење двојезичности. ХДЗ је у међувремену преузео власт у Вуковару и неколико година је игнорисао обавезу коју им је Уставни суд дао, а затим су пет година заредом констатовали да се нису стекли услови. То се није променило ни од када је власт у Вуковару преузео десничарски ДП, након што су у октобру 2021. дотадашњи ХДЗ-ов градоначелник Иван Пенава и већина ХДЗ-ових градских већника прешли у ту странку.
Одмах по објављивању уводно поменуте одлуке у медијима широм региона појавили су се коментари, од којих издвајам следеће:
„Јуче је Град Вуковар пропустио послати поруку за будућност међунационалних односа, постати позитиван пример свим другим срединама у Хрватској, регији и целој Европи… Том одлуком не бришу се само права већ и део идентитета града. Срби знају и служе се латиницом, и није бит у томе, већ да се симболички покаже да Срби чине део града. Важан део града којег ова лоша одлука не може обрисати”, коментар је саборског заступника СДСС-а Бориса Милошевића.
Председник вуковарског СДСС-а и заменик вуковарског градоначелника из редова српске националне мањине, Срђан Колар, оценио је како поменута одлука представља огроман корак уназад у односима Срба и Хрвата у Вуковару. По његовим речима, без обзира на резултат пописа становништва, увек постоји могућност да се мањини дају нека права уколико то жели већина. „Овде такве воље није било. Погажен је минимум људских права, али то остаје на савести оних који су подржали овакву одлуку”, казао је Колар.
Архивска фотографија
С друге стране, проусташки портал dragovoljac.com пише: „Двојезичне плоче и ћирилица као симбол великосрпске агресије на град хероја – заувек одлазе у повест и више их неће бити на прочељима вуковарских зграда… Ово је уједно и велика политичка победа градоначелника града хероја и председника ДП – Ивана Пенаве, који ни у једном тренутку није посустао у праведној борби, нити је окренуо леђа својим људима. Био је уз народ, а не политичке елите и на крају исправио велику неправду према житељима града који је симбол хрватског отпора.”
Актуелни градоначелник Вуковара Пенава објашњава да је статут био на јавној расправи 30 дана, као што и налаже процедура, и да се у том времену нико није јавио са примедбама, опаскама и предлозима, додајући да он већ десетак година „понавља да постоје неке снаге изван Вуковара, оне су смештене у Загребу, препознаће се дични ти етнобизнисмени који живе од тога да потпаљују, распаљују, којима не одговара нормалан живот људи”.
Иначе, Пенава је, када је схватио да ће након објављивања резултата пописа становништва моћи да укине одредбу о плочама на латиници и ћирилици, најавио да ће то вратити мир на улице Вуковара бар на десет година.
„Камен смутње је далеко дубљи неголи ћирилица, она је само неки формални повод на којем су се показивали мишићи разноразних влада, премијера, председника и тако даље. Тако да је та његова изјава о враћању мира једна бедаста реченица”, процењује осјечки политички аналитичар Јарослав Пецник.
Укидање службене употребе српског језика и ћирилице у Вуковару коментарисао је и председник Хрватске Зоран Милановић: „Сада ме питате – је ли то горак укус? То је бљутав укус, јер када сам се тада борио за нешто што је у закону, и што је у закон угурао ХДЗ, онда сам најмање подршке имао од Пуповца који није био са мном тамо када сам се свађао с оном екипом, с којом сам данас у добрим односима. Али, ево – сада је дошло на своје.” На изнесене изјаве и коментаре политичара и аналитичара поводом брисања ћирилице у Вуковару додајем и коментар једног (не)обичног Вуковарца: „Мени не смета ћирилица али ми смета национализам и нетолеранција у Вуковару. Сви штите злочинце и криминалце из свог тора а нас који смо легалисти и славимо славе, имамо два Божића и често два Ускрса или Васкрса, гледате као нека чудовишта. Још увек имамо кафиће за Индијанце и каубоје, у фирме се првенствено запошљавају подобни из одређеног тора. Слуша се одређена музика или глазба. Трећеразредне филмове један тор велича, а други пљује и обрнуто… Вуковар је нездрава средина и зато млади паметни и способни одлазе а остају приглупи и неспособни и интересантно тамо нису ’уторени’ .” (https://www.reddit.com IndependentGear5782)
Трећи дан по доношењу „историјске одлуке” о брисању ћирилице у граду Вуковару, у Хрватској је ушао у употребу евро чије наличје националних кованица од 50, 20 и 10 центи краси лик планетарног научника Србина Николе Тесле. Истог дана Хрватску је посетила и председница Европске комисије Немица Урсула фон дер Лајен и изјавила: „Ово је дан за славље, ово је сезона нових почетака”, док се њен домаћин, хрватски премијер Пленковић, хвалисао: „Хрватска је придруживањем еврозони и шенгенском простору, као једина земља која је то постигла на исти дан, постала једна од само 15 европских земаља које су истовремено део те две интеграције те НАТО савеза”. А о брисању једног писма у тој еврозони и шенгенском простору ни речи.
Документационо-информативни центар „Веритас”
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Прошле јесени моја фирма је изводила радове у Бијелом Брду код Осијека,а смештај је био у Даљу удаљеном 8 км.У оба места су Срби заступљени са процентом око 90%,а ћирилицу сам видео само на згради Црквеног дома.У Даљу улазим у гвожђару ( ђељезару по хрватски),затичем двојицу,па да бих знао да ли су Срби или Хрвати,упитам их у шали да ли иду у цркву. Прочитали су ме па су уз осмех одговрили да иду када морају.Тиме су рекли да су Срби.Као и обично у сличним ситуацијама,питам их за ћирилицу,а они се зачудише,јер сматрају да су српска оба писма.Баш као и у Србији и у Републици Српској.
Пре пет година написао сам књигу ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ (2000 примерака) с намером да их делим народу бесплатно,па сам исте нудио и књижарама у Кнез Михаиловој у Београду. Чим књигу мало прелистају и виде да се за издају оптужују све сами угледници: лингвисти, политичари,САНУ,Матица српска, родољубива интелигенција,одмах одустају.Десет примерака сам поклонио Библиотеци града Београда,оној која је у својим прозорима рекламирала искључиво латиниче књиге Лагуне.Навратим тамо после две године и питам да ли имају ту књигу.Одговорили су да немају.Напишем писмо и добијем одговор да јако споро траје увођење у каталог поклоњених књига.И сад,враћам се до аута и такву књигу поклањам Србину у Даљу.Зачудио се као да сам му дао парче камена са Месеца.Па зашто се лажемо спомињањем ћирилице у Вуковару,када ње има 1,5% на улицама Новог Сада.Српски лингвисти,и родољубива интелигенција у целини, су својим чињењем и нечињењем,а нарочито правописом,потпуно дезорјенталисали и себе и народ.Пред прошле изборе у Републици Српској питају ме тамо за кога да гласају,а ја им одговорим да ћу ја гласати за онога против кога је Америка. После седамдесетих година никад нисам био у дилеми једноазбучје или двоазбучје,а кад би ,недај Боже,и био данас у њој, орјентисао бих се према Хрватима,односно прихватио бих оно што је супротно њиховом ставу.А ево и зашто. Управо поводом ћирилице у Вуковару хрватски лингвиста проф.др,сц.Анте Божен написао је текст Ćirilične ploče:Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu ilatinicu (23.kolovoza 2015.u 16,03 286 komentara 9949 prikaza),a у укупно једној уводној реченици је рекао суштину српског правописа: “Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa се svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jezičkim nasiljem.”
Даље у тексту,који је прфектан,он свој наведени став заснива на чињеници да су по српском правопису стандардна српска писма и ћирилица и латиница. Показану реченицу би требали натакнути на нос српским лингвистима,а њихову бригу и борбу за ћирилицу у двоазбучју окачити мачку о реп.
Па, равнодушни српски народе , макар по питању српског писма не би требао бити у дилеми-не може по тебе бити лоше оно што ти саветују Хрвати,а поготово што тако исто мисле и српски лингвисти,чије школовање си ти платио да би они бринули о националној култури док ти ореш,сејеш,копаш,вадиш угаљ и бринеш стотину других брига.А погото што је новим законом ћирилици одржано опело, и што скинут са плећа нашег председника тај тешки ћирилички терет.Додуше,за време његове владавине тај терет је већ био поприлично смањен-1,5% на улицама Новог Сада.И веруј народе да је тај податак стигао из најпузданијег извора – бројао је научник проф.др Драган Станић,председник Матице српскохрватске,на адреси 21000 Нови Сад,Улица Матице српске бр.1. Он је у другом мандату,што значи да је добро радио у првом,о чему поуздано сведочи оних 1,5%.На крају је ипак испало супротно од онога што је тај заштитник српске националне културе рекао Драгољубу Збиљићу на почетку свог првог мандата:”Нама је историја дала два писма,и има тако и да остане.” А остало је само једно.
СРПСКИ ЛИНГВСИСТИ И ВЛАСТ КАО ДА ОЧЕКУЈУ ДА СЕ У ХРВАТСКОЈ БОЉЕ И ВИШЕ ЧУВА СРПСКА ЋИРИЛИАЦА НЕГО У СРБИЈИ!
За паметне и нормалне Видићев текст је довољан јер је објаснио својом кратком уметничком, али не и ненаучном, причом све што је кључно рећи и што објашњава где су и ко су поименце главни кривци за издају српске ћирилице. И уопште није нетачно оно што Видић често истиче на другим местима: “Глава антићириличке змије је у институцијама Матице српске и другим српским језичким институцијама, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика, и у највишој власти Србије. Зато увек делује трагично када српски лингвисти и власт из Србије приговарају, и то Хрватима, што у Хрватској “не чувају српску ћирилицу”. Па неће Хрвати да чувају у Хрватској српско писмо боље и више него што то (не) раде за ћирилицу српски лингвисти у власт ни у Србији.
А поводом преношења објаве овог текста Сава Штрпца у “Политици”, “Политика” ми је забранила да објавим тамо овај умерени, готово најкраћи могући коментар:
“По политици која се тамо води и по логици ствари (мржња), јасно је због чега се српска ћирилица протерује у Хрватској. Проблем је много нелогичнији и дубљи у питању без одговора и у Политици и у Србији: зашто се већ 77 година протерује ћирилица из Србије. Ту је главни проблем и цака.”
Господа Видић и Збиљић имају потпуно право у оном што тврде, али им званична политика и свакодневна пракса никада неће дати за право.
Они су само гласови вапијућег у пустињи.
Па, да им се придружим:
Ако челник Матице Српске поносно тврди да ћирилице на улицама Новог Сада има 1,5%, желим само још кеном, последњи пут да поновим мој апел да се неко од присталица српске ћитилице потруди, израчуна и објави како данас (почетком 2023 г.), по подацима крајем 2022 г. стоји са заступљеношћу српске ћирилице у штампаним стварима у Србији у односу на 2011 г., када је по подацима које је објавио Клефтакис (Василије Клефтакис: Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису, Стање ствари, 6. 01. 2015) у том погледу стање било жалосно….
Цитирам одатле релевантну табелу са текстом , из које се види да је у току само једне године 2010/2011 г. дошло до даљег опадања заступљености ћирилице у књигама и периодици штампаним у Србији:
«…..Ако сада погледамо на ситуацију у Србији у годинама 2010. (потпуни подаци) и 2011. (још непотпуни, али они показују даље опадање присуства ћирилице), на Табели 2, онда видимо следеће:
КЊИГЕ ПЕРИОДИКА
Година Ћирилица Латиница Ћирилица Латиница
2010. 8149 (49,1%) 8444 (50,9%) 112 (43,1%) 148 (56,9%)
2011. 7607 (47,8%) ↓8287 (52,2%) ↑70 (31%) ↓ 156 (69%) ↑
Ови подаци говоре сами за себе: Не само да данас у Србији преовлађује штампани материјал (књиге и периодика) на хрватској латиници, него она показује и врло јасну тенденцију пораста на штету аутохтоне, српске ћирилице….»
Добро, тако је било до 2011 г., али – од 2012 г. дошло је (?) до политичке смене режима…. Уместо «жутих лопова, издајника, страних плаћеника», на власт су дошли «прави (????) родољупци» из СНС, који несметано владају, и – како изгледа, владаће још…. Па, зар не би било занимљиво погледати како се то одразило током тог 10-годишњег «златног доба» њихове владавине на судбину српске ћирилице у књигама и периодици Србије? Ко зна, можда је (???) српска ћирилица за време те “златне деценије” ојачала?
Није да сам наиван, не гајим илузије да ће се било ко потрудити и то учинити., радије ће већина њих (са изузетком гг. Видића и Збиљића) и даље давити и жилавити на ту тему – почев од винчанске “азбуке, преко Месопотамије и Срба – римских императора, па оних легендарно крадљивих Грка који покрадоше целу срБску културу” , али ја овим ето ово – dixi et salvavi animam meam.
Арсеније Стојковић
Одлично Вам је оно о винчанској „азбуци“ и сл.,јер се са тиме не може утицати да се народ врати ћирилици. Расправу о „винчанској“ азбуци нипошто не треба одбацити,али је она за научне скупове.Закључци са тих скупова не могу имати озбиљнијег утицаја на широку народну масу,јер она нема времена да дубински размишља.Против тих научних ставова је само српска интелигенција.
Мислим да нисте правилно разумели ко су противници Видића и Збиљића кад кажете:
„Господа Видићи Збиљић имају потпуно право у оном што тврде,али им званична политика и свакодневна пракса никада неће дати за право.“
Што се тиче државе они само указују јавности да је она опредељена за латиницу (Запад),па не намерава да спроводи уставни пропис о језику и писму ( само ћирилица),иако је Устав усвојен још 2006.г. Као да тај уставни пропис не постоји.Они су показивали аргументацију коју нико до сада није оспорио,нити је може оспорити, али је главни њихов противник назови патриотска интелигенција која не само да ништа не чини за ћирилицу,него и не дозвољава да се на њеним сајтовима нападају лингвисти и држава.
Свакодневна пракса је двојици поменутих дала за право 100% у њиховом тврђењу да два конкурентска писма не могу опстати у једном језику.Много пута су доказали примерима издају ћирилице од стране лингвиста и државе нормирањем српског језика на два писма српским правописом, Законом о службеној употреби језика и писама тиме што у њему постоји казнена одредба само за некоришћење латинице, и Законом о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма тиме што је од стране лингвиста проглашен спасоносним,а ни у њему није прописана казна за приватна предузећа,иако она далеко највише латинишу српски народ.
Лингвисти и држава су стално лажно бринули о ћирилици тражећи њен спас ,а да се не дира хрватска латиница у српском правопису.
Сва суштина проблема писма сажета је у изванредној довитљивости Видића кад је посрамио српске лингвисте уз помоћ њиховог брата у латиници хрватског професора Анте Бежена,који је рекао да би било насиље над латиницом ако би Срби усвојили једноазбучје у ћирилици.Он да прича о српском насиљу над хрватским писмом ,а његови Хрвати су истовремено убијали и Србе и њихову ћирилицу.Кад су чекићима ударали у ћириличке плоче замишљали су да су то српске главе,али им ни то није доста па су после тог разбијања рушили споменике у Вуковару само зато што и на њима има српског знака. Не може Србима бити лоше нешто што су заједно смислили братски српски и хрватски лингвисти.
Хвала Видићу и Збиљићу!
НА ВИДИЋА И ЗБИЉИЋА СЕ РОГУШЕ ПОСЕБНО ПОТПУНО ОГОЉЕНИ УМИШЉЕНИ ЦАРЕВИ ИЗ ЛИНГВИСТИКЕ И ВЛАСТИ
Многи знају да су са свих кључних супротних страна у рату за ћирилицу после 2001. године и најпознатија и најнападанија два борца за српско писмо: Немања Видић и Драгољуб Збиљић.
Наравно, они су најпознатији по двема чињеницама. Само за последњих више од 20 година, колико траје борба за српско писмо у српском језику, тешко успостављена у невладиним и нестраначким удружењима, објавили највише чланака о ћириличком проблему у Срба и највише књига посвећених том питању.
Немања Видић је објавио више стотина чланака (није тачно још избројано) и четири књиге (рачунајући ауторске и коауторске наслове).
Драгољуб Збиљић је о истом проблему објавио безмало хиљаду чланака и 17 књига од којих су три коауторске, а 14. самосталних. А само Удружење “Ћирилица” (од оснивања 2001. године под Збиљићевим руководством објавило је укупно 27 књига.
Трошкове за објављивање свих тих књига платили су, највише буквално одвајајући од својих уста чланови “Ћирилице” и “Српске азбуке”: Душан Гајић Жоља, Немања Видић и Драгољуб Збиљић. Знатан део помоћи у новцу добијен је својевремено од градске управе у Новом Саду (када је градоначелница била Маја Гојковић) и од Министарства културе Србије када је био министар Драган Којадиновић (можемо рећи да је он “очински” разумео и помагао “Ћирилицу” у сарадњи с његовим тадашњим саветником Браниславом Брборићем који је, у сарадњи и у договору с нама у “Ћирилици”, формулисао (пре своје, нажалост, преране смрти) Члан 10. Устава Србије, који је формулисао тада као предлог, а касније је усвојен без икакве измене тај члан, са ставом првим који јасно гласи за сваког елементарно описмењеног човека: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” (Став други се односи на “друге језике и (њихова) писма” и у том другом ставу спомиње се посебан закон по коме ће се регулисати службена употреба других језика и употреба (других) писама. Уз став први није ни спомињан посебан закон јер се за матичне народе и у другим државама готово нигде не прави посебан закон, него је већински или државни језик (како се понегде и зове) увек и свуда у држави неискључив и увек и свуда на територији државе обавезан.
Друго, зашто су споменута два борца (Видић и Збиљић) за ћирилицу и НАЈНАПАДАНИЈА?
Прво, зато што су њих двојица од почетка јасно знала зашто други народи немају двоазбучје или вишеазбучје у писању својих језика, ко је, зашто и како прогонио српску ћирилицу Србима, ко је и како насилно и лукаво само Србима у Југославији наметнуо формалну “равноправност латинице и ћирилице” с јасно исказаном у пракси одмах после Новосадског договора о “српскохрватском / хрватскосрпском језику” (1954) нагло спроводио нескривану фаворизацију хрватске абецеде гајице с јасним циљем да се постепено избацује из употребе српско (ћириличко, наравно) писмо и ћирилица је убрзано замењивана све док није сведена на мањинско писмо и међу Србима у Србији (где је ћирилица, свакако, пре тога вековима била готово једино писмо српскога језика. Последњих година трајања Југославије ћирилица је била знатнијим делом истиснута и из државне управе у Србији. И да је Југославија с њеном комунистичком односу према ћирилици потрајала још мало, тешко би се ћирилица могла задржати и за заклетву. Дакле, Југославија није била само антирепубличка комунистичка политика према Републици Србији, него је нарочито била (и) антићириличка (јер је то исто што и антисрпска). Нажалост, све већи број Срба био је голим, обичним насиљем, а посебно политичким преумљењем увелико смишљено свикнут на хрватску латиницу, а српско писмо је све више напуштао. У том преумљавању Срба на латиницу утицало јее умногоме и то што су и српска лингвистика и српска политика усмерене да Србима “омиљавају” ту латиницу уз пропаганду да је “и латиница наша — српска”. У ту лаж били су укључени и српски лингвисти, они су измислили “богатство двоазбучја” да би се лакше примала латиница, јер — ако је и она “наша”, шта је проблем ако има све више тог латиничког писма у језику Срба?
Дакле, Видић и Збиљић су највише од свих других бораца за ћирилицу све то од почетка активности “Ћирилице” раскринкавали и писали и говорили о антићириличкој улози и српских лингвиста, и српске интелигенције, и српских политичара, јер је друкчије било немогуће објаснити народу како то да само српски народ у Југославији за неколико деценија, већински напусти своје писмо и усвоји латиничко писмо, и то оно које им је насилно, па и уредбама и законима забрањивано у свакој окупацији Срба, а ево, на Илиџи су ових дана напали и ножевима родитеље српске деце која су се с другом децом такмичила у спорту када су видели да су ти родитељи имали исписану реч “З В Е З Д А Р А” ћириличким писмом. Дакле, однос данас према српској ћирилици у неким бившим југословенским деловима република исти је као у време окупације Срба у Првом и Другом светском рату, али и током међуграђанских и међуверских сукоба у Југославији, подржаних споља од западних сила 90-их година 20. века.
Друго, Видић и Збиљић су одмах по оснивању “Ћирилице” знали и говорили и писали да, у данашњим створеним смишљеним условима тако и толико истиснуте (замењене) ћирилице међу Србима и у Србији није НИКАКО друкчије могуће вратити ћирилицу у ранији природни статус, као пре Југославије, да она у наметнутој лажној “равноправности писама” и с тако високим процентом нестале ћирилице из свакодневне употребе у јавности у корист хрватске абецеде, не може имати никакву шансу у смишљено преумљеном српском полатиниченом народу чак око 90 одсто данас на штету српске азбуке. Ми смо одмах знали да у наставку двоазбучја и с раширеном пропагандом да је “и латиница наша” (што је чак и председник А. Вучић, научен у школи од лингвиста, рекао када је иницирао доношење новог закона о употреби српског језика и ћирилице 2021. године. И донет је тај закон, који је био мртав чим је изгласан јер он није усаглашен са ставом првим Члана 10. Устава Србије и неће нико моћи да га примени јер у том закону нема ни минимума цивилизацијског данашњег достигнута у законитости у свету: да закон буде обавезно у складу с уставним прописом и да су сви грађани једнаки у правима и обавезама. У том закону: обавезни су да пишу ћирилицом само један део грађана и институција. На ћирилицу су обавезни само они који су у државним и тзв. јавним фирмама, а свуда тамо где је приватно власништво (а то значи више од пола) не постоји обавеза да се користи ћириличко писмо у српском језику.
Такав апсурдан и, већ на први поглед, неуставан закон лингвисти су подржали чак и из Одбора за стандардизацију српског језика, а лично су га оценили никаквим једино, осим нас из “Ћирилице” и “Српске азбуке”, појединачно проф. др Драгољуб Петровић (“то је закон за спрдњу са српским језиком и писмом”), а проф. др Милош Ковачевић је изјавио да “ћирилица је морала у закону бити безусловно у употреби”).
Дакле, што се власти тиче, она је израдила у дала на употребу неупотребљив закон који је лошији у основи чак и од оног Законика цара Душана из 14. века.
А лингвисти у Одбору за стандардизацију , иако су добили наш предлог да реше питање писма у српском језику (тачније у језику Срба) као што је то важно питање за функционисање језика и народа РЕШЕНО у свим другим језицима и народима, неће ад се баве тим предлогом већ дуго иако и они истичу да је ћирилица угрожена. А, и поред тога, држе на снази двоазбучје у Правопису српскога језика Матице српске, па чак на стр. 15. Правописа истичу да “ћирилица још није егзистенцијално угрожена” у нашем језику. Дакле, српским лингвистима — правописцима 90 одсто избачене ћирилице у српској јавности у корист хрватске латинице (гајице) још не представља “угроженост ћирилице”.
И да закључимо у овом коментару: Видић и Збиљић су НАЈНААПАДАНИЈА два борца за српску ћирилицу у језику Срба само зато што су први и за сада једини у потпуности учинили практично голим све српске “цареве” и у српској лингвистици и у српским властима до данас.
Нас чак нападају и неки борци за ћирилицу који се “боре за ћирилицу” на такав начин да се за њу НИКАДА не изборимо и ад ОСТАНУ НЕВИНИ сви лингвисти и власт, не схватајући ЗАШТО без нормирања (и) језика Срба у српском правопису и језичкој струци у ћириличком једноазбучју нема спаса за ћирилицу, чак и да је закон сачињен у складу с Уставом и законском праксом у другим народима.
Дакле, на Видића и Збиљића се рогуше огољени цареви из лингвистике и власти.
Драгољуб Збиљић
………………………………………………………………………………………………
Немања Видић
Не пишем коментаре,али ми је пријатељ јавио да одем на Стање Ствари,јер је видео чудо невиђено- хрватски лингвиста је подржао српске колеге у оцени да Срби не могу без хрватске латинице.Понешто сам упознат са разлозима пропасти ћирилице у Србији, и то највише захваљујући јасноћи са којом Видић и Збиљић тумаче тај проблем.А кад сам прочитао Видићеве коментаре на овом сајту ,а нарочито овај последњи, и кад сам још мало прошврљао по интернету,ствари видим овако:
1 Двојица поменутих једини заступају став да ћирилица не може да опстане у двоазбучју,да је ради тога и усвојен уставни пропис само са ћирилицом уз српски језик,те да је нужно усклађивање правописа са Уставом да би се српским писмом прогласила само ћирилица.
2 Само двојица поменутих говоре о враћању ћирилице српском народу до њене пуне уставне суверености,а други би да се њено стање поправи за који проценат.
3 Интелектуална елита изван језичке струке се уопште не оглашава о писму,што је охрабрило председника државе да донесе закон којим се дижу руке од ћирилице.
4 Она елита која се оглашавала о ћирилици на овом сајту је заузимала потпуно погрешан приступ,као на пример др Никола Танасић и Небојша Малић,јер је сматрала да је непотребна законска обавеза коришћење ћирилице,па чак није ни спомињала уставни пропис о језику и писму.Истовремено није спомињала ни потребу увођења једноазбучја у српски правопис.
5 Пошто је овде показано да су и хрватски и српски лингвисти сагласни у томе да Срби не могу без двоазбучја,тј, без хрватске латинице,тиме је показана најгора могућа беда српске „елите“,а враћење ћирилице српском народу може да оствари само нека нова генерација Срба,ако српско име уопште опстане.
6 Писањем текстова и коментара уопште не узбуђује ни власт ни лингвисте ,ни елиту која није стварно родољубива ни писањем,а камоли својим делима,него ослонац треба потражити у омладини која би ишла са транспарентима улицама Београда и Новог Сада,и стизала пред врата Владе,САНУ, Матице српске и Одбора за станадрдизацију српског језика.
7 Када би у Србији постојала истинска воља да се ћирилица врати српском народу онда би лингвисти доживели Видића и Збиљића као драгоцене сараднике из народа,који најпоузданије знају како он доживљава ћирилицу,па би предложили патријарху српском да их одликује, уместо да их апсолутно игноришу.
Положај ћирилице у Србији је табу тема. До средстава обавештавања главног тока, писаних или електронских, расправе на ову тему не могу да дођу, а тиме ни до свести већине Срба, грађана Србије.
Да ли је број бораца у културном рату на бојишту писма спао „на два слова“, не знам. Знам само да ту битку не смемо изгубити, ако хоћемо да останемо оно што су нам преци били.
@Геоденије: О Вашој тачки 7, и потреби Патријарховог одликовања бораца за ћирилицу: Узимајући у обзир ко је све до сада одликован, не би било разлога поносу ако би се ти борци после свих тих одликовали..
@ Шенге Пенге: Што се тиче положаја ћирилице у средствима обавештавања у Србији (бар штампаним медијима), ја узалуд позивам да се неко сети и накани да погледа и објави како стоји са заступљеношћу српске ћирилице у штампаним медијима Србије током последњих 10 година (јер у претходном периоду је то било крајње жалосно), И….? Наравно, ништа….
Шенге Пенге
УБАЧЕН МЕЂУ СРБЕ НЕПРИЈАТЕЉСКИ “ДРОН” СРПСКА НЕУСТАВНА ПРАВОПУИСНА И ЗАКОНСКА “ДРОНОВИСТИКА” ДАНАС ЈЕ ПОТПУНО НЕМОЋНА У (О)ЧУАВЊУ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ
Мислим да Шенге Пенге у основи има позитиван став о српском писму. Стога га треба похвалити. Једино му понешто није јасно. И с правом му није јасно, јер су они који су за то решење питања писма у српском језику плаћени и институционално обавез(а)ни све урадили тако да се питање српског писма не може решити на њихов начин. Из добре намере, а и из жеље да и други боље схвате српски проблем с писмом, рећи ћу нешто о појединим констатацијама Шенгеа Пенгеа (тако се нормативно у српском језику мења у падежу ово име које личи на неко страно име, кинеско и сл. (Наравно, мени не смета ако је ово име псеудоним, важно ми еј да ли је корисно јављање, а мислим да је јављање Шенгеа Пенгеа — корисно.)
Прво, “Положај ћирилице у Србији је табу тема.” На известан начин то јесте табу тема, али није апсолутно забрањена тема. Готово сва средства обавештавања објављују текстове о ћирилици, али у многим обавештајним средствима постоји цензура (забрана) слободе у изношењу ставова. На пример има најмање две–три године како у дневним новинама “Политици” и “Вечерњим новостима”, иако доста и често пишу о ћирилици, постоји строга цензура (забрана) текстова који са свих страна објашњавају проблем ћирилице. На пример, код њих није дозвољено писати текстове о улози језичких институција и лингвиста у погубно решеном питању писма у правописним и законским прописима. Раније, али и све до пре око две године Немања Видић и Драгољуб Збиљић (овде често спомињани) имали су бројне објављене текстове. Али од тада, не објављују од њих ни слова, па су чак њихове е-поште блокиране тако да им еј забрањено да се са својим гледиштима појаве и с коментарима иза текстова о ћирилици. Нису бољи ни други штампани медији, поготово они латинички. Латинички медији углавном објављују текстове о ћирилици у којима се свако напада ко се залаже за очување ћирилице јер то они углавном оцењују као “национализам”, па чак и фашизам. Али то не кажу за оне који чувају само латиничко писмо у својим језицима. Зато је Шенге Пенге потпуно у праву у свом ставу да “расправе на ову тему не могу да дођу, а тиме ни до свести већине Срба, грађана Србије”, поготово они ставови који су најкориснији и најисправнији.
Пенге затим добронамерно каже: Да ли је број бораца у културном рату на бојишту писма спао „на два слова“, не знам.” Хвала Богу истинитом, “број бораца на културном рату на бојишту писма” није спао “на два слова”. Има приличан број бораца за ћирилицу, али не ни приближно онолико колико је потребно да их буде. Истина је тачна свакако да су Видић и Збиљић међу оним веома ретким борцима који су свакодневно посвећени одбрани живота ћирилице у нашем језику и који су најбоље схватили зашто се прогони ћирилица Србима, на које је све начине (насилно, лукавством и мржњом то чињено и данас се чини) прогоњена и зашто еје замењиавна и данас се замењује (ради асимилације и нестајања Срба). И, што је најважније, они су с лингвистом Б. Брборићем најбрже и најбоље схватили зашто се, с обзиром на данашњи раширен погубан однос према ћирилици и у Србији, српска ћирилица не може вратити у пуни (стопостотан) живот (мало већи проценат њен не значи ништа за будућност српског писма) без једнозбучја у српском правопису и без закона који мора бити усаглашен с Чланом 10. Устава Србије. Споменута Њих двојица са споменутим Б. Брборићем најбоље су схватили зашто су и Устав и закони, чак и да су добри и да власт жели да их спроводи, недовољни, недовољно моћи да народ поново (са)зна да Срби имају своје једно писмо (ћириличко) за њих и њихов језик сачињено. Нису ни Видић ни Збиљић у томе све то најбоље схватили зато што су они најпаметнији и најмудрији, него зато што се нико ни у текстовима, ни у књигама, ни у дужем времену ни у жељи и вољи од њих није, чињенично показаано, бавио питањем српског писма и што су имали јаку логику да схвате зашто проблем писма постоји данас тако дуго само у Срба. Због снаге тог размишљања и упоређивањима с писмима у другим народима, они су схватили да је српски народ циљно обманут и да се српски лингвисти и власт (да ли због обмане или из, можда, и лоше намере у виду интересне издаје, то није једноставно одговорити за сада) не примењују општу праксу свуда изван српске државе у решавању правописних и законских практичних прописа. Дакле, српски лингвисти и власт односе се према српском писму како се не односе према свом језику и писму нигде изван Србије. С таквим односом у Србији према језику и писму матичног народ, ни српски језик ни писмо, нарочито, немају шансу за нормалну будућност. У српски језик су лингвисти и власт допустили да упадне опасан непријатељски дрон (да се изразимо у складу с техником у данашњем рату у Украјини) који не може да победи српска званична лингвистичка и законска немоћна лингвистичка и законска “дроновистика”.
Посебно ми се допала Пенгеова реченица: “Знам само да ту битку не смемо изгубити, ако хоћемо да останемо оно што су нам преци били.” Потпуно подржавам то убеђење јер и сам мислим да Срби рат за ћирилицу НЕ СМЕЈУ ИЗГУБИТИ, јер је без ћирилице немогуће сачувати Србију, осим да прихватимо ада будемо обична колонија с туђим и језиком и писмом. Јер, колонизација туђих језика и писама већ је одавно позната и остварена у неким деловима света.
Геоденије
7 Када би у Србији постојала истинска воља да се ћирилица врати српском народу онда би лингвисти доживели Видића и Збиљића као драгоцене сараднике из народа,који најпоузданије знају како он доживљава ћирилицу,па би предложили патријарху српском да их одликује, уместо да их апсолутно игноришу.
Хвала Геоденију за лепу реч. Верујем ни Видићу, а мени свакако не значи превише то што нас ћутњом “игноришу” лингвисти. Нама је једино жао што они једини на свету тако игноришу српско писмо у својим прописима.
А тешко би наш уважени нови Патријарх стигао да нас “одликује”, јер он није стигао ни да одговори на наш позив поводом две деценије рада “Ћирилице” ни да стигне да прими наше највише одликовање за нашу Свету Српску православну цркву која никада није мењала своје народно ћириличко писмо туђим писмом. па ни по цену одузетих живота неким српским високим свештеницима у време окупација Срба.
Не знам како се догодило да упутим два пута исти коментар, па се искрено извињавам читаоцима овог сајта, његовом уреднику и власнику, као и онима који новчаним прилозима доприносе раду овог сајта.
Лажно србство
Број коментара и број датих поена на коментаре сведочи о лажном србству.Ни по чему другоме се то не види као по ћирилици, тачно онако као што је показао господин Лазић својим текстом.Мало сам погледао на интернету шта се раније писало на ову тему, па сам осетио велико поштовање према онима из удружења који су покушали да учине нешто за ћирилицу на организован начин.Таман да нису постигли ништа друго осим што су створили уставну предпоствку за спашавање ћирилице, изражавам им велико поштовање и то са радошћу и дужношћу.Борце за ћирилицу исмевају они који нису учинили ништа и не знају суштину проблема.Највеће је чудо да неки познати људи тврде да не треба закон, а уз то још уопште не спомињу српски правопис из кога се учи да Срби имају два писма.Па где је ту памет? Па ако кажу да је глупост да се у све око ћирилице петња држава, да неће можда њу да спашавају они који су лењи да напишу више од три коментара кад у Хрватској лупају ћириличне плоче и споменике.?Па да макар кликну тамо где се оцењују коментари, како би показали да у народу има потребе и љубави за ћирилицу.Кад да се макар јавимо, ако не у овој прилици?Ове лингвисте које је подржао хрватски лингвиста треба стављати на стуб срама, али нема ко.Није поштено очекивати да то чини неко други.Прва је ствар рећи народу да је његова само ћирилица.Зато свака част Видићу, Збиљићу и осталима из удружења који су се годинама борили да се Србима врати ћирилица.Ти људи су све објаснили и шта онда има да пишемо ми који се у ово слабо разумемо.Не морамо писати него можемо читати нешто мало.На пример, љубазно рећи гласно у продавници ( да и други чују ) да бисмо волели видети у Србији српску ћирилицу а не хрватску латиницу.
Добри Арсеније Стојковићу,
Не очекуј да ће то неко да уради.Величанствени Василије Клефтакис је у дубокој старости, а вероватнио су на измаку снаге и Збиљић и Видић.Нема попуне.Зар не видиш да Срби неће ни да ударе клик којим се оцењује неки текст.А и каква корист од учињеног.Коме да се то покаже?Ништа без државе,али ова није српска.Један Србин избегао из Книна,даде ми своју ћириличку визит карту. у избегличком насељу Бусије (између Батајнице и Угриноваца).Упитам га како је,а он одговара:”Па ето, живот тече.освештали смо темељ за цркву.Највише нам фали макар 5-10% муслимана или Хрвата.” Кад је видео моје чуђење,наставио је:”Нема ко да нас води”.Иначе,у читавом том потпуно новом насељу видео сам само два ћириличка натписа.Кажу да су ушколи учили и ћирилицу и латиницу.А овде,као и у Хрватској,пишу само латиницом.
Жива слика ЋИРИЛИЦЕ – музиком и сликом: Православни Срб,
шајкача, бела кошуља, јелек, бриџ панталоне, црне чарапе везене
и опанци шиљкаши!
Драган Славнић
Славнић је, рекао бих, добар човек, бар према неким ранијим коментарима које сам читао од њега. Није ми јасно тачно шта је хтео рећи овим коментаром. Не бих ад нагађам.